Орловићи, соколићи
И остали понос тићи,
Летите слободно и дуго
Нико вас не може стићи.
.
Лавови, слонови,
И остали дугопамтећи,
Никад ваше врлине
Злобнии неће стећи.
Нека вас се плаше,
Празно претећи.
.
Јаки сте ви створови,
Вихори и вирови
Вам не могу ништа.
Несаломиви усправни борови

Фото: Златни борови; Википедија

Вапијемо вазда
ваздух,воду, ватру
ванземаљски,
виртуелно,
видимо ванвремено,
вучемо вангле, вреће,виме,
вандалско време воиме Варвара,
верујемо вербалном,вестима&вишебоју,
волимо варалице,
вриштимо вампирски,
виримо вансеријски вешто,
вином&водком веселимо вече,
владамо вековима
величајући вођу,
волимо варива, виршле, вашаре,
вулгарне вицеве,
веридбе&венчања,
варање&вратоломије,
виле&вилењаке.
.
Враћамо вољене,
Видамо више врста вртоглавица,
вирусе, валунге,
вазносимо&васкрсавамо
врло вешто,
вијамо вампире вишекратно,
волумизирамо вулву ,вилицу, видокруг…
више варијанти,
вијагром, вантелесно, вештачки.
Веганима возимо вагоне воћа,
ванчулно волимо ваше вољене,
визуализујемо вас вишенаменски
вутром, вибрацијом, ветром
& вице верза,
вивисекцирамо веверице, видре&вране ,
веродостојно вам враћамо Винчанску веру,
видовитост Вида вашег.
Већ вековима вапијете
ваздух, воду, ватру.
Вазносим Вас, видиковчани вечни!
Вива Винчанци!

Фото: Поглед из ваздуха на Винчу; Википедија

Када су Милоша питали зашто своју главу

 улудо даје за своју ријеч он каже

ИСЦРТАВАМ ГРАНИЦУ ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ВАС

.
Еј Србине
Коси у боју храбар и јак
И у миру мораш престат бити наиван
Наивност јест можда особина чисте душе
Ал Бог сад од нас свету мудрост иште
И Бог каже
Јес за вас јуначка смрт светост
Ал сад од вас живот тражим
Кад ти живиш душманина уништиш
Зато пјевај живи
А кад дође вријеме и јуначки умри
.
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода
Еј јуначе умишљени
Своју ђедовину поклањај
А у Божије не дирај
Ту је Бог немјерио
Свој земаљски рај
Да кад Васионом шета
Умори се сврати код србског дјетета
Да ми пјева о сунашцу пјесме
И испија медовине сласне
Да одмори Душу Васељене
Док на пут даље не крене
.
Ко то оће Косово да да
Србско завјет с Богом да прода
Каква сила војска
Утјерује страх
Чисти Србин знаде
Да у њему живи Божји дах
Да је живот од Бога дар
И да неће носит ничији самар
Да ће живот ако треба олако и дат
Пред олтаром своје грехе окајат
Ал душу чуват ће ко сан
Праотачки свети исањан
.
Ко то оће Косово да да
Србско завјет с Богом да прода
Док је и једне душе
Под земаљском капом
Што у себи Божији завјет носи
Косово ће бити србско
Авети ће нестати са зором
Кад и сунце заувијек покоси
А тај откос дариват
Ватри прочишћења
И Видовданског сјећања
.
Ко то оће Косово да да
Србски завјет с Богом да прода

Фото: Издајица. аутор Павле Паја Јовановић; Википедија

Арнаут нам, земљом шеће,

Вoђa ДАЈЕ, тврди: „Неће…“!

Нечастиви за врат јаше,

Kап прелива, мач се паше.

Обилићи сви устајте,

Дeдoвинскo тло не дајте!

Грми јаче, севни боље,

Српско поље, Kосмет то је!

Газиместан крв сачува,

Ратник чизме сад обува,

Ратар вилу у вис диже,

Граница је све нам ближе.

Пoгaзићe, Цaрску клeтву,

Живот жртвуј за Kолевку!

Земље браник, браниоци,

Сви Јунаци – Добровољци,

Биће оно – што и мора,

Свиће, српског јутра зора.

Зелени се већма гора,

Доста је окупатора!

А и овог, скини с власти,

Помоз Боже, Христе спаси,

Те сотоне, ишту круну,

„Шишај овце, продај вуну!“

„Повез очи, ћорав бако..“

Зло је све и наопако,

Шире крила, Мајка гине,

Ликују, зле птичурине.

Бeли орлe са две главе,

Kидају нам од државе,

Срце хоће, брани роде,

Рат се бије до слободе!

На ногама славно гини,

Диж се Србље ил премини!!!

Посматрала сам човека испред себе,

човека свих мојих живота.

Његов непомични сед прекрштених ногу

одавао је Индијанца у пракрви.

Сада борави на другој страни,

с ону страну тела, ума и чула.

Можда слуша шездесет гласова Будиног Гласа,

и његово срце је испуњено чистим тежњама.

.

Некад ми се чинило да је болешандрив

и да прегомилава неку велику бољку,

или је прегорео у себи табуе овога света.

А некада ме је, тако снажан, потсећао на Ахилову бебу.

Једном ми је рекао: Ти си Божја и моја

и никада нећеш припадати ономе који тебе нуди.

.

Мој Боже, како је овај човек недокучив!

И како су недокучива људска стремљења!

Онда ми се учинило да су му образи благо затитрали.

