Фото: Дан победе; Википедија

Дан се победе ближи
Гинусмо часно и смело
Дадосмо младост и душу
Предасмо земљи тело..
.
Тамо, негде далеко
Докле не стиже очињи вид
Гробови наши су пусти
Нахранили воду и хрид..
.
И ми смо имали мајке,
сестре, жене, род
Да би ви имали слободу
Одосмо на туђи брод..
.
Примирја није било
ПОБЕДА беше тад!
Не издајте наше дело!
Нек ПОБЕДА буде и сад!

Фото: Црни лептир; Википедија

Овд‌је сам љубав сахранио своју –
у ово море плаво и прозирно,
гд‌је шкољке леже. Она сада мирно
почива на дну… У тиху покоју

Гранама својим љубе је и грле
корали руди… Њезин се гроб свагда
прелива сјајем чистога смарагда,
и шуми гласом чежње неумрле.

Гле зраци јутра како њојзи роне!
И сваки дршће, продире и тоне,
и расипа се кô рубин, кô дуга…

Док овд‌је гори, више њена гроба,
трепти и кружи боно, свако доба,
сам један црни лептир – моја туга.

Фото: Река Дрина; Википедија

Тече река крива Дрина,
тече нешто необично:
Имам Оца, имам Сина,
само немам себе лично.
.
Мој отац још кућу носи
на плећима, снажан, чио,
а мој Син, принц златокоси
сутра би се оженио.
.
Мада ми се они чуде
ја сад просто не знам шта сам:
Син ми не да син да будем,
Отац не да отац да сам.
.
Сам између њих двојице
укипим се као проштац:
знам да сам од нас тројице
само ја и син и отац.
.
Па ко не би био стрина
кад ти неко стално квоца:
те ти се већ плашиш Сина,
те ти се још плашиш Оца!
.
Није Отац грудва снега
па да гађнеш са њим свраку.
Ја се и сад плашим њега,
мој Син мене ни за длаку.
.
Отац је заборавио
да син бити није лако.
Син још није отац био
па мисли: то може свако!
.
Није ни Син грудва снега
ни лутка из забавишта.
Дрхтурим ја и од њега,
мој Отац од мене – ништа.
.
Мој Син тобож зна карате
а Отац је стари живац,
па кад год њих два зарате
ја испаднем главни кривац.
.
По цео дан криву Дрину
исправљамо све по концу:
до подне сам крив свом Сину,
од подне до мрака Оцу.
.
Ако нешто скрешем Сину
мој Отац по куће сруши.
Ако нешто скрешем Оцу,
мој Син се сав нарогуши.
.
Помазим ли свога Сина
Отац тужно скупи боре.
Потапшем ли свога Оца,
Син пуца од љубоморе.
.
Тако кидам своје живце
час због Оца, час због Сина,
а између нас тројице
тече река крива Дрина.

Фото: Пун месец; Википедија

Већ морнар Месец пучином једри
накрај му ноћи лука.
На меку косу дечака снена
спушта се топла рука.
.
Смешка се дете, живот је бајка.
Чува га, пази вољена мајка.
.
Дечак је снове сањао страшне,
буди се, тражи спас.
Из ноћне таме, спремно и будно
јавља се мио глас.
.
Залуду тмина јуриша глува
кад мама добро дечака чува.
.
Јутарње сунце кроз прозор вирну,
у собу зраком крочи.
Прену се дечак. Ко ли га гледа?
То су мамине очи.
.
Путују дани у сјајном низу
када је мама рођена близу.
………
Нарашће дечак, постаће човек,
време ће најзад повити стас,
ал ће се вечно памтити рука,
мамине очи и мио глас.

Звјездана ноћ.

Из сваке звијезде

нова исцвјета,

из сваког цвијета

нова бљесне,

из сваког бљеска

нова се роди.

Фото: Звездана ноћ – Ван Гог; Википедија

Фото: Васа Стојков, Војвођанска равница; Википедија

Израња сунце у праскозорју
те зрачком својим поља напаја.
Стојим и гледам равницу моју
у пољу пуном сребрног сјаја.
.
Буди је свануће тихо, без гласа
и све што дише, лети шета.
То све, што с травке росу пије
где класје различку стабљику слама;
усправни јарбол витког стаса.
Кад једном дође шездесета
биће да никад било није
и да је вечно била сама.
.
Гледам те, јутро, и знам да тог часа,
када се на лицу моме угнезде боре,
и кад се пробуде жита снена,
неми ће, само, освитак зоре
под велом житног злаћаног класа,
к’о нежном копреном прекривена,
равницом мојом да заталаса.

Фото: Ратке очи…; Википедија

Бесконачне твоје очи, млада жено,

Две дуге вечери у пустињи мора;

Две суморне бајке што узнемирено

Имају шум слутње у гранама бора,

.

Две мирне галије с црним заставама;

Две жене у црном, на молитви неме;

Две поноћне реке кроз краје од кама;

Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,

Које вечном тугом опијене беху,

Свој су простор нашле у њеној чистоти,

А свој чар небески у њеном греху.

.

Од суза просутих у велика бдења,

Те бескрајне очи сијају се с тога,

Далеким и чудним сјајем усхићења,

Као неке очи што видеше Бога.

.

Чувају на својој бесконачној мрежи

Све тамне екстазе снова које сања,

Очи непрегледне, на чијем дну лежи

Велика и мрачна слабост очајања

Фото: Фототека СЖ

У сну сам птица што шаром кружи
и летом својим свуда стиже.
Са оностраним се лако здружи.
Будуће види и даље и ближе.
.
Думалица је ова птица моја
па ме лако својом мишљу занесе.
Кроз њу ме Свеум маштом опија
размичући јасновиду завесе.
.
Одлете синоћ до поља цветног
где коло раздрагано играло.
Сликом ме учини у момка згодног
ком не даде ступити у коло.
.
Онда их познах све драге моје
који одавно са нама нису.
Све сјаји светлом из сржи своје
и драги моји сад светлосни су.
.
Лепи су млади и све радосно је.
Из сна су свога и они овде
доспели као слика сопствена
да сећањем нашу љубав утврде.

Фото:Булке; Википедија

Није остало ничег –
ни разговора.
Само речи,
понекад,
ваљда да се нит не прекине.
.
Само жеља,
да се сан не прекине.
И пар речи,
да ушушкају нит
од немани времена.

Ђакон ђумбир ђубри.
Ђувегија ђоконди đerdan&đurđevak,
ђулбаклаву ђутуре,
ђак ђаку ђеврек,
ђенерал ђенералисиму đogata&đule,
ђилкош ђурђици ђинђуве,
ђаво ђурђевдану ђордек,
ђаконије, ђевђире, ђерам,ђозлуке,
ђениза ђулиће ђацима,ђакону,
ђувегији, ђенералу, ђилкошу, ђаволу.
.
Ђоном ђон,
ђенералштабом ђиха ђиха,
ђелем ђелем,ђумрукане,
ђумле ђаволак ђанкози,
Ђорђе Ђолету,
Ђурђија Ђурђици.
Ђурђија ђани Đorđa&Đoleta
ђене ђене.