Кроз ноћ тешку

кружим са Земљом,

ни на чији траг да наиђем,

ничији глас да ме пронађе.

.

Само ја и Земља.

И она самире

у вртлогу, у тами,

у страху од суноврата.

.

А ја трајем,

не престајем,

без трага и гласа

у беспућу без звезда.

О, љубавници!
Куда идете?
Кога тражите?
Ваш Вољени је овде.
.
Он живи у вашем суседству.
ЊЕгово лице је прекривено велом.
Крије се иза застора
и зове вас.
Док тражите и губите себе
у дивљини и пустињи.
.
Престаните да тражите цвеће!
У вашем дому цвета врт.
Док тражите ситнице
кућа пуна блага чека вас
у сопственом бићу.
.
Нема потребе за патњом.
Бог је ту.

Да отворим нову страницу
живота историје која сања љубав
када сам се зближио са тобом
помислио сам путу је ту крај
кажем себи доста су ме заливале кише
доста сам чистио снег са уморних рамена
доста су ме испијала сунца
превише сам се наслушао ветрова
помислио сам каква дивна лука у њој постоји
само је загрли и усидри се у њен живот
и буди јој слуга
очисти крму и прамац
дигни јој једро
попни се на катарку
угаси старе моторе
уђи у мирно море
гледај поново излазак сунца
преко њеног рамена
у часу најдубљег загрљаја
Шапни јој на усну да
зелена река моје крви
хоће да прескочи у друго време
на прву њену обалу да се улије
у зелену ружу њене крви

На којој желим усидрити своје немирне чамце
још ћу јој речи
како ме зелене боје њене
дивље руже милују нежно и да
кроз лавиринт тесних вена
траже пут до мог срца
да слапови зелених боја прескачу
из преткоморе у коморе
избегавајући временске каскаде
и тако у круг тражеци излаз
тражећи пут у наше корито сунца
шаптаћу јој још ако се будем
могао одвојити од њених усана
да се низ наше вене ваља мирис
неодољиве потребе да се
волимо до заувек
Молићу је пусти ме да те љубим
у мени се вулкан твоје страсти буди
немирни узаврли таласи као
дивља ружа твоје крви
у то ново доба желим да те живим
љубави моја

Фото 1,2: Фб страница – Faber’s Greenhouse and Floral

Фото: Бели пупак Стриборије

ДРВО ЖИВОТА НА БЕЛОМ
ПУПКУ СРБИРИЈЕ
Моћне и несагледне шуме,
и зелен-плаветно небо,
у Пурпурном Прстену Стриборије,
подно звезде Ирије.
Звоне кедри као кристални
Звончићи на струнама белих ветрова,
што јуре, сустижу и престижу, гле!
-беле и румене облаке у трку,
над зеленим пољима у даљини
што из тишине праскозорја
пут Кола Лучезарног, са ждралима
белим, узлећу!
СрбИрија – Света Земља Белих
ВедСрба.
Србска Ирија, Србски Ириј –
Небо Сварога, Сварунов Рај!
Народ шума и светих гајева.
Народ Тајни Белих Богова.
А тамо негде, иза пространства
титрајуће празнине
и нестварног сневајућег сна –
Дрво Живота, што до облака сеже,
насред Ирија, на пропланку
ждралова, подно снежних врхова
и звезданих јата!

Фото: Фреска из Сопоћана; Википедија

Подари, Господе, зеницу фресци!

Подари светлост ноћима,

да нам се радују сви свеци,

нек ватре горе међ’ псима!

.

Кукољ нам, Господе, у житу ниче!

Ту, где су гробови светих ратника,

те уби чедо што сриче,

тражи да цвета буника.

.

Пале нам старе зидине,

огњишта руше вековна.

Знам да ће опет да се издигне

нејачи суза прекорна!

.

Молитву читам, љубим Ти скуте

и сукном тамним прекривам лице.

Знам да Ти драге зидине губим

и књиге старе, спаљене, жуте.

.

Ватре се пале, а киша плаче,

векови посташе згариште.