Тако рибе повруше својом игром заталасавају мирно језеро.

То ме је потпуно увукло у вртлог својих недоумица.

Узалуд сам удевала умице у Иглу ђерданизаљку,

узалуд се трзала и узалуд тражила одговоре.

.

О, човече свих мојих живота,

шта ћемо да радимо са овим животом?

Има људи којих нема, а ти си, тако удубљен и отсутан,

потпуно у мени, у свакој ћелији, у свакој пори.

Иако се чини да је наш ра-станак на помолу,

све три Ватре Постојања су нам нераздвојиво помешане,

а моје очи и моје срце су заувек заискриле на тебе.

.

Али ја знам: Ма шта се десило у скорој будућности,

нас двоје, мој праискони витеже,

наставићемо да палимо велику ватру чисте свести.

на криве светове бола, таме и незнања

и без станке иг-ра-ти пралилу блааагости и среће.

Воли ретко,листопадно дрво

да јој се песма што даље чује.

Музика та је дар и за тврдо уво.

Шуму да чувамо гласом поручује.

.

Грех је да се хвата малена птица.

Људска охолост нек` је не трпа у кавез.

Срећна је у шуми малена Штиглица

где је са чичком склопила савез.

.

Семење без бодљи он јој даје

да презими и очува глас.

С` пролећа на храсту по јаје

нови је живот и Штиглићу спас.

.

Ретко ко мисли да имамо благо,

шарено а тешко тек који грам.

Малена птицо а велика снаго,

људе треба да је од тебе срам.

Фото: Птица штиглић; Википедија

Вилин свет је одлучио да оде,

остао нико није до њихов траг,

прате га они који чекаше дуго да се оваплоте поново у људској врсти.

Бол…неизрецив осећај над људском смртношћу и немогућност да промени се то у овом трајању.

Врисак …планине се из утробе у небеса дижу, прекривају облаке,

гле, камење по небу пршти

из сфере се спушта жар птица и прави диван лет

из кљуна камен баца,

он пржи, пржи, пржи …

Гори,  све на земљи што није свет!

Дангород у погледу зре!

У време промене, највише се бориш против сенки. Оне су скоро па невидљиве, знају живот да униште док не остане прах и пепео. Њих и утицај њихов на време препознати јер без тога ћеш залудне битке водити.

Али знај! 

Ако се суочиш са њима – са својим страхом ћеш се у коштац порвати. Нема већег непријатеља него страха вођеног сенкама.

Оне немају имена, резона, мишљења. Већ само глад, неутољиву и гласну, ужасно јасну. 

Не чекај, док њих не уклониш – нема напретка.

.

Kуда је ишла миса.о твоја?

 О часном роду и напаћеној земљи

има ли разлога за сузе непријатељу и да је

Сунце брига за то?

.

Знам. Осећам. Не разуме ме свест која ти

води ум сада…јер она вазда умује,

влада…али никад ти неће дати мира јер лепше је

пити сока од немира.

.

Да ли си некад у тихо доба ноћно,

крајичком духовног ока спазио

обрисе оних који владају

твојим бићем, умом и сном?

.

Да ли си попут путника у возу случајно,

чуо разговор њихов – тих сенки,

сивих омаја – црних појава

како сикћу језиком глади и море сред море сада?

.

Не, немој се плашити.

Ти си Сунца Син. Ти си Божја Кћи!

Сенке се плаше тебе – упамти!

И шта год их снашло сада и вајкада

твој један свести поглед вредан-

вечно мења све.

.

Мисли ти нису твоје.

Речи ти не теку к’о слап.

Песма ти није душе пој.

Дело ти никад рад твој.

.

Само онда када биваш.

Само када будан сниваш.

Само када волиш јер тако треба.

Јер шта ће Сунце но да свима да хлеба…

.

Сијај Роде.

Вазда кроз тебе иду живе воде. 

Извор: Звезда Род

Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Пољупце ти носи
блед месеца сјај.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Премда срце знаде
да ово није крај.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Иако бих руке
око тебе свила.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Тама би врелу,
нашу љубав крила.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи.
Суза сузу гуши,
напољу је ноћ.
Ноћас теби драги,
нећу моћи доћи..
А и ти код мене
нећеш моћи доћ’.

У човеку не тражим човека

нити његове слабости, ни корен греха.

Тражим ону радост заборављену у њему

дечијег смеха.

То мени даје слику

о вредности бића овог века.

Тражим у њему Исусов одраз.

Не занимају ме

његове победе ни пораз.

Тражим светлог детета меки образ.

Тражим једино вредну чистоту душе.

Оно што људи кад одрасту

у себи угуше.

.

Заробљени су болом и с муком живе.

Некада плаве очи

постале су од заједљивости и смога сиве.

Тражим у људима дечије осмехе живе

који неправедно затрпани

негде у дубини себе криве.

.

Ех, да су се само мало смејали лепше,

недаће садашње биле би смешне.

Самопоуздања нико нема.

Узалуд су сва ордења

и трагања и запомагања.

Велом прошлости остаје покривена тајна.

.

Док су мали били,

због срамоте осећања крили

па су се у окрутностима заробили.

Гнезда нису како треба свили.

Од себе се одродили.

.

Молим те,

брате мили, нека још једном

из тебе испили то пиле жутокљуно.

Знаш да си добар, вредиш пуно.

Удахни полако и све остало је лако.

Само се осмехни као некад што си.

Немој да те брину те седе у коси.

Нека их живот као лишће јесење носи.

Никада није касно да спознаш ко си.