Моја се душа већ навикла на бол
чекајући хорде уморних белаја.
Гледам где оно лети пчела рој
срдита и љута матица осећања.
Гледам и не чудим се,
све ми већ на јесен мирише,
а овде је стигло кажу пролеће
док ја видим само кише.
Моја се душа већ навикла на јад
на разголићену жудњу утишаних- злобних,
а ипак нисам осетила никакву глад,
остала сам на њивама родним.
Збирајући плодове, јер сви кажу – „Пролеће!“
зидови моје душе миришу на кише.
Ласта у мојим мислима одлеће,
а ја шапућем и тврдим: – Јесен је…

Фото: Ројење пчела; Википедија

Лахор баштом дише у пуноћи,
зеленило лечи моју душу крхку.
.
На прозору посуда за окад,
браонкаста, чека дим тамјана..
.
Размишљам да с њом кроз башту прођем
и молитвом одстраним сав бол!
.
Да до сунца, нечисто, одлети
и нестане у жару свељубави!
.
Лахор баштом дише у пуноћи,
семе живота свуд са собом носи..
.
То је сила свемудра и часна,
твоје одговоре дошла да ти чита!
.
Отворено цвеће, палет боје ума,
оком попијене, миром разливене,
.
у форми доброте плове ћелијама,
здраве крвну слику биће ми лечећи!
.
Размишљам да л целом амбијенту сметам?
Ал у глас све повика од једном,
.
“немој, стани, дођи! Остани са нама,
волимо те, волимо те, волимо те! “

Фото: Лахор башта; Википедија

Ако ми на дар донесете само прегршт сена
са наших стрмина и шарених ливада,
тај мирис мајке, планине и гнезда птица
тај зној од звезда до мушког рамена
тај рукоплет од Морава, Сава, Kолубара,
Јабланица, Ситница и Тиса…
.
Ако Србија ко девојче прогледа у шљивику
снено оком модрих шљива,
ако затегне прегачу зрелог воћа
и нараслог хлеба,
ако у истој колевци угледам и цвет и дете
тад знаћу да завичај и птица
само у овом небу има.
.
Ако ме, светицу, у озбиљном лику
небеске фреске огледате,
кад у молитви и брду и трави и хитром зецу
дубоко се над изворима клањам
реците ми како Србију снеом а не животом
да досањам?
.
Знам питаће ме за босиљак празничног мириса
и што га девојке у коси с радошћу носе,
знам, рећи ћете да над Србијом анђели
белим крилима лете
и да се жуљном руком још слатки хлеб
најлепше
за славу Оца и Сина и Преветог Духа
уз амин ломи
Рећи ћу вам да Србију највише волим кад је од росе,
рећи ћу вам да сем њено најнаивније дете,
рећи ћу вам да је волим јер је лепотом сањам!

Из збирке поезије „Причин Белог анђела“

Фото: девојка са поља зелених; Википедија

Док садим семенчице у бајковитој башти
И док градимо кров на ведској дрвеној кући
Ти са осмехом зготови јело за нас мајсторе
Помешај у бокалу планинско и домаће цвеће
И стави везени прекривач на астал за руштук

И пецни у рерни црвене папричице љутице
У међувремену читај Веде Перуна и Дајбога
Повремено нас похвали да смо врло вредни
Од твојих милоречи светиљка се пали и њише
И послужи нам по три срка сока стваралајка

Ах наш Творче! Ово је моја жеља и машта!
Она живи у К… и има многоватрене обавезе
Али ја ипак знам да ће ускоро сигурно доћи
Једног велечесног набујалог дана после кише
То ми потврђује једно од многобројних чула
* * *
Ево нас испод храста Мансанмана Оствареног
Витез Мансанман је мој врли предак и потомак
Са Овчара тече изнад и кроз нас дејствена струја
Недалеко – тихо шуми пољовита речица Тијана
Хеј Творче! Нека све што постоји расте у срећи!

Фото: Фототека Србског Журнала

грлим је тихо
тише од себе и другог неког
низ длан немиром док се краде
грлим је дуго, о навико
времена сетног и далеког
мој вечни Нишограде
.
једном је била
ма једном давно
хиљаду година верујем има
неразумвила
дуг опход Сунца око мог прста
једном је била
ма једном давно
и зимно лето и летозима
мека ко свила, ко стена чврста
.
нека ме она изнова има
тише од сенке будућег давно
у игри воде под времемостом
сред речи сахнутих
с медних уста
незваним гостом
.
грлим је тихо
грлим је плавно
грлим да траје
нетрајно сада, трајно у вјеки
јер ми смо били
стварно смо били
одраз белине, од‌јек од‌јека
неразум преки

Фото: Фототека Србског Журнала

Еј моји Срби, древни роде,
Са небеса сам вас спустио
Да уредите и средите земљу,
Љубављу и водом вас крстио.

Некад сте били јаки и љути,
Сви су морали да вас поштују,
А сада слаби, безглаво срљате,
Лажу вас, обмањују и трују.

Ви сте чувари ове планете,
Уведите свуда ред и мир,
Где има гадости без милости,
Прати вас васцели свемир.

Зло се мора преобратити
Или у прах претворити,
Људи мора да се сложе
И у љубави , захвално живети.

Преци вас гледају и чувају,
Њихова славна дела не бледе,
А ви се дозовите памети
И нека вас други праведни следе.

Фото: Чувари планете; Википедија

Ветар ми расплиће косу,
док грлим храста стабло,
и милује стопала,
на прстима дигнута високо!
Вијори око сучаних зрака,
што шарају дрво гранато!
И знам, да погледом
љубиш ми срце устрептало,
и милујеш тело, невидном жестином!
И чује се, пева из дубина земља нежно,
и песма се разлеже Васељеном!
Полетеле су птице пут пространства далеког,
док срцем зверињим испраћа их хроми вук!
И тихује река са свим потоцима својим,
док стена прогледава оком каменим!
Пођи, ти што грлиш стабло рукама мојим,
отисни се на звездани пут!
Ја, пратим ти душу безсмртну,
душом својом!

Фото: Храст Исцелитељ, Тијање; Википедија

Написаћу ти једну ноту животе,
Као кад се девојчица игра са својим
Шареним луткицама.
.
Како си мистичан животе, а како
ми се опет за тренутак учини да те могу дотаћи.
Знаш ти све моје тајне, као што и ја знам твоје,
али се у моментима учиниш далек и стран
па те не могу баш сваки пут ухватити.
Вртиш се непрестано као вашарска циркузанткиња
и хитах назад да би се поново вратио.
Осећам те ја, мада одавно већ мислим
да сам пала са неке друге планете
и да се само у виртуезној игри тражимо,
да се додирујемо и плешемо заједно,
да је све ово игра што се дешава и теби и мени.
Упорно се трудимо да једно другом умакнемо,
и гле опет нас ево како се попут љубавника
сатајемо и не дамо нашим ноћима
да нас омету и однесу у тек откривену светлост.
.
Случајно као што дођох случајно ћу отићи
М ожда ћеш за мном кренути, а можда и не.
Молим те опседни после мене неком
другом разум, биће му сигурно лепо
да се играте заједно док око вас
сви тугују, плачу и јецају,
траже свој избор неког новог света.

Фото: Шта је живот?; Википедија

°по мотиву Бране Петровића
.
Када те остави она коју волиш
није баш да прво осетиш једно ништа.
.
Осетиш неку мучнину која грчи
стомак и узалудна је шетња по киши.
.
Киснеш, киснеш, киснеш у круг.
Није ти боље и неће бити боље.
Никада.
Када те остави она коју волиш,
душа изветри и остане празна.
Заувек.
.
Не знам да ли сам постао песник
кад си отишла или си отишла кад
сам постао песник, Барбара.

Фото:Девојка одлази; Википедија

Водене виле лелујаво плешу
плес са вилиним коњицима.
Међ’ јатом прозирних криоца
нимфе обиру трску, лопоч и шаш,
расипају каскаде одбљесака,
смех им је жубор воде.
Тамо где точим прозирност
у кристалне врчеве свог срца,
оне увиру у концентричне таласе,
смарагдне тишине претачу.
С оне стране водене површи
причају чудесне приче;
тако им се ломе гласови,
у ромору бујица гргоље,
преплићући се међусобно.
Њихове косе око мојих глежњева:
-водопад
Нуде ми крупне беле облутке
уместо бисерја, за моју огрлицу.
Њихове флуидне мекоте
у воденим преливима нијанси,
у јатима разнобојних риба…
А ја, водолија, са извора који шикља,
и у врелу клобуча своје тајне,
уливам нове животворне неопходности:
увиру у мој ћуп у млазевима,
да ми шапућу, кап по кап, водене бајке,
чисте, благе, течне, глатке,
из амфора од вртлога да потеку…
И по којима ћу, нежно, који сат касније,
у сливу свих мисаоних токова
разлити кистом њихове истине,
и насликаћу – аквареле…

Фото: Водене виле – русаљке; Википедија