Људи, молим вас као припадник српског народа и као неко ко носи своју земљу у срцу, бори се за њу и воли је!

Не примајте вакцину по цену живота! У вакцине се убацују тешки метали. У налазима мог детета има много алуминијума! Сва деца са аутизмом имају тешке метале у организму а то је отров који разара нервни систем. Аутизам је неуро поремећај па ви саберите 2 и 2.

Поред тога убацује се ДНК животиња, деца са којом радим пиште ко мишеви и гракћу ко птице, људи моји! Убацују се презервативи за тобоже очување вакцине а то су, такође, отрови.

Ко зна шта све још убацују јер када једном пристанете да вам ушприцају у тело шта они хоће, нема краја. Болесни мозгови су смислили даље. Сада ће преко тих вакцина да контролишу народ. Зато истовремено и 5 Г репетитори свуда! Јер је то микроталасно зрачење. Ставите у микроталасну метал, експлодираће!

Контрола се већ спроводи преко ових справа које користимо и ове садашње мреже која је такође штетна. Деца са којом радим су скоро сва зависна од телефона и таблета, ајпеда… дакле, дете хода и гледа у телефон и мрмља, једе и исто то ради, буди се ноћу и узима трлефон и мрмља, не спава, не говори, не учи, не игра се. То они хоће! Тако да изгледа већина света!

Други део ће да заробе и контролишу тиме што ће да вам убаце те чипове или метале који привлаче зрачења из мреже. Истовремено вас уче да се удаљавање једни од других како би камерама лакше учитавали лица. Други разлог је међусобно плашење људи, убијање осећањљ, учење нараштаја и народа да су људи нешто опасно и да треба да бежимо једни од других. То је претварање у безосећајно роботе!

Зар не видите да то све иде заједно? Зар не видите да спроводе оно на шта су паметни људи одавно упозоравали а власти називале теоријом завере?! Теорија је претпоставка а ми очима гледсмо шта се дешава!

Дакле, још једном, решење је просто и могуће! НЕ ВАКЦИНАЦИЈИ! НЕ 5Г МРЕЖИ! НЕ МОГУ ВАМ НИШТА КАДА СВИ ЗАЈЕДНО КАЖЕТЕ НЕ! ДРЖАВА ЈЕ НАРОД! СРБИЈА ЈЕ НАША А НЕ ЊИХОВА!

ОДБРАНИМО ЈЕ! ОДБРАНИМО ЈЕ ОД ЗВЕРИ САТАНИЗМА КОЈА ЈЕ ЗАШАПИЛА! ОДБРАНИМО СЕБЕ!

ОДБРАНИМО НАШУ ДЕЦУ!

 

Помисли,

Колико нас неба чека

Негде тамо, високо, дубоко, и

Близу и далеко

Колико ће шумети листови разних боја

Нашег дрвећа многобројног

Тамо негде и близу и далеко

.

О колико ће ветрова свирати међу

Врховима планинским, блиским и далеким

И колико ће вила драгих нама певати

Песме прастарих времена и блиских

И далеких

Колико ће птица пролетети над нама

Негде овде и негде тамо

О колико ће крила под грањем шумети

.

О колико ће искри воде од

Сунца запламтети и колико ће звезда

Нас, на путеве испратити и дочекати

.

Колико ће, пута руке се испреплетати

Над цветовима безкрајне љубави

.

Колико ће имена наша пута, на небу

Се срцем исписати овде и тамо негде

И близу и далеко

И колико снова се одсањати

Заједничких заталасаних одјецима

Гласова душа наших

О колико, о колико ће ружица росних

Румених исцветати на пољима бројним

Нашим душама вајаним

О, лепоте радости ходања

По травама смарагдним, сафирним

Животима блиским и далеким, а нашим!

.

Помисли само!

Због великог интересовања читалаца, текст Др Александре Бајић „Једно истраживање балканске топографије-Озрен“ поново на Србском Журналу

-Озрен код Лукавца-

Сећам се да сам први пут чула за Озрен планину у детињству, када је моја породица, пратећи оца рударског инжењера и руднике, доспела у Лукавац код Тузле, због рудника Креке. Озрен се налазио северозападно од Лукавца, сећам се да су ме тамо водили на излет, у посету неким пријатељима, не сећам се како се звало село где су становали. Игром случаја, наш следећи рудник, је био рудник Соко код Сокобање, опет под Озрен планином, само што је тај Озрен овога пута био на југу.

Наравно, питала сам Сокобањце шта значи име њихове планине, нико није знао да ми каже. Сасвим неочекивано, одговор ми је дао један познаник, Словенац, објаснивши ми да стара словенска реч ЗРЕТИ значи ВИДЕТИ, да се корен речи очувао у речима зрцало, прозор, прозрети, надзирати, назрети, зрикавост, прозирно и сл. Тако би Озрен могао бити место одакле се добро види, видиковац. Како се објашњење догодило у времену када сам већ увелико почела да се бавим словенском митологијом, одмах ме је асоцирало на ВИДА, Световида, врховно божанство Словена, наших предака, интуиција је говорила да нека веза постоји.

