Kрших ноћас руке и небу завапих,
гледајући тужно те казаљке смер,
љубав цех направи, али ја га платих,
нисам травка само, плави сам Гербер.
.
Створена да већма устајем из таме,
да ране извидам, себи самој знај,
није мени нико никад био раме,
почетак сам живота, чак и кад је крај.
.
Преживљавам тешка времена и климу,
само кадкад тихо, помолим се Богу,
где студен завлада, ја напустим зиму,
падам и устајем, што не могу – могу.
.
Одана до гроба, земљи и вољеном,
суза ме полива, да никад не свенем,
живим растрзана, међ горким временом,
носим терет свој где год ходам – кренем.
.
Сат позно откуца, одоцнело време,
склапам руке тихо, Господ нек ми суди,
ово што сад носим, претешко је бреме,
ја волет не могу, осећај ме уби.
.
Пожелех само да једном застанем,
мирисима својим, теб зору целивам,
да ко кап росе на усне ти канем,
Гербер увенуће, тонем, мору пливам.
.
Не, не брини мили, на самом ћу дну,
поникнути изнова, рођена ми лат,
ископнећу само у овоме сну,
против срца водим, тај сопствени рат.

Земља се мени тобом умиљава
класје до појаса, туга до пазуха.
Кукуруз већ млечи а ја још свилавам
без тебе као птица без ваздуха.
.
Промину срећа мимо нас ко чеза
с девером коме не смотрисмо лице.
Живот је туђа празничка трпеза
с које ми крадом купимо мрвице.
.
Ти си мој ковчег а ја сам твој Ноје.
Од светог чина до злочина – стопа.
Пламтим разголићен усред перивоја
после љубави ко после потопа.
.
С фрулом у руци и душом пастирском
попластих берићет прерано покошен.
Мој прашњав пут твојим стопама орошен
блажи ме немирног миру манастирском.

Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда је много паметнији.

Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи.

Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе.

Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…)

У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

Фото:Бошко Југовић, Косовски Завет,Википедија

Дедови су наши, баш ту животе дали,
на Косову и Метохији за слободу пали.
Да ли их се сећаш? У срцу су твоме.
У Божанској светлости, понос роду своме.
.
Бог да им прости скромне српске душе.
Поносни су били, стене људске, чврсте.
Хоћеш ли их звати, кад се туђин мача лати?
У тренутку тешком, молитвом завапи!
.
Од Господа ишти слоге и стрпљења,
Да трепери и заигра цела васељена.
Молитвама тражи, да те чују свеци,
Сви наши цареви, краљеви и преци.
.
Сачувај нас Боже, злотворовог пира!
Осветли сву таму, подај мало мира.
Да јуначка срца не крваре више.
Да се свака злоба, с лица земље збрише.
.
Помози нам Боже! Подај срца чиста!
Као што је љубав твога сина Христа.
А снага те љубави, што јунаке краси.
Светлосним ће мачем, србски род да спаси.
.
Да Косовом равним гарда опет јаше.
То је света земља, завештање наше.
Косовски је завет језгро нашег рода.
Целим срцем уз Господа, само је ту слобода.

Фото: Фототека СЖ

…
Седећи на камену, на обали планинског потока у центру велеграда, из жубора и лепоте која ме је обујмила, заче се мисао:
Стојимо и дрхтимо на ивици непостојања. Ова Цивилизација може окончати свакога часа јер не поштује Живот. Можда ће нас смрт све узети, у једном трену, али Живот ће тријумфовати, вратиће се и обновити на незамисливе начине – јер Живот је од смрти јачи. Наш је задатак да се, као представници и бранитељи светости и апсолутне лепоте Живота, свим силама одупремо наметнутој, насилној смрти коју нам спремају. Смрт може доћи само природно, спонтано, као пад воде са литице високе 1000 метара – и њена смрт у рођењу језера на дну понора и облака водених капљица у ваздуху изнад… Таква смрт је ново рођење, део тока Живота… Живота који је од Бога дар, и као такав, само Њему може бити враћен и поклоњен као уздарје, са захвалношћу… САМО ЊЕМУ И НИКОМ И НИЧЕМ ДРУГОМ!
.
Технократе, вакцинаши, моћници, профитери и контролори – забијте своје вакцине и своје 5,6,7,8… Г мреже, чипове, дронове, камере, антене и сателите и све остало себи у дупе! Можда вас то задовољи или пробуди из смрти која вас је узела – јер ви нисте на страни Живота! Ви нисте чак ни Људи. Ви нисте чак ни Живи. Наше животе оставите нама и Оном ко нам их је дао – Богу – Створитељу – Оцу, ономе коме ми припадамо. Само Њему, Извору Живота – дугујемо Живот. Вама не дугујемо НИШТА! И то ћемо вам и дати: НИШТА! Јер ми смо Људи. Ми смо деца Божија- ми смо синови и кћери Универзума, Оца Сунца и Мајке Земље. Ми смо Живот!

