Фото: Падање у сновима; Википедија

Падање није нека штета,
падање уопште ми не смета.
Волим висину од Детета,
заљубљен Слободом Птичијег лета,
растао у крошњама Дрвета,
опијен мирисом Цвета,
највишим видицима Дечијег Света
.
Падање није неко страдање,
само држи Добро владање,
никако и нипошто лагање,
нема места за јадање.
Падање је ЗЕМЉИ клањање.
Њој вазда дајем поштовање.
Она је наше становање,
оЗДРАВљење и храњење
.
Падање је врста летења,
ал у контра смеру,
другачије који кажу, бато
не знају ништа с..у,
они возе у леру,
само своја тела перу.
.
Падање је слетање,
али и почетак ДУШЕ узлетање,
и са БОГОМ сретање.
Не постоји никакво скретање,
горе – доле је стање,
једино кроз ЖИВОТ имање.

Фото: Октобар месец; Википедија

Октобар плодовљем храни моје уморне очи
Ноћ ми се душом шуња – равницом просуте тмине
У пехар место вина живот моју крв точи
И сваки грех младости баш сад ми грубо дирне
Набрекле жиле самоће и врат одан омчи

Октобар јутром што чим сване на сутоне личи
Загрли ми наде од несна већ посивеле сасвим
Док равницом падају магле сакривши давне приче
Кад врховима јабланова знадох да се дивим
А сад ми у глави само прошлост болом урличе

Фото: Живот пред очима; Википедија

УНУТАРЊА ЗАВОЈНИЦА
СВЕТОВА

Што сејемо, то и жањемо.
Свака се наша помисао, свако се
наше дело негде записује.
Реч коју изговарамо, у трену док је
изговарамо, већ бива записана.
Оно што чинимо, и како чинимо,
то и јесмо.
Спрам дела наших и поновно
рођење наше.
Ми већ сада, у овом животном
току, творимо судбину за наш
будући животни ток.
За све будуће животне токове.
Размишљам о Србству.
Заиста, није важно колико Срба
има, већ какви јесу.
У свим временима, у свим
вековима, било је довољно
самосвојних и самобитних Срба.
Било их је увек онолико
колико треба.
Само један самосвестан и
самородан Србин може
да промени свет.
Јер србска надмоћ није у
количини, већ у каквоћи.
Србска надмоћ јесте у
Духу Стварања.
Ми, Срби, нисмо од овога света.
Ми смо вечити путници кроз
светове и звездана јата.
Ми смо с ону страну свих
пролазних светова.
Ми смо потомци Оностраног
Сунца, синови и кћери
Духовног ПраСунца.
Наш пут јесте велика завојница
духовне галаксије; наш пут јесте
унутарња спирала светова.
Ми, Срби, долазимо из Језгра
звезданих јата, и враћамо се ка
Језгру звезданих јата.

Фото: Мисли су облаци; Википедија

…

Све недаће, негативности, страхови, борбе, болести, страдања и патње собом указују да једно: да наш дух није чист.

Све горе наведено пак није у камен уклесано и може се промијенити. Стога, треба нам служити да мијењамо стање свог духа усмјеравајући пажњу у себе, да би у себи уздигли Љубав, хармонију и мир.

Уколико то успијемо наш дух постаје чист. Одатле и оне изреке којих се увијек требамо сјетити:

КАКО УНУТРА ТАКО СПОЉА.

КАКО ГОРЕ ТАКО ДОЛЕ.

*

. ДОКЛЕ СЕЖУ ГРАНИЦЕ НАШЕ МОЋИ? .

___________________________________

•ЧУВАРИ НЕБА И ЗЕМЉЕ•

.

*-Ако знаш да си Бог, те границе сежу до Бога, а Бог је свемогућ, свемоћан.

*-Ако мислиш да си човјек, онда границе твоје моћи сежу до следећег човјека, до твог комшије, до ближњег твога.

Какав си ти и какав ти је комшија одлучује о подручју (опсегу) ваше моћи. Једино удружени у Љубави постајете већа цјелина са истим духовним вриједностима.

Ваше духовне вриједности су ваша највећа мић и ваше највеће благо.

Премјестимо то сад из апстраховања у практичан примјер:

Синоћ је (у времену кад сам прошле године писао овај текст) над Хелмом харала олуја (а ево сада и врућине).

А да ли је тако морало бити?

Да ли то мора тако бити?

НИЈЕ и НЕ МОРА.

Поставио сам мој текст „НЕБО СЕ ЧУВА ДОК ЈЕ ЧИСТО“, а то ћу и овд‌је демонстрирати.