-Озрен код Соко Бање-

У часпису Даница, у броју за 1828. годину 1, Вук Караџић је, дајући свој допринос српској националној географији, навео све нахије тадашње Србије, са варошима и селима која им припадају. Сокобању је забележио као Бању под Видином, као центар „наије“ ВИДИНСКЕ. Те 1828.године, Соко бања се звала просто БАЊА, а Озрен се звао ВИДИН. Ово се, наравно брзо морало проверити. Прву потврду даје народна песма: Играло коло под Видин. / -„Пусти ме мајко да видим.“- / -„Ето ти оца, иди с њим.“ / -„Нека ми оца, нећу с њим.“…

Ако је наша хипотеза тачна, ако су све планине ОЗРЕН у вези са ВИДОМ, врховним словенским паганским божанством, онда очекујемо да нађемо имена свих његових ликова и ликова женских божанстава-божанских супруга, на именима малих географских појмова, како на самим планинама тако и у њиховој околини. Веома је вероватно да нећемо наћи Коледа, јер он, осим кратког времена после свог рођења које проводи у свету људи (јаву), одлази на небо да окрене божанско коло, те нема шта да тражи на планинама. Очекујемо да ћемо остале наћи.

Латила сам се старих војних карата, када сам одмах поред Требјесе, на северу од ње, нашла брдо Озринићи, које чини део целог ланца брда са истим именом. Тај ланац се пружа у правцу северозапад – југоисток, представља осовину територије истоименог црногорског племена, на карти се јасно види да на крајњој, северозападној падини овог ланца ОЗРИНИЋА извире ВИДОВ ПОТОК. Ово је прва директна потврда оне теорије да су мали географски појмови боље сачували имена паганских словенских богова. Изгледа да стари богови ипак желе да буду нађени, а ево и где све налазимо ОЗРЕН и ТРЕБ:

1. ОЗРЕН код Сокобање, некада се звао ВИДИН и има свој ТРЕБИЧ , предграђе бање.
   2. ОЗРЕН код Сјенице, има своје ТРИЈЕБИНЕ, село на самој планини и Требинско поље, источно од планине.
   3. ОЗРЕН код Добоја има своје ТРЕБИШТЕ, суседну планину.
   4. ОЗРЕН код Сарајева има свој ТРЕБЕВИЋ, суседно брдо, и градић Видушу у близини.
   5. ОЗРЕН код Мостара има свој ТРЕБИЖАТ, реку,с али и градић Витину и село ВИД, са рушевинама истоимене старе тврђаве.
   6. ОЗРЕН код Краљева има своју Горњу ТРЕБЧУ, сада Горњу Трепчу, у чијој близини је и планина Видова.
   7. ОЗРИНИЋ код Никшића има своју ТРЕБЈЕСУ, суседно брдо, и свој ВИДОВ ПОТОК.
   8. ВИДУША –планина у Херцеговини има своје ТРЕБИЊЕ, град.
   9. ВИДОВ ВРХ код Боке которске има своје брдо ТРЕБИШИН.

Дакле, сваки ОЗРЕН има свој ТРЕБ… то јест своје место жртвовања, то је већ статистички гледано, сасвим јасно, изузетака нема. Дакле, иза имена Озрен крије се име неког божанског бића које је очигледно било веома важно, што нам директно саопштава учесталост појаве, то јест број планина са тим именом, као и обавезно присуство места жртвовања.

-наставиће се-

 

Портал Порекло објављује списак презимена покатоличених српских породица сачињен на основу етнографских истраживања Јевта Дедијера и Марија Петрића (по националности Хрват из Херцеговине). Издвојене су само оне херцеговачке породице које су славиле крсну славу.

АНИЋ, настањени у Јарама и Биограцима (Широки Бријег). Славили су Велику Госпојину.

БАБИЋ, настањени у: 1. у Аладинићима (Столац), претходно у Чавшу (Попово), Славили Никољдан. 2. у Требимљу, претходно у Дубрави (Столац), Славили Никољдан. 3. у Тријебњу, претходно у Јабланици. Славили Ђурђевдан.

БРАЈКОВИЋ, настањени у Клепцима (Чапљина) Славили су Томиндан.                                                                                   

 БУБАЛО, настањени у: Радишићима и Хумцу (Љубушки), Турчиновићима (Широки Бријег), Требижату (Чапљина), Мостар. Старином су из Хумца. Славили су Никољдан до 1880. год.

