Нисам ја за таква шта,
за такве речи, певање и страст,
ја сам само на дну чаше исти
умирући глас.
.
И док виори страх што се буди
у пољу жита на ливади ствари
и хватам стих и не чујем ништа
јер ја сам само мали
умирући глас.
.
И одлази звекет покошених трава
и лелуја стење дуж ледене реке
и остаће смирај једно дана
и мој звонки ммлади
умирући глас.

М.М: Збирка – “Пут ка Светлости“

ВОДОПОЛ – ВОДАНОВ ДАН – ДАН ВОДА

Данас је Водопол, Воданов дан или Дан вода. Празник славе углавном наша браћа из источних крајева, а везан је за буђење пролећа, отапање снега са планина и бујање река. Водановим даном (Водополом) некада се завршавала Водена недеља. О Воденој недељи код нас има записа а обичаји везани за њу сачували су се до данашњих дан, додуше, измењени.

Обичаји поливања водом, у зависности од краја, негде су везани за недељу после Ђурђевдана, а негде за дане пре или после Ускрса. Некада, пре примања хришћанства, вероватно се радило о празнику који је обележаван у исто време на целом јужнословенском поднебљу – у периоду бујања река и поплава. „Српски митолошки речник“ наводи да се Водена недеља празновала „због поплава, односно водених демона“. Поплаве су настајале после отапања снега у рано пролеће и после каснопролећних провала облака. Зато ови обреди припадају кругу пролећних обичаја, да би се водени духови умилостивили

Према веровањима, на овај дан Русалке се буде из зимског сна.

У Србији постоји сећање на разна водена бића и духове, али и на њиховог владара бога Водана – господара свих вода. То сећање је вероватно доста измењено примањем хришћанства али се ипак сачувало.

У 19. веку у књизи „Обичаји и песме укупног народа српског“

Милош С. Милојевић је записао више песама, у којима се спомињу стара словенска божанства, међу којима има и оних посвећених Водану

3.4. Водопол славе родноверне заједнице:

„Велесов круг“, „Всероссийский религиозный союз Русская Народная Вера“ и др.

Извор: РОДНА ВЕРА

https://www.facebook.com/RODNA.VERA

Господе
све силе светлости
нека се удруже
против мрака!
Да не буде,
никада више нељуди,
нечовештва и страха!
Да окајемо, очистимо
све грехе своје …
да научимо све лекције
Твоје, Господе …
Спаси, помози и опрости!
Нека очовечимо се
у доброти, љубави
и радости, заувек!

С.М.Лекан: Преци, прошла будућност, треће небо

Птица ти си,

вјетар крилат.

Мирта ти си,

сунце умно.

Јутро ти си,

вода питка.

Ноћ ти си,

ватра зачарана.

У зениту душе

ти си,

пјесма насмијана.

У твоју даљину уткао сам сате,
Сате у расулу небеске модрине,
Ван времена стојим док се тужно клате
Вечерњи пејзажи са жигом црнине.
.
Понесем ти одсјај замишљеног ока,
И постајем земља, и постајем трава,
Док кроз сан ми ходиш хладна и дубока,
Не слутећи да си моја давна јава.
.
Ко последњи човек на ивици ноћи
Слутим те у очима палих сунцокрета,
И сањам, сањам да ћеш тихо доћи
На домаку овог проћерданог лета.
.
А шапућу ми свици у последњем крику
Да ми те однео вихор живота,
И да никад нећу у бледом ти лик
Одморити душу од страшних глухота

Играмо се смрти. У ноћ вреле угарке бацамо

и плашимо долазећи мрак

А музика себи из груди чупа

узбуђена влакна док се као воћем

звездама гађамо: мозак

и звезде – читав предео!

Из сребрних бокала пијемо ову лудост

а тиха мудрост камена

из дубине понавља: тамо

тамо где нема сјаја

ни ватре нема О сјај којим се

пљускамо! Ноћ топимо

у злато: на сунцу биће

само плута Ипак

кад вода до грла нарасте –

неће потонути

Играмо се као да ништа

не можемо

 изгубити

празно има облик
недостајања ње
–
иза сваког угла
и без сунца сенка
.
гледамо се леђима
умарамо ћутањем
тражимо на даљину
–
небеском водом квашени
ломимо део по део
каменог срца
.
тако се опиремо
великој обмани
.
на трећој обали смисла
грејемо белутке
непролазном љубављу

ПОЕЗИЈА, УМЕТНОСТ, ЛЕПОТА…

Без поезије у најширем значењу,

без уметности и унутарње лепоте,

овај би свет био најружнији и

најодвратнији међу свим световима.

Јер, тада у овоме свету ни љубави

не би било!

Зато што се љубав рађа из лепоте,

као што се и лепота рађа из љубави.

Кад ме нешто незнано откуд тишти

и притиска на души, кад ме стеже и

гуши у прсима, кад не знам више,

да ли сам жив или мртав, тада

само песма, само уметност, само

унутарња лепота може да ме

васкрсне, подигне и усправи.

Али, и буквално!

Како сам живео и опстајао у овоме

свету, то само Бог Благи зна!

Ако би мене неко питао – ја не бих

умео да му одговорим!

Када би неке вишње силе

протерале поезију, уметност и

лепоту из овога света, тада би се

овде рађале само наказе без душе

из најмрачнијих светова.

Оне не оклевају,
оне се труде да дотакну.
Не ласкају и не чекају награду.
Воде ме из целине,
у сну су посебно ткане,
невидљиве нити.
Трње се преплиће преко њих,
звезде невешто се крију.
Сањиво је око,
противника не знам.
Уморна рука не може да пише.
На згужваном папиру стоје снови.
Мада чему све то,
никоме није јасно.

Разапеше србство, расточише царство
И крст паде под златним олтаром
.
Понижени остадосмо сами
.
Бога рата призвати не смемо
Да бранимо што нам је остало
.
Нема зашта ни да умиремо
Исисаше и живота врело
.
Пауци су трбухе надуте
Напојили крвљу ко старо знамење
.
Помрчина притиснула путе
Бацају нас низ стрмо камење
.
Ми хоћемо сви да нас воле
Излечимо срце напуњено болом
.
Напојимо душу пред новим извором
Те јецаје наше пред празнином голом
.
Кроз токове мутне
Које живот носи
.
Испразнисмо себе, не остаде ништа
У животу нашем нигдина пркоси
.
И над нама амбисе надноси
.
Остадоше преци на нашим гробљима
Без спомења на голим пољима
.
Не чује се одјек ни једнога звона
Све је само туга са србскога трона

Д.П: “Каскаде“