Непрестано тражим дубину,
а сама сам дубина .
Ја само живим живот
туђих површина.
Плитких мисли и
дубокох рана .
Треба за исцељење моје
минимум милион дана.
.
Јер ја заправо ни
не знам да уопште постојим ,
само знам да се непрестано
са другима у себи рвем и борим.
.
Али то моју љубав не умањује ,
напротив …ја све више волим.
Моје путање нису усмерене
у правцу материје
оне воде путем истине,висине, дубине!
.
Ја немам намеру да ме заволе
и прихвате, јер ни не сећам се
кога треба заволети.
Знам само, да где идем тамо,
треба злу одолети.

Фото: Црна рупа; Википедија

Отела се птица из кавеза
Призвана топлином искона,
Звезде водиље,
Топлих боја нечега,
Неке снаге изван!
.
Зов је био јак,
Дао јој жељу
Снагу и храброст
Да прекине нити
Које су је у кавезу чувале.
.
И колико год је у кавезу
топло било и сигурно
толико је зов дивљине,
зов бескраја био јак,
јачи од неизвесности пута.
.
Отела се птица из кавеза
Добила сјај дуге на крилима
И лети
Лети ка неком путу
Ка себи…

Један трен наде, феб. 2009.

Фото: Излетеле птица у слободу; Википедија

Знам људе што живе слично мандрагори.
Без стабла, нису дрво, не расту увис.
У корену су, кореном расту наниже,
у обличје биљке закључани.
Знам их. Излазе каткад невидљиви
пред зору кад песници и певачи поспе.
Преваре окрутне чуваре
и пролазе кроз тајне двери.
Мимо затворених капија проносе
ружино дрво и бели хлеб за псе.
Скри-вају се иза живица и дрвећа,
пребирају по небеским струнама и
евају сами пре првих птица.
Иза тишине, дивљи, лутају за својом сенком.
Знају да читају звезде
и реч коју држиш у устима.

Фото: Мандрагора; Википедија

Чекам те већ дуго, предуго.
Све око мене иде својим током,
али ја сам на другој страни обале.
Сама.
Али, чекам.
Чак је и Пенелопа престала да тка.
И Сизиф је сео на камен.
Све ствари су занемеле.
Сви погледи уперени су ка мени.
Попут игала забадају се у мене
и траже одговор.
А ја сам нема.
Јер љубав се не објашњава,
она се осећа.
И ја знам да ћеш доћи
и сви снови и жеље са тобом
о којима смо некад шапутали
биће изговорене на глас!
Фото: Фототека Србског Журнала

Фото:Агонија због дроге; Википедија

Избодене вене одмара на шприцу,
испрекидано дише,
и нема пара,
Јутра једног случајно се нађе у свињцу,
где нови дан сећања му брише,
док ваздух заудара.
Кад више није имао чиме да се боде,
задовољавао се већим дозама бенседина
и горким апсинтом,
а онда оде у мутне воде,
и млечним путем вина
закорачи лавиринтом.
Вртео се у круг, гледао пут неба
плакао и псовао преживљавајући кризе,
а кад му је бљутав постао и хлеба,
почео је сопствене прсте да гризе.
Побеснео једне вечери луде на људе,
заурла дивљачки и мучевно,
уз то на грађане искези своје грубе зубе,
кад га укротише, утврдише да је попустио нервно.
Полиција га на силу одведе да се лечи,
због његових сурових изгреда,
тек тад још више поче да се бечи,
јер он је био против свега.
Кад је вешто подмитио и психички застрашио лекаре,
потписаше му да је у праву,
још луђи но што је био настави дане старе,
и поче да пуши јаку траву.
Био је он луд и без дроге,
против свакога реда, правио најсвирепије шеге,
дрога га је само још више дигла на ноге,
кад више није знао куд ће, шта ће, како ће,
кад се копрцао у трансу и био ван себе.
Претио је убијањем и клањем,
застрашивао шапатом и урлањем,
имао је неку препреку на души,
алкохолом ју је пречишћавао,
али је још више настављала да га гуши.
Онда се затворио у собу месец дана.
Није ни јео ни пио.
Размишљао је и схватио,
да му је будућност у знаку гована.
Бесан због своје несређености,
брутално оконча живот свој шкрт.
Била је то свесна, протестна смрт,
јер није дозволио да као обичан живот глупи,
заврши на резервној клупи.

Годишња трка је спремна и у недељној је фази
Громовник Перун већ седи у троколици од ватре
Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази
Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни
Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено
Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!
И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено

Повео сам вас – говори Перун Недељку и Синђелији
Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац
Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији
И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време
Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији
Тако летећи в и д е л и с у и спознали битне теме
Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа
Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио
Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају
У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа
И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио
Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају
Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

Фото: Бог – Свет; Википедија

Кад песници сиђу међу људе,
кад загрми и удари гром, кад
се реке излију и потоп крене
да уништи огњиште и дом.
.
Када врана врани из очију
буде пила и кишна се кап
у небеса слила, тад ћемо
по проклетству знати да
је време да се плати.
–
Све те речи, ситна слова,
песма моја и песма твоја.
Њена прича, његов роман
и још којекакве але, звери.
.
Кад песници сиђу међу људе,
тешко вама књижевници,
лицемери,
фарисеји.

Најдражи ми је мирис младости
И сећање на дане краће од сна
Кад смо будни чекали зоре
Опијали се звездама..
.
Осмеси су летели свугде
Без устезања, без разлога
Грлили брда, грлили море
Испијали живот до дна.
.
Кораци лаки и речи смеле
Очи без бола и прекора
Кршење прстију док не побеле
Ситне свађе без раздора.
.
Све што дође то и прође
И ова младост има крај
Остала су сећања драга
Ја бејах млада и ти беше млад..
.
Често ме мирис младости сети
Да ето, ближи се крај
Било је дивно, па нек пролети
Ја бејах млада и ти беше млад!

Фото: Младост; Википедија

Љубави моја,
пронађи пут
до облака белих
у мојој души,
до свитања румених
у очима мојим сненим,
до Светлости срца
дубоко у мени,
тамо где одувек
сакривен постојиш.

Фото: Бели облаци; Википедија

Остајте овд‌је!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прађедова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гд‌је вас слава срета!
Овд‌је вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овд‌је вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овд‌је!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гд‌је свога нема и гд‌је брата није…

Фото: Алекса Шантић и Мостар; Википедија