БУДИМИЋ, настањени у Јарама (Широки Бријег). По Јефту Дедијеру, старином су из Доњег Вакуфа. Славили су Малу Госпојину. По Мариу Петрићу, Будимићу не знају своје порекло.

БУХАЧ, настањени у Јарама (Широки Бријег). Старином су из Тихаљине (Љубушки). Има их и у Мостару и Коњицу. Славили су Никољдан.

БУКВИЋ, настањени у Равном (Попово). Већина су православни Срби који славе Јовањдан. Буквићи католици у Равном не знају да ли су у сродству са православним Буквићима, али их православни Буквићи сматрају својим родом.

БУРИЋ, настањени у у Равном и Котезима (Попово). Старином су од Матковића из Бјелопавлића у Црној гори. Раније су се звали Андријашевићи и Матковићи. Славили су Никољдан.

ВАСИЉ, настањени у Међугорју (Броћно, Читлук) и Љутом Доцу (Широки Бријег). У Љути Долац су се доселили из Међугорја. Славили су Петровдан.

ВИДАЧ, настањени у Криводолу и Подгорју (Мостар). У Криводол су Видачци досељени у из Хамзића (Читлук). Тамо су се звали Матићи и славили су Никољдан. У Подгорје су дошли из Криводола. Славили су Митровдан.

ВРАНЧИЋ, настањени у Љутом Доцу (Широки Бријег). Према Дедијеру славили су Петровдан.

ВРЕПАЦ, настањени у Чулама (Мостар). Доселили су се из Требижата код Чапљине где су се звали Лишани и славили Никољдан.

ВУЧИНА, настањени у Тријебњу (Дубраве, Столац) и Буни код Мостара. У Тријебањ су доселили око 1700 године из Далмације а у Буну су дошли из Тријебња. Славили су Никољдан.

ВУКОРЈЕП, настањени у Хутову (Неум). Пореклом су од православне породице Савић из Постољана у Невесињу одакле су се доселили у Хутово. Славили су Никољдан.

ВУЛЕТИЋ, настањени на подручју Чапљине, Стоца, Широког Бријега, Попова и Љубушког. Потичу из Црне Горе.

ГАБРИЋ, настањени у Селишту (Мостар). Доселили су се из Жупе у Далмацији, а били су настањени и у Грљевићима (Љубушки) Звали су се Марковљани а славили су Никољдан.

ГАГРО, настањени у Ходбини (Мостар) и Јарама (Широки Бријег). Славили су Илиндан.

ГАЛИЋ, настањени на ширем подручју западне Херцеговине али нису од истог рода. Галићи из Домоновића пореклом из Ошљена код Опузена и славили су Свисвете, тј. Мратиндан.

ГАВРАН, настањени у селима око Љубушког. Гаврани из околине Требиња су пореклом из Далмације и славили су Мратиндан. Не зна се да ли су у роду са Гавранима из западне Херцеговине.

ГИЉЕ, настањени у Јарама (Широки Бријег). Славили су Петровдан.

ГЛАВИНИЋ, настањени су Бабин Долу и Мошевићима (Неум). Славили су Мратиндан.

ГОЛИЋ, живели у Орашју (Попово). Старином су Лонци из Трнчине. За време Другог Светског рата иселили су се у Слано повише Дубровника. Славили су Никољдан.

ГОЛУЖА, настањени у Опличићима (Чапљина), Тријебњу и Пјешивцу. Славили су Никољдан.

ГРБАВАЦ, настањени у Грабу, Витини и Шиповачи (Љубушки). Претпоставља се да су били православне вере, јер по Дедијеру Грбавци су причали да су пореклом од „Стипана Високог“ и да су род са кућом Петровића из Црне Горе.

ГРБЕША, настањени у Орашцу, Ковачеву Пољу и Маглицама (Прозор) Чапљина. Потичу од Пињуха из западне Херцеговине који су опет пореклом из Далмације. Звали су се Медић и славили Никољдан.

ГРЛЕ, настањени у Билишићима (Широки Бријег). Звали су се Предићи и славили Никољдан.

ГРОЗДИЋ, настањени у Орашцу (Прозор). Некада су се звали Богдан. Славили су Петровдан или Никољдан.

ГРУСИН, настањени у Билишићима (Широки Бријег). Старином су из Далмације. Славили су Томиндан.

ГУГУЋ, настањени у Узарићима (Широки Бријег). Раније су се звали Ласић који су славили Петровдан.

ГУСЛИЋ, настањени у Јарама (Широки Бријег). Славили су Петровдан.

ГУСТИН, настањени у Аладинићима (Дубраве, Столац) и Доњи Зелениковац (Неум). Пореклом су из Попова. Звали су се Бендери и славили су Никољдан.

ДАДИЋ, настањени у Беленићима (Попово) и Почитељу (Чапљина). У Почитељ су дошли из Попова. Славили су Томиндан.