Наиме, свако од нас је под‌једнако моћан да контролише и стога пројектује климатске услове за благодат сопственог окружења. Посматрати Небо, то свако може чинити гледајући га изнад своје главе. То је стварни домен наше визуелне пројекције. Друго је пак замишљање (унутрашња ментална пројекција), које може да покрива не само даље од кружнице визуелног хоризонта већ и планету… и цјеловити универзум.

Нас тренутно интересује кружница нашег физичког хоризонта. Замислимо човјечанство као океан са као огледало мирном површином. Тако би човјечанство заиста изгледало када ни у једном човјеку не би било нити једне једине мисли. Али није тако, тај океан је пун мисли а свака мисао је као каменчич који бацимо на ту површину воде.

Шта се тад деси?

Вода заталаса а на површини се створе концентрични кругови. То је оно што је видљиво, али истина је да се таласи преносе сферно те собом прожимају цијели океан, али и Небо изнад њега.

Какву практичну вриједност има ово знање?

Узмимо примјер климатских услова (то је тренутно веома актуелно). Какве везе климатски услови имају са концентричним круговима на површини воде?

Замислимо сада да смо испод кружнице свог Неба. На нашем Небу је све видљиво:

1. мир у нама је представљен плаветнилом Неба,

2. Мисли су облаци

3. кретање облака указује на несвјесне тенденције нашег подсвјесног разума

4. груписање облака представља сродне мисли

5. Тежина/лакоћа облака је наше ментално стање

6. ковитлање су емоције

7. грмљавина је пражњење набоја поларитета и тд…

Небо је дакле наш одраз у огледалу а ми смо центар видокруга.

У нашој позицији пада онај камен на површину воде и ствара концентричне кругове, како на Небу тако и на Земљи. Када одапнемо наш лук разума и из њега отпустимо мисао она удари о површину огледала и заталаса цјеловити универзум. Небо нашег видокруга нам је показатељ нашег тренутног стања, те ако смо у Љубави, хармонији и миру док одапињено лук и наша стрелица (мисао) ће у себи носити Љубав, хармонију и мир, те када се забије у огледало, оно ће заталасти истом фреквенцијом.

Али уколико су наше мисли константно испуњене страхом… и Небо ће бити застрашујуће. Дакле, наше Небо, наша кужница зависи од наше свјесности.

Добро, рећи ћете, али и комшија има свој круг, своје Небо… Гђе почиње његово а гд‌је се завршава моје?

Да ли моје утиче на његово и обрнуто?

Све кружнице су свепрожимајуће, јер сви и све смо у једном беспросторном центру. У њему пројектујемо слике паралелних кружница, а стварамо их од информација које изаберемо из океана колективно несвјесног. То значи да у истом овом трену и утичемо и не утичемо једни на друге, све зависи од тога према чему смо окренути и отворени/затворени.

Како ово знање користи и мени и комшији?

Ако смо и комшија и ја центри концентричних кругова свог Неба, онда мој круг улази у његов и његов у мој. Уколико мој комшија успије пројектовати мирно Небо изнад његове главе, мени је посао већ олакшан; ја се нећу сукобљавати са његовим круговима већ ћу вибрирати своје кругове на истој фреквенцији. Мир ће бити пренешен из његовог Неба у моје, а ја ћу следећем комшији пренијети стање мог Неба на таласима мојих кругова који улазе у његов домен… и тако редом.

Сваки човјек има комшију, сваки комшија има свог комшију… комшилук је сачињен од људи; људи одржавају комшилук-комшилук одржава људе.

За то није потребна борба.

Напротив, чињеница да се спремаш у борбу је потврда твог менталног стања, а борба сама по себи није ништа друго до поледица немира, супротстављања комшилуку, одсуства мудрости.

Борбу стога морамо анулирати из себе а анулирати је можемо једино Љубављу; схватањем Једноте свих и свега, при чему себе начинимо транспсрентним, те стрелице које су напуњене негативним набојем немају циљ у који се могу забити.

Из тог стања транспарентности емитујем своје Небо, онакво каквим

ми мој ниво свјесности налаже.

Дакле, у свом центру из којег д‌јелујем ја од негативности уистину чувам и ваше Небо за вас, до вас је да то исто чините у свом центру или пак да се затворите, да се одвојите од истине и да сопствено Небо гледате као полигон ратовања… „Свјетла и Таме“.

Будите и ви чувари мог Неба као што сам ја чувар вашег!

Нека буде Љубав, хармонија и мир, како на Небу тако и на Земљи!