Туга ми голема душу дотаче,

да л’ да се, Господе, уздам у Те’?

Фото: Кишни дан; Википедија

Неке досадне кише
Мувале су се по граду
Тих дана
А име им нијесам знао
.
Ја сам престао да пијем
И чистио сам прашину
Са књига
.
Лежао сам
Буљећи у плафон
И капи влаге
Што су се скупљале
У јата
.
Онда сам умро
Онакав какав сам био и
Нико ме није жалио
После предугог буђења

Знаш ли ону улицу, где су рајски зраци?

Знаш ли ону улицу, где су рајски врти?

Знаш ли ону стазу са цвећем у низу,

где нам је и небо било сасвим близу?

.

Сву ноћ си ме грлио рукама обема,

са врелог ми чела склањо прамен косе,

и све ми високо с тобом беше душо.

Ал врата ниска ја не видех тада.

.

Веровах ти слепо, док си причо лепо,

и не видех добро на четири стране,

па ни сама не знам, душо моја, шта је.

Ко очајник клети, зборим без памети.

.

Сад стојимо неми на супротној страни,

и све нам се чини, да нам је то доста.

Кажу, у рајској улици је студен, мрак

да свега нашег нема, да пуста оста.

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Не обичан човек, ратник!

Једном ратник и заувек!

Правда ти је љубав и води те

Одувек!

.

Отвори очи да видиш шта скривају сенке!

.

Делуј! Шапуће она

На све четири стране света,

језиком душе,

мирисом цвета..

.

Отвори чула да непријатељу препознаш покрет!

.

Бесмртан си, шапуће она

део си крви ван овог света!

.

Сатри лаж на свим језицима немуштим!

.

Бди ! Одговара он,

над мојим бићем и васцелим светом,

лето је, а пахуље беле веју у жару,

топлота мрзне све што изгори,

ратници делују увек у пару!

.

Препознај нас ти!

Свематеријално постојање долази из духа. Тело покреће душа или искра духа.

.

Свемир је све свет или Све Мир духа.
Сва могућа оваплоћења која дух има или може су Свемир.

.

Ако се играмо мало значењем речи – а шта је игра него Божије стање – онда хајде да видимо шта је сила која преображава.

.

Чудовиште – чудо в иште – чудо велико иште. Само слово В значи Вједи или „говори знање“. Дакле реч чудовиште које означава једну појаву јаке негативне енергије у разним облицима – је у ствари позив за помоћ! Скривени на отвореном позив за помоћ духа некоме.

.

Нешто поста лоша појава, негативна, зла. Доби име чудовиште. А то је позив ствараоцима духа чистог да оцеле, изцеле, зацеле то. Јер то нешто „чудо иште“. Када је то чудо? Само ако је Божанско знање – велико В (вједи, веди, веда – зна божанско право знање и примењује га).

.

Дакле позив ствараоцима:

.
Чудовиште

Чудо В Иште (чудо ведајуће иште).
Ко је дао ово генијално име и позив ствараоцима, анђелима и свима? Ко зна тајни симбол и сиђил језика? Ко твори кад год збори?
.
Свевишњи – и упути позив да се то нешто излечи, обаспе духом љубави те зацели (постане савршено опет) и рече „то треба чудо љубави да зацели – чудо веда иште, иште духа иште чудо. Чудовиште“.
.
Ко схвати ево само на малом примеру о чему зборим, нека је благослов на њима.
.
Срб је код живота а србски је језик знања богова и пут ка Богу. 

.

Извор: Зврзда Род – Zvezda Rod

Милостиви, господар си душе моје

И услиши молитве свога раба

Нека патим, ако казне су Твоје

Али не дај да ми смерност буде слаба

.

Господе, услиши да грехе кајем

Све моје – и мојих предака с мача

И улиј ми снагу Теби да се дајем

Али ме спаси искушења плача

.

Боже, не дај да у свом болу заборавим

Бол туђи – и Твој трпљен за нас

Дај и у јаду с надом да боравим

А у Теби само душа нек нађе спас.