Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена најупадљивија појавност је урођена потреба за слободом као основним условом живота… Вука није могуће припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда је много паметнији.

Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај самопоштовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи.

Код вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као издају своје етике или природе.

Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе коју ужива код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (…)

У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне поретке те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре, а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”