Фото: Фототека СЖ

Смири се и не урлај у ветар,
у ову проваљену ноћ.
Нема се куд, непокорна душо.
Узалуд трчимо упркос ветру,
упркос животу.
Не могу ноћас прегазити ове планине,
од моје самоће порасле су до неба.
.
Смири се, непокорна душо.
Нема се куд.
Подајмо ове стазе, ове луде траве и небо
нек други пролазе њима.
.
Пркосим овом ветру јесењем,
овој проваљеној ноћи.
Вичем: Није опало лишће,
није прошла песма на ливадама.
Вичем: Још миришу траве и роса.
Вичем: Зеленимо се ми међу брдима,
нисмо прошли, не дамо љубав.
.
Вичем, пркосим,
а траве нема, лишћа нема,
признала брда да лепота мре.
.
Нема се куд, непокорна душо.
Испевај песму нама
што смо се зеленели овде,
међу брдима,
песму оних зрелих ливада
што смо им крали зрикавце,
песму суза што су навирале
још десет дана пред растанак,
песму оних срећних буђења недељом.
.
Испевај, душо непокорна.
И после, ћутимо, душо,
у име љубави.
Даћемо ове стазе,
неко ће наместо нас отпочети.

(Стара влашка песма)
.
Иде сунце, иде,
реком низ реку.
Маглена му леђа,
и росне му ноге,
а сунчане очи.
.
Ишло тако, ишло,
до куће големе.
А у њој ко беше?
Јана, света Јана,

баш Сунчева сестра.
А шта Јана ради?
тка, платно од фула –
Сунцу кошуља,
а платно од лана –
леп за Месец убрус.
.
А шта Сунце ради?
Срећан рад јој назва
и овако рече:
“Ткај, Јано, ткај, ткај
и пожури те платно доврши,
па да се узмемо,
да се саставимо,
и да се венчамо,
децу да створимо
и да их крстимо.“

А Јана шта рече?
“Ој, Сунце, пресветло,
много си грешио,
и с лица и с леђа.
Да ли где још виде
да уда се сестра
за рођеног брата?
Него ти начини
опанке од гвожђа
и штап од челика,
на година девет
ти по небу иди,
и девет по мору,
док не нађеш
старог деду нам Адама.“

Послуша је Сунце
и чврст штап направи,
и опанке јаке,
па по мору пође.

Ишло колико ишло
и Адама нашло.
А Адам шта ради?
У рај га одведе,
има шта да види:
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана.

Шта тад Сунце рече?
“О, деда Адаме,
међ воћкама расцвалим
три пања опрљена,
змијама опкољена,
црвима затрпана?!“

Тад Адам шта рече?
“Оно су грехови,
јер су се узели
баш сестра и брат јој.“

Сунце кад то чуло,
натраг се врнуло,
и штап изгубило,
и опанке здрало
док до Јане стигло,
а тада јој рече:
“Ткај, Јано, ткај
ткај и пожури,
јер поруку твоју
ја ево оправих, –
све ми се одобри.“
Јана кад то чула
до мора отишла,
у море скочила,
а уста говоре:
“Боље је да будем
ја камену смола,
и рибама храна,
него пар своме брату!“

То Бог је видео,
из мора је диже.
Од тада са Сунцем
никад се не саста.

(Казивала и певала баба Стањика лу Сарафин из Оснића. Превели; Божидар Пауњеловић из Оснића и Југослав Урошевић. Влашке песме забележио Југослав Урошевић)

Фото 1,2: Фототека СЖ

Једна реч и једна бајка
И нашем срцу као мајка
Куца трепти и шапуће
Скупите се децо моја
У љубави ткане куће
У заједништво свето наше
Где све моје бива наше
У коло игру песму шутњу
Што одагна сваку слутњу
Где свак је сваком мили брат
Дише истим цветом цват
Ту је снага светло наше
Ког се тамне сенке плаше
Од давнина сетимо се тако беше
Наша срца ту не греше
Ту се ствара ту се расте
Ту се саде рајске баште
У милини постојања
Нови свет се сада сања
Јава ту је снагу нашу очекује
Скупимо се мили Роде
Постанимо Златно доба – слободе

Фото 1,2: Фототека СЖ

Једним јединим оком

видели смо светове

тврде и сиве путеве

воде што мру од жеђи.

Због тога,

они који не сазнаше

оковаше нас, мислећи да нас имају.

Али наш је живот био сигурнији

него бусола –

јер ми бејасмо деца Сокола.

И, чекајући час погубљења

расла су наша крила

тако поносита

и тако силна,

да ни њихов ужарени челик

ни отров њиховихх губица

није спреччио величанствен лет

наше равнодушности.

Фото: Фототека СЖ

ФоСто година од твог рођења.
Вечност од нашег невиђења
И негрљења.

А,опет, тако си близу…
Упркос годинама недостајања у низу.
.
Сада су мирне твоје луке,
Без ветрова, бура и буке.
.
Цветна су, мирисна поља.
Чува те Божија Љубав и воља.
Ти чуваш моју мајку.
Уз њу си живео најлепшу бајку!
.
Сада сте, опет, заједно у бајци.
Почивајте у миру.
Шаљем вам бескрајну Љубав!
Теби, мој дивни оче
И мојој дивној мајци!
.
Вјечнаја вам памјат и слава!
За све вам наклон и хвала!
.
Хвала за све, што сте
Нам чинили и дали!
.
Ми продужисмо, где сте
Ви посустали и стали…