ДАМЈАНОВИЋ, 1. Љути До (Широки Бријег). Потичу од православних Симића и славили су Никољдан. 2. Биограци (Широки Бријег). Потичу од Креца из Опузена. Славили су Илиндан.

ДАНИЧИЋ, настањени у Радетићима (Чарићи, Неум). Старином су од Сења и славили су Ђурђевдан.

ДЕЛИЋ, настањени у Криводолу (Мостар) у који су дошли из Читлука, и Јасеници (Биишће) у коју су се доселили из Криводола. Славили су Петровдан.

ДОЛИНА, настањени у Голубинцу и Орашју (Попово). Славили су Мартиндан а сада Никољдан.

ДОНКИЋ, настањени у Клепцима и Требижату (Чапљина), Чулима (Мостар) и Читлуку (Посушје). Старином су из Броћна, одакле су се доселили у Клепце. У Требижат су дошли из Селина код Мосора а у Читлук из Требижата. Славили су Никољдан.

ДРАШКИЋ, настањени у Избричном и Бритвици (Широки Бријег). Славили су Никољдан.

ДУБЕЉ, настањени у Беленићима и Кијев Долу (Попово). Старином су из Црне Горе, презивали су се Раићевић и славили Мратиндан.

ЂОЛО, настањени у Биограцима (Широки Бријег). Потичу од Дамјановића из Љутог Доца. Славили су Никољдан.

ЂУРАСОВИЋ, настањени у Трнчини и у Котезима (Попово). Славили су Никољдан.

ЕРЕШ, настањени у Радишићима, Пробоју, Хумцу, Студенцима (Љубушки) и Сретници (Мостар). Славили су Малу Госпојину.

ЖАРАК, настањени у Чваљини и Трнчини (Попово). Жарци су покатоличени огранак православних Чихорића који су у 14 веку живели у Попову. Славили су Шиминдан.

ЖЕРАВИЦА, били су настањени у Доњем Дријену (Чарићи, Неум). Одселили су се у Котаре у Далмацији, има их и око Врлике где су православни. Има их и у Жумберку у Хрватској. Владислав Скарић сматра да су пореклом од Бањана у Црној Гори. Истиче такође могућност да су се доселили из Попова заједно са православним владиком Саватијем што директно указује на њихову православну прошлост.

ЖИЛИЋ, настањени у Аладинићима (Дубраве, Столац), Сјекосама у Доњем Храсну (Неум), Габели (Чапљина). У Аладиниће су дошли из Борута у Доњем Храсну око 1860 године, а у Сјекосе из Турковића у Попово око 1800 године. Славили су Никољдан.

ЖУТАЦ, настањени у Равном (Попово). Потичу од Којића из Грабовог Дола који су славили Митровдан.

ЗЕКО, настањени у Беленићима (Попово). Славили су као и сви католици у Беленићима Томиндан.

ЗЕЛЕНИКА, настањену у више села Широког Бријега одакле су се расељавали широм Херцеговине, у Прозор пре свега.. Потичу из Херцег Новог. Зеленике у Јарама славили су Никољдан а у Зазвонику Петровдан.

ЗЛОЈИЋ, има их досељених код Метковића, где су са ислама прешли на католицизам.

ЗОРАЦ, настањени у Равном (Попово). Славили су Митровдан као и сви католици у Равном.

ИВАНКОВИЋ, настањени на ширем подручју Широког Бријега. Не припадју истом роду. За Иванковиће у Черигају се сматра да су из Мамића, да су се звали Билић те да су славили Никољдан.

ЈАРАК, настањени у Цицрини, Требимље (Попово), Драчевица (Мостар) и Почитељ (Чапљина). Сви су пореклом из Требимља. Славили су Никољдан.

ЈЕЛИЋ, настањени у Хумцу (Љубушки), Билушинама и Прибиновићима (Широки Бријег) Родом су из Имотском, звали су се Николићи и славили су Ђурђевдан.

ЈУРИЉ, настањени у Јарама и Турчиновићима (Широки Бријег). Јуриљи у Јарама су славили Никољдан, а из Турчиновића Ђурђевдан.

ЈУРКОВИЋ, настањени у Клепцима и Габели (Чапљина), Витини (Љубушки) и Доњем Храсну (Неум). Славили су Никољдан. Није поуздано да ли су Јурковићи из Љубушког су роду са осталима.

КАЛАУЗ, настањени у Горњем Зелениковцу (Неум). Славили су Шћепандан.

КАЉ, живели су у Калуђеровићима (Шума Требињска). Потичу од старе породице Радуловић из истог села. Славили су Јовањдан.

КАТИЋ, настањени у Прењу и Аладинићима (Столац), Мошевићима, Хотњу и Броћанцу (Неум). Има их и у Домоновићима код Чапