Фото: Цврчци; Википедија

Благо и јако
између влати, злато
на струнама зрака
затеже пев у ливадске ноте
усамљеног заласка
мир и уједначеност
снага дубине земље
у зеленим хармонијама спектра
звука у таласима тишине чежње
мир и милозвук
суштина на длану чистине пред нама
у срцу само меко таласање траве
речито, надолази
речитије од свих речи
наплавина спокоја
и ритам свих резонанси
потонулих лепота
корених честитости чистота
– концерт цврчака у сумрак
замисао симфонијске оркестрације
моји снови у баршуну пропланака
моје птице ума
у реским вибрацијама озона
дворана природе и опој
сан, и ретка читка опорост
ниже бисере тонова у ђердане
на листовима, будућа зора
лепршаво, и слаткоречиво сазвучје
мед звука у тренутку празнине
и ехо постојања, утешније него икад
точи савршенство
у душу свег јединства
у тачкице између
ничега

Фото: Фототека Србског Журнала

Ти си била…тебе сам љубио!
Тебе неста…срце ми се пара…
Та сам себи више нисам мио!
Живот ми се у клетву претвара,
Тебе нема – срце ми се пара.
.
Нисам знао љубави ни зрака.
Ал’ Бог рече да зора заруди:
Светлост сину из црног облака,
„Злато моје!“ – промуцаше груди –
„Сунце јарко, ти ми љубав буди!“
.
„Пољуби ме, сунце, загрли ме!“
А сунце ме моје загрлило,
И ја сам се загрлио с њиме,
Ту изда’нут ал’ би слатко било!
А сунце се око мене свило.
.
Не изда’нут – тешко ј’ изда’нуће’
Млађан живот – ох, та сладак ми је!
За њим чезне срце уздишуће,
А без тебе живота ми није,
Љуби, злато, доклен срце бије!
.
Тавним гробом вечна поноћ влада,
У њему је студено и немо!
Сини, сунце! Још си цвет и млада,
Живи, сунце, да се милујемо –
У гробу је студено и немо.

Фото: Топлица; Википедија

Топло моје
Огњиште снова
Пространство мелема мојих болова
Луко свих мојих бродолома.
Искрено се једино теби враћам изнова,
Црпећи оптимизам са твојих висова.
Аријо моја једина!

Ових дана запех,
За плаху
Тишину
И кап
Хладног мрака
Хладног
Ко сиви кам
Телом целим падох
На раскршћу
Пута сам
По беспућу суром
Нечујни вапаји
Цвиле
Ком испружену
Руку да дам
Потоци суза теку
Друмом
Лутају, тражећ
Ваших очију
Плам
Ал, у вашим очима
Дечија искра
Изгубила је чар
Само тишина
Тишина
Само
И бег
У самотне дане
Самотни
Свет
А руке моје
Одвећ ледне
Хтеле би изнова
Да додирну
Цвет

Фото: Виле; Википедија

Говори љубави моја!
Нек потеку милоснице,
Кроз облаке беле,
Низ планинске литице,
Нек слију се у језера, потоке и реке,
Нек огледне се у њима твога ока сунце,
Нек обасја косе виле сваке,
Језеркиње, Облакиње, Огњевите,
Планинкиње и виле Морске!
Говори љубави моја!
Нек затрепере неба звездице,
Песма твоја нек умије им лице!
Нек отворе се, Земље сви кристали,
Да зацели мајка света!
Говори љубави моја,
И душа моја чека звуке твог шапата,
И срце отворено,
На длановима твојим заспало,
И оно чека!

Ти знаци су у нама,
испод седам глувих дубина.
Знаци милости,
ко зна,
можда само предсказање,
проклетство виђења,
.
Кренеш тако по знамењу
кроз црну твар,
до прапочетка,
кидишеш по живу ткиву,
а оно, у тајном чулу
лелек и појање,
у дну силних мрклих вода
утва златокрила.
.
Зверињим канџама
по души, по животу,
до клице клицине,
до семена Божјег.
Залуђености моја,
решава ли се то
на добробит нам
васколика човечја самоћа.
Или можда,
по трагу пропасти
срцем засецамо у прашуме,
млазом крви у небеску жижу,
да сатремо што чезнемо.
.
Ко зна.
Опет само знаци,
предосећање кључног сусрета,
и ништа више.

Фото: Муње; Википедија

Групишу се као у мравињаку
Колотечно као црви у мрши
Смрадним трагом омамише смелне
Задојише себи само верне
.
Тумараше у месту тапкајући
Хвалише се мишљењем несоја
Као да су Богомдани свеци
Дичише се као да су жреци
.
Намигујући зеницама тмине
Гађајући севом оштрогледим
Узрујаше рабе милодушне
Растрзаше недра душебрижна.

Фото: Фб страница – My Purple Worlds

Најшире што могу ћу крила да раскрилим,
да полетим високо изнад земаљског блата,
одозго ћу сваког сата ка теби да провирим,
сигурна да будем да бар неко те прихвата.
.
Мора да је дивно бити птица у свом лету,
која може да се вине до сваке висине,
ка теби окретала душу чим ти видим сету,
бринућу и даље ал’ са безбедне даљине.
.
Ни не пушташ ме близу што превише боли,
јер си срце оставио у прошломе веку,
не броји се ко те данас без граница воли,
кад никад ниси прешао ту прву реку.
.
Зато ћу да летим без наде у слободу,
од отпалих пера амајлије теби да се везу,
не теши што си све драге пустио да оду,
није заробљена само птица у кавезу.
.
Окови су тежи кад свуда их собом носиш,
ти си на своје свикао као на другу кожу,
што и мене њима сваком речју покосиш,
теби није важно а ја се не дам ножу.

Фото: Птица, сунце.., Википедија

Долази кад грожђе заплави
слутећи зрелу, румену кап
раскош једног облика
вечан ко честица наде
у даху небеса
у крви
у воћу
у чокоћу крилатом
што налик је озарју Њеног лика.
Ту ватра, ватра светлуца
и прати далек лет
с краја до бескраја
Под крилом се оплоди време
њишући дах облака
и мирис Свете капи
што одраз је дубине
у зени ока,
зрна путеног, и планине
где узлећу зелени виногради
и тишине
и тишине
Јер Птица из сунчевог сна
пупољ је беле наде
дете загледано у свог Створитеља
Крв грожђа и тела
којом се дубина олтара мери
и неба двери
и неба двери

Фото: Писање дневника; Википедија

Пишем ти песме
Док срце не утрне,
А веруј да му много треба .
Ниси романтик,
И не кривим те,
Бирам да волим санту леда.
И вриштала бих док ми успомене милују лице,
У прашњавом дневнику само скице,
Онога што смо били,
Онога што смо могли,
А никада бити нећемо.
Зашто ли волим санту леда,
Када ме убија,
Све ми из очију прочита?
Можда тако треба,
А можда сам и ја само део леда.