Сваког се тренутка Нешто

На небројено начина дешава

Ни Ништа у ничему не спава;

Тек у немиру се скрива нешто.

.

Ни сенка миром не мирује,

Непрестано је у избивању.

Битак нежићем у преплитању

Из ничега Жићем извирује.

.

Свака Твар путеве своје има

Који увек ка нечему воде.

Једно из другог кроз походе

Наставља се и Нит преузима.

.

Велики Точак се окреће,

Земља и небо раде без одушка.

У почивању Непочин струшка,

Немир се Прапочелом замеће.

Фото: фб страница – I love Nature

Предана сновима

Не желим

Да се будим

.

Нек скитају

Сањари

Са сновима

Испреплетаним

Страховима

И бежањем

.

Зидови упијају

Сећања

Када су

Појавом нашом

И птице застајале

У лету

.

Док није

Намерно

Разбио све

Успомене

Наше

Док је извирала

Мелодија тишине

.

М.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

Фото: Овца; Википедија

Ова дивна, питома, вунена животиња, најчешће је помињана у свакодневним поређењима. Те,“Не бих му дао, две овце да чува.“, те „Глуп си, ко овца!“, те“ Цаво једна!“, те“ Браве вунени!“.. Можете ме допунити у набрајању .

Посматрала сам овце у стаду. Дивна богом дана бића,  увек заједно у гомили.  Спуштених глава пасу траву и не размишљајући, прате задњицу своје претходнице. Стадом, обично доминира ован. Окаче му цингару око врата, да би га стадо по звуку следило, јер га само најближе окружење виде. Ако, којим случајем стадо нема овна предводника, онда  звоно окаче некој бољој овци. Тако из дана у дан, са пашњака на пашњак, овај вунени облак језди. Свако предвечерје, чобанин или пас овчар, стадо враћа у тор. Овце са пуним вименима, радосно а добровољно долазе на своје одредиште, и чекају да их измузу, до краја.

Питомо легну на полусмрдљиви, лични измет, па нешто од умора, или од смрада сопствених брабоњака, опијене поспу, под сјајем звезда. Воле свој тор, тај привид заштите, то своје ропство, више него ишта. Ограда тора даје им осећај сигурности а  заправо служи, да се неким случајем не разбеже, или да се вуци не муче, него да се на гомили меса наједу.

Овца је најкориснија домаћа животиња. Осим млека, даје вуну и месо. Ретко обољева и издржљива је. Не бира врсту сена. Једе шта јој даш. Може да презими на смањеним порцијама, на којима би друге животиње угинуле. Најрадоснија слика су јагањци, на пролећним ливадама и кафанским тањирима.

У позоришној представи „Генерална проба самоубиства“ од Д. Ковачевића, чух питање:“ Зашто вук не пасе траву?”

Следио је веома једноставан одговор: „Јер то овце раде за њега!“

Живела овца и овце!

Вукови још нису изумрли..

Фото: Вук – овца; Википедија

Фото: Част; Википедија

ЧАСТ И ХРАБРОСТ
Част и храброст иду упоредо.
Частан човек јесте, истовремено,
и храбар човек.
Не може бити храбар онај
ко није частан.
Зато што храброст и снага
исијавају из части.
А част није ништа друго до Живи
Бог у срцу.
Ко не носи Живог Бога у срцу
своме, тај ни частан не може бити!
Сви ратнички народи држе веома
до части, јер и част држи њих!
Кад неки ратнички народ напусти
част, убрзо ће од ратничког народа
постати кукавички народ.
Част је за духовно биће оно што је
кичма за физичко тело.
Срби су били храбар, неустрашив и
непобедив ратнички народ све
донде док су држали до части.
Када су изгубили част, изгубили су
и све врлине ратничког народа.
Највеће кукавице и највећи
страшљивци – то су данашњи
Срби без части!
Част се дуго стиче,
али за кратко губи.
Све што живи нечасно,
то брзо изумире.
Један нечастан народ може да
нестане за мање од стотину лета.

Фото: Фб страница – Orchids, Succulents and Bromeliads

Постоји прошлост која се већ збила.

Неке је под својим теретом угушила,

а другима је у недоглед раширила крила.

.

Имамо садашњост са којом не умемо да се носимо.

Дат нам је тренутак лепоте,

а ми мишљу о будућности пркосимо.

Не проживимо га,

он након трена постаје прошлост.

Као и неке остале тренутке

бацимо у неке удаљене кутке.

.

Постоји сигурна будућност,

али не она осмишљена у нашим жељама и мислима.

Она неминовна је већ записана у Писмима.

.

Њено име је смрт.

Човек је одувек са тим жељама о њој био шкрт

и не дозвољава мислима да је прихвате.

Одсечно из живота избацује,

али не зна човек

да смрт непрестано вреба

и да нигде не станује.

Фото: Долина смрти; Википедија

Фото: бела ружа; Википедија

Живот – та чудна чудница најчудноватија

Наличи на прекрасно расцветалу белу ружу

Са милион милиона лати – могућих путева

Од изтканих тананих нити ВечностБезкраја

.

Ходам складно без станке малим корацима

Многоного и многогоруко и многомислено

Танком плавом ивицом непрекидне промене

Дими моје јутро и нагло буди неиспав људе

.

Нада опасана пламеном пробудила чудише

Гледају тупо јер им спава прозор за живот

Пројављује се то јасно – у њиховом изгледу

Мотрим из рупе моје свирале размишљања

.

Чојка сваког лако најлакше можеш упознати

Гледећи право преко његовог мача у осмех

Али не буди лонац који се меша у туђе прсте

Упознај чојка благо – као пријатељ и као брат

.

Идем малим корацима и садим орахе орњаше

Видим погодно место за садњу садница жеља

Потом зурим у плаво напупљено високо небо

Ох! Ох! да ми је Тебе Творче сасма упознати!

Када ствараш – свијаш ћелије и светове целе!

Фото: Фб страница – Secrets of Nature World

Фото: Крушка; Википедија

Није ме ветар нанео стара крушко – већ си ме родила.

Нисам ти ја крива што си онемоћала и из крошње ме испустила да ме дивље стадо прелазећи Шару, Бистрицу… у потрази за сласним плодовима поједе.

Промрзла (више од страха) молила сам Бога да ме заштити, да ме сачува.

Нисам за оваква скривања, нису ни моји рођени.

Они се чвсто држе за твоју грану, а ја женско к`о женско с гране се откинула.

Гледајући за мном растужила си и облаке крупним капима те залише.

Брже-боље баци лист на мене, као свака брижна мајка покри ме.

Крдо гази и једе где му је воља.

Тик испред мене слети птица, зграби ме кљуном и понесе далеко.

Ћутала сам. Срце ми је у дршци било.

Фото: Фб страница – Birds World

Носила ме, спуштала, кљуцала…

Плашила сам се да не паднем, већ сам почела да гњилим да се скроз не растурим.

Стисла ме кљуном, јако и пресекла ме на пола.

Падох. Затрпаше ме дрвљем, камењем, земљом…

Ослушкујем дршку, куца, велим:

– Жива сам!

Скупих семенке, опном их покривам, а ноктима гребем зидове коре да кап сока потече, делим кап на двоје, сладуњавом полукапком семе појим.

Никоше крушкице и развише се у лепе крошње.

Од мене оста само дршка у чијим жилама се задржао крушкин сок.

Замолила сам мраве да ме понесу и положе између младица, да браним дрвеће од гусеница.

Са гусеницама бих се и изборила да ме није зграбила поново грабљивица,

и понела високо, далеко, још даље у свој грабљиви дом да од мене прави гнездо.

Она гради – ја растурам, она гради-ја растурам…

– Хоћу своје гнездо! – рекох. Моје си растурила, а хоћеш твоје да градим мојом дршком? Нећеш! Врати ме испод мојих грана!

Рече ми: – Ти немаш крушку, немаш ни тело, имаш дршку и пола младице коју сам ти исто узела.

Ту се преполовим. Ништа не говорим, спаковах другу половину у завежљај и чекам ветрове да нас врате у завичај.

„Од саздевка до раздевка“

Фото: Фб страница – Art empire

Бож’ју творбу себи покорили

да им гради за Бога храмове.

Не би ли се Вишњем приближили

синове му спрегли у амове.

.

Грађевином сујету узнели

па се горди огласили богом.

Гордији им храмове рушили

А „богове“ чинили су робом.

.

Бог истински природом се гласи.

Створио је чуда из свеумља свог.

„Сузом сунца“ лептира украси

у вечности дома ћилибарског.

.

Ту се живот у трену устави

чувајући вечност пролазнога.

Као украс на врат кад се стави

лекција је о свемоћи Бога.

 

Пусти ме да корачам у своме мраку.
Не терај ме на светлост.
По светлости не знам да ходам.
Уплашим се када угледам своју сенку.
У свом мраку, ја рађам бесмртну децу.
Све невидљиво постаје опипљиво.
То што почива са друге стране ме благо додирује.
Тамо сам извор и ушће.
Понирем у земљу одакле је све почело и где ће се
све завршити.
Зато ме пусти да одатле црпим
оно што је мени потребно
и немој ме терати на светлост.
Јер када ме не буде било,
полудеће тајне силе које ме верно прате
и вуче вас доле,
а ви не знате да ходате по неиспитаним пределима
и да удишете сумпор.
Зато пустите мене.
То су моји верни сапутници.
Те тајне силе пратиље су моје.

Тихнина се расула, заплавила град и поља,
људе и птице, земљу и сунце.
Над планинама осванула, реке утихнула.
Звезде занемеле, у времену застале.
Ветрови међусобно, немушто говоре,
Богови отворили капије,
војске у предворју стоје.
И не риче јелен, не рже коњ,
само се вук, спрема на зов.
У оку суза слеђена,
Забодена ко трн.

Фото: Фб страница – My Purple Worlds