Речи завршавају пут

под врелим језиком игуане…

.

Птице и месец испаравају на хоризонту

до не-распознавања…

.

Срце је стена одроњена

Низ бели камењар додира…

.

Бол сераздваја од јуче

и сутра: Ти јеси

та јара што земљу претвара у со,

та рана која ниче на телу бола…

.

Твоје стопла зна

да направи још један корак

узалуд:

Из ове се белине нема куд.

.

Претворен у суви пламен:

на теби је да поднесеш

сећање на росу јутра

и пут до вечери без утрнућа…

.

Рукама које се топе

закопаваш тело без речи:

тек краткортајан си ожиљак

на лицу земље…

.

Без опроста,

без милости белог неба

предајеш се извесности тренутка:

ово је доба

несанице сунца.

.

П.Ш: “Пламен тишине – песме путника“

Не ваља се по кући звиждати – скупљају се мишеви.

Не ваља се метлом тући децу – неће да расту.

Не ваља се давати ватру са огњишта после заласка сунца –угасиће се.

Не ваља се гаће стављати под јастук – много се сања.

Не ваља се змији помињати име – доћи ће ти пред кућу.

Не ваља се женско дете тући варјачом – тешко ће се удати.

Не ваља се радити никакав посао пре умивања – неће бити успешан.

Не ваља се јести под капом – јер ће сва храна отићи ђаволу.

Не ваља се клатити на столици – храмаће стока.

Не ваља се на Туциндан тући, или бити децу – патиће од чирева.

Не ваља се у току славе гасити славска свећа – умреће домаћин.

..

Сакупио Ника Никола Стојић:

“Драгачевске приче и предања“

Заборављам песму,

заборављам име,

заустављам сат…

испод високих борова,

окупана Сунцем,

у одјеку дечјих гласова

ја Живим.

У обручу моје зенице пламене
назирале су голе и изморене сене
гађале их сумње са сваке стране
и страх од зверске, сиве мрене.

Душа је слутила у тамном таласу
над главом сваком нашом голом
зверско режање хладно и круто
ријући земљу страшним хуком.

У љутом плачу ка кобном бегу што
вечним је криком и тугом одзвањао,
стигао сам до самог руба долине.

Проклињао сам бога и сопствено семе
живот света, страх што је храбрио мене
и водио у огањ и лед до вечне тмине.

Године давне, педесет шесте

у првим данима фебруара,

кроз смет носише сићушно дете,

мој отац Јово и мајка Мара.

.

Колевку носе између себе,

а у њој заспалу, малу кћер

покровцем увили, да не озебе.

Севетац завија, као звер.

.

Колевком белом наносе грћу.

Пртину праве и газе боси.

Боре се за живот са белом смрћу;

мећава им се сплела у коси.

.

Над њима небо снежно и сиво.

Ковитла ветар наслаге снега.

Често је отац застајков’о;

и син му корач’о поред њега.

..

Мајци се дечак држи за скуте.

Посрће и пада у дубок смет.

Прате га очи забринуте

посрће са њим и цео свет.

.

Застаје мати, узима сина.

Брише му лице и љуби очи.

За све је крива снежна пртина;

хајде ми, Господе, посведочи!

..

… И сада, када северац луди

поново засипа снегом стазе,

у мени иста сећања буди

на оне старе путоказе.

.

М: Збирка – „Србијо, вољена копљем и песмом“

Илустрација – Миливоје Мирић

када једном не будемо једно

и када нам живот преобрати снове

да ли ћемо знати шта је тада вредно

и дал ће нас волети те љубави нове

.

мрви нас уснуле неспознато време

потапа и диже и радост и мука

носим сада наше а и твоје бреме

док се приближава спасоносна лука

.

љуби ово небо у времена тешка

никада обична нису та ни била

ниси усамљена а ни Бога грешка

.

ширила си дуго твоја смела крила

полети у дане, осветли све ноћи

у другом животу ко зна дал ћеш моћи

Грешни,прегојени и без поштовања

остављамо саме у невољи ближње.

Све нам је мало јер смо слабог ткања

те тако падосмо до тачке најниже.

.

Срца нам празна а очи свега препуне

док и даље малодушно хитамо по још

жене полуголе а мушки личе на пауне

сви без радости јер је у души пустош.

.

Одасвуд се чују преке и тешке речи

окренути себи не бринемо за друге

ни мисао грешну нико да спречи

горки и злобни још изговарамо поруге.

.

На небу је Он који нам све опрости

Дан његовог рођења ватру распири.

Што се више кајемо да више милости

Кад постанемо љубав све немире смири.

.

Спознамо ли веру ништа нам не треба

јер нас Он непогрешиво животом води.

Сваке године засија изнад Витлејемској неба

нада у спас:Мир Божији! Христос се роди!

.

.

Наставите читање →

У Надовом родном селу живљаше у време оно баба Андра. Бејаше превалила деведесету и наминула онамо к стотој. Човек јој умро порано. Кад гођ је нешто требало да јој се поверуе она каже:

-Тако ми реко мој покојни човек, Бог да му душу прости.

Е сад ко би посумљо, нек иде па нек проверава. Ђеца јој се порастурала по бјелом свјету. Дођу кад узмогну, ал то ти бидне, нако, с мјене на уштап. О благданима, и то ти је. А она имала згодну нарав. Викаше:

-Јој, пустој мене, не знам ку ћу прије да се ђенем. Имам стотину послова. Ал најпрво ћу д-идем мено да прилегнем.

Валила се како јој најчешће сврати Наде, кад гој пође навише у Каранце, или кад се озго враћа. Никад, вели, очију ми мојиг, није прошо да не сврати.

Никако друкчије. А ако нема кад да сврне, он свирне. Ова моја пашчадија нит свраћају нит свирну.

Чудна птица изнад манастира

што лепета са четири крила.

Из црне је сфере долетела

својим хуком да твори немира.

.

У кошници горској светогорској

грабљивци су врста непожељна.

Чудно воња ова ала гадна.

У служби је очито демонској.

.

Вредној пчели која меди миром

посејала страховну заразу

да пробуди духовну наказу.

Моћ молитве тулила немиром.

.

У клупко се свиле свете пчеле

да одбране кошницу божију.

Најмоћнију силу призивају

да Зло спржи муњом моћне стреле.

Фото: Клупко пчела; Викопедија