Фото: Најлепши водопада…; Википедија

Шибају ресе водопада
преко камених облина
и река пени своја обиља
скачући у сусрет дубинама
у подивљалом плесу свих хучних радости
на превоју висинских разлика тонова
весела смеша клобука
беласа бучну узбуркану раскош
претаче тајне елемената
из апсолутне у непојавну стварност
уз шум постојања
као ехо у тишини
извора

Фото:Одлазак; Википедија

Смрт је само талас
Који руши наш пешчани замак,
Гледа нас из прикрајка
И сравни га одједном, намах.
.
Пешчана плажа и даље постоји
Долазе нови креатори,
Свако се труди и напиње
Да га гиздавог створи.
.
И тако из дана у дан
Мешамо песак са водом,
Правимо чудне замкове,
Под овим небеским сводом,
.
А талас се смешка, љуљушка,
И најбољи правац мерка.
Уствари смо само трун и трен,
А мислимо да смо појава ретка.

Фото: фб страница – Flowers and Nature

Да и срцу мом тамном дође дуга,
већ дуго, дуго ја чекала сам друга.
Чекала да у вјечност љубави вoди ме.
и црне, тамне ноћи ослободи ме.
Чекала ја сам меке звјездане ноћи
с надом да ће једном мени доћи.
.
Да упале се фењери душе чекала сам,
дрхтаву руку топлу некоме да дам.
Љубав ја чекала и чекала сам,
љубав што њежно кроз вене ври,
да нестану ми бесане болне ноћи.
А сад питам се да л` ћу без њих
живјети знати, без њих да л` ћу моћи?
.
Чекала сам очи што зборит знају,
очи плаве што изван времена трају.
Чекла сам и чекала ту вјечну дугу,
да видим свјетлост у том из сна другу.
Чекла сам и чекам без краја приче,
што само на чисту истину личе,
пјесму што златним пером срце дотиче,
.
Чекала сам топле вјетрове жуте,
бројала дане, сате, минуте,
чекла да са срца нестану ми туге и боре,
неког да водимо дуге разговоре.
Чекла сам друга вриједног злата,
доброг, искреног, по души брата.
Чекла сам, чекала, чекла, чекала…

Зар може песник песму да недри
ако му душу црв не рије?
Реч салива као олово на живе ране,
прућем плете од жалосне врбе плот
око сопствене гране.
Хапси себе унутар коре, мрави га пију из сваке поре.
Да ли што га неко речима уби или неког губи?
Песмом га снева, у песми љуби.
Само му она душу кроти
и тај часак док страсно пева.
Песма га вида уједно и задева.

Фото: Јаблан; Википедија

Спали сумрак што се вазда сјаши
сваки смртник за њега да зна
па се спусти под бледилом меким
ко да шапат мртвима се да.
.
Хуји ноћи где се немир тера
да нам даде изливени глас
па нек плачем мајка сина буди
када заспи у последњи сан.
.
Узвиси ми тело ниско
што под земљом хуји глад
када гробар на звоно сиђе
песми мојој одузмите дах.
.
Нек се мени у славу засија
свећа мога родног априла
кад ми спокој под костима легне
тада мртве под јабланом сретнем.

Фото: Жар -птица – Феникс; Википедија

Знам да си сред страве и ужаса био
и видео крв из многобројних рана,
у студеној зори плам огњишта снио
док те је будила бука ратна – знана.
.
Горки тешки плач под ребрима носио,
јецај сиротица због пакла и таме,
за спас свог народа Богу се молио
док је шаржер један красио ти раме.
.
Пред тобом у трену нестаје све живо
и црвеном бојом прекрију се поља,
где је младост, радост о којој си сниво
док се прах барута лепи за кап зноја.
.
Преминула нада да ће бити боље,
триста мука ти је прешло преко главе,
а мисли ко студен стежу, све је горе,
спознао си чемер и невоље праве.
.
Осећам ти тугу из дубине душе,
оивичен камен стрмених врлeти,
дах који се губи, завесе што гуше,
а опет ти рука к обарачу лети…
.
Јер бранити мораш, залуд потапања
у дубокој води, свег прљавог муља,
ако л’ станеш на трен, биће чин страдања,
Tи, стражар свих српских утврђења – кула.
.
Жега, ни кап воде. Зиме без топлине,
ком реч говорити, коме се јадати,
кадa свако од вас носи своје бреме,
један другом неће ни грам бола дати.
.
Иза дом још чека, испред род што пати,
фијучу зрневља, грме ратне мине…
Напред, само напред… Не, не можеш стати,
јер невин не може, не сме да погине.
.
Спасоносног дана нема на видику,
крај се у безнађу не може чекати,
стежеш у капуту пожутелу слику…
Напред, само напред… Жар – птица у ватри!