Фото: Фототека СЖ

Смири се и не урлај у ветар,
у ову проваљену ноћ.
Нема се куд, непокорна душо.
Узалуд трчимо упркос ветру,
упркос животу.
Не могу ноћас прегазити ове планине,
од моје самоће порасле су до неба.
.
Смири се, непокорна душо.
Нема се куд.
Подајмо ове стазе, ове луде траве и небо
нек други пролазе њима.
.
Пркосим овом ветру јесењем,
овој проваљеној ноћи.
Вичем: Није опало лишће,
није прошла песма на ливадама.
Вичем: Још миришу траве и роса.
Вичем: Зеленимо се ми међу брдима,
нисмо прошли, не дамо љубав.
.
Вичем, пркосим,
а траве нема, лишћа нема,
признала брда да лепота мре.
.
Нема се куд, непокорна душо.
Испевај песму нама
што смо се зеленели овде,
међу брдима,
песму оних зрелих ливада
што смо им крали зрикавце,
песму суза што су навирале
још десет дана пред растанак,
песму оних срећних буђења недељом.
.
Испевај, душо непокорна.
И после, ћутимо, душо,
у име љубави.
Даћемо ове стазе,
неко ће наместо нас отпочети.