Фото: Кишни дан; Википедија

Неке досадне кише
Мувале су се по граду
Тих дана
А име им нијесам знао
.
Ја сам престао да пијем
И чистио сам прашину
Са књига
.
Лежао сам
Буљећи у плафон
И капи влаге
Што су се скупљале
У јата
.
Онда сам умро
Онакав какав сам био и
Нико ме није жалио
После предугог буђења

Знаш ли ону улицу, где су рајски зраци?

Знаш ли ону улицу, где су рајски врти?

Знаш ли ону стазу са цвећем у низу,

где нам је и небо било сасвим близу?

.

Сву ноћ си ме грлио рукама обема,

са врелог ми чела склањо прамен косе,

и све ми високо с тобом беше душо.

Ал врата ниска ја не видех тада.

.

Веровах ти слепо, док си причо лепо,

и не видех добро на четири стране,

па ни сама не знам, душо моја, шта је.

Ко очајник клети, зборим без памети.

.

Сад стојимо неми на супротној страни,

и све нам се чини, да нам је то доста.

Кажу, у рајској улици је студен, мрак

да свега нашег нема, да пуста оста.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Не обичан човек, ратник!

Једном ратник и заувек!

Правда ти је љубав и води те

Одувек!

.

Отвори очи да видиш шта скривају сенке!

.

Делуј! Шапуће она

На све четири стране света,

језиком душе,

мирисом цвета..

.

Отвори чула да непријатељу препознаш покрет!

.

Бесмртан си, шапуће она

део си крви ван овог света!

.

Сатри лаж на свим језицима немуштим!

.

Бди ! Одговара он,

над мојим бићем и васцелим светом,

лето је, а пахуље беле веју у жару,

топлота мрзне све што изгори,

ратници делују увек у пару!

.

Препознај нас ти!

Свематеријално постојање долази из духа. Тело покреће душа или искра духа.

.

Свемир је све свет или Све Мир духа.
Сва могућа оваплоћења која дух има или може су Свемир.

.

Ако се играмо мало значењем речи – а шта је игра него Божије стање – онда хајде да видимо шта је сила која преображава.

.

Чудовиште – чудо в иште – чудо велико иште. Само слово В значи Вједи или „говори знање“. Дакле реч чудовиште које означава једну појаву јаке негативне енергије у разним облицима – је у ствари позив за помоћ! Скривени на отвореном позив за помоћ духа некоме.

.

Нешто поста лоша појава, негативна, зла. Доби име чудовиште. А то је позив ствараоцима духа чистог да оцеле, изцеле, зацеле то. Јер то нешто „чудо иште“. Када је то чудо? Само ако је Божанско знање – велико В (вједи, веди, веда – зна божанско право знање и примењује га).

.

Дакле позив ствараоцима:

.
Чудовиште

Чудо В Иште (чудо ведајуће иште).
Ко је дао ово генијално име и позив ствараоцима, анђелима и свима? Ко зна тајни симбол и сиђил језика? Ко твори кад год збори?
.
Свевишњи – и упути позив да се то нешто излечи, обаспе духом љубави те зацели (постане савршено опет) и рече „то треба чудо љубави да зацели – чудо веда иште, иште духа иште чудо. Чудовиште“.
.
Ко схвати ево само на малом примеру о чему зборим, нека је благослов на њима.
.
Срб је код живота а србски је језик знања богова и пут ка Богу. 

.

Извор: Зврзда Род – Zvezda Rod

Милостиви, господар си душе моје

И услиши молитве свога раба

Нека патим, ако казне су Твоје

Али не дај да ми смерност буде слаба

.

Господе, услиши да грехе кајем

Све моје – и мојих предака с мача

И улиј ми снагу Теби да се дајем

Али ме спаси искушења плача

.

Боже, не дај да у свом болу заборавим

Бол туђи – и Твој трпљен за нас

Дај и у јаду с надом да боравим

А у Теби само душа нек нађе спас.

Фото: Над Србијом тама; Википедија

Кад тама прекри земљу Србију

ужди се и пламичак радости.

Осија надом будућност светлију

к’о наговештај бож’је милости.

.

Молисмо васкрс витеза српских

које су некад сестриле виле.

Чарасмо магијом песама епских

не бил’ их мајке српске родиле.

.

Понижени и светом згажени

тражисмо новог Краљевић Марка.

Од Бога бејасмо даровани

у лику новог витеза Новака.

.

Све наше ране он рекетом вида.

Племићи белог спорта га мрзе.

Смицалице му чине без стида

док великани за њиме пузе.

.

Инфериорна раса варвара

због непокорја каквим нас држе

изњихала светскога владара

чије им чојство агенде реже.

.

Утамничење и неправда свака

витезу нашем снагу узноси.

Победа нова постаје лака.

Буде се наши утихли поноси.

Фото: Операција лимено олово; Википедија

Плесале су смрти око наших глава,

Жeдне као огањ, жеђи их угасле;

Ми тражили нисмо да нас краси Слава,

Ал кад Ратник врeди, Поштовање расте.

.

Видeли смо таму, пoднoсили жртвe,

Пoнoсни je Oтaц изгубиo Сина;

Дa смo бaрeм мoгли oживeти мртвe,

Прeшли бисмo вeнaц крвaвих плaнинa.

.

Све је пустош била, нигдe цвећа, шума,

Само плаво небо и јутра што свићу;

Сваки метар мог’о постати нам хумка,

Дуго не видесмо: реке, сунце, птицу.

.

Свугде нас је знала обгрлити тама,

Хорде љутих гуја, злобника најезда;

Наша спремност беше на далеко знана,

Чувасмо колевку, огњишта и гнезда.

.

Снага нам је била, наша Вучја слога,

Нисмо поклекнули ни под огњем бола;

Бранили смо Србе, имали и кога,

Сада нас распињу слуге оног Злога.

.

Само нека знају, ми смо Горски Вуци,

Снaгa вaздaн бeшe, злобнима немила;

Терет на плећима, оружје у руци,

Бог је уз нас већма правдe шири крила.

.

Једном ће и време, донети истину,

Рука Бoжja, тад ће свима да нaм суди;

Гледали смо Наше како храбро гину,

Груди нам дрхталe од бола и студи.

.

Србиjа joш памти, прoливeнe крви,

Вaтрa чaсти букти сa Црвeним плaмoм;

Зa oдбрaну Majкe, хитaли смo први,

Пoнoснo и хрaбрo у кopaку слaвнoм!

Уморан у родном крају
за пољима модрим куњам.
Оставићу своју стају
ко лопов, скитач, да луњам.
.
Кроз прамење бело дана
потражићу бедне кути.
За ме друг ћће са свихх страна
залуд нож да оштри љути.
.
На друм сјај ће да се лије
усред поља зеленога.
Она, коју душа крије,
прогнаће ме с прага свога.
.
Дому свом повратићу се,
туђом срећом да се живи.
Под окном – обесићу се
о рукав у сутон сиви.
.
Седе врбе крај ограда
нежније ће главе свити,
прљавог ће мене тада
уз псећи лај саранити.
.
Месец даље запливаће,
понећ весла своја јаче.
Опет, уз плот, Русија ће
и да игра и да плаче.

Где ли је ноћас она мала,
Ко ли јој ноћас држи свећу?
Шумећим гласом ко са жала
Што ми је летос рекла нећу.
.
Где ли склупчала као мачка
Док градом мрка киша треска,
Ком ли је ноћас само играчка,
Уз ког се дрма као леска?
.
Ко ли јој дугу увија косу
И овлаш дира груди мале,
Ко ли је стишће голу и босу,
Коме се даје као од шале?
.
Ил’ можда учи? Па наглас чита
Неке књижурине о средњем веку?
Или у паузи, учења сита,
Некаквом дрипцу даје „на теку“?
.
Да ли још презире моје песме?
Је ли и даље тако јака?
Или док вежба мој стих је блесне
У трећој серији трбушњака?
.
Зна ли да још код пете пиве,
Те устаљене песничке праксе,
Замишљам јој ноге малко криве,
И проклињем њено „Лазаре, мак’ се“.
.
И да знам некад бити тужан,
Кад је се сетим онако беле,
И у кафани остати дужан,
Па попити још једну „преко штеле“.
.
Помене ли некад моје име
У некој узгред казаној причи,
Дирну ли је каткад моје риме,
Док се некаквим клипаном дичи?
.
Где ли је ноћас она бела,
Што сам је данима чекао жудно,
Која ономад није хтела,
А ја још чекам узалудно?

Фото: етно село Радушке стазе; Википедија

Ништа није исто
ни чекање
ни сусрети који боле
ни људи
који долетјеше
туђим небом
ни њихова д‌јеца
што заборавише
говор завичаја
ни ова друга д‌јеца
што расту
празним играма
у кућицама
које гледају
сиви бетон
који ширећи сидра
пркоси небу
и тјера птице
тамо гд‌је ваздух
мирише цвијећем
и гд‌је роде имају
своје димњаке.
.
Ми убоги и жедни
чекамо
ваш долазак
да подијелимо љето
и осмијехе
уговорене свадбама
и шареним
вашарима
без цијене
јер немамо ништа
ни живот
ни смрт
само бескрајне
одласке и доласке
и слике
гладних очију
у Кули и на
Радушким стазама
и сазнање
да нисмо сами
и вјечно туђи.
.
Само још љето
нуди своје
наручје
да се поиграмо
завичаја
и осјетимо жар
родног дома
и д‌јетињство
црнобијелих боја
које остависмо
бившим људима
који убијају себе
недовршеним сновима
и себичним илузијама.
.
Само још љето..
живи у нама
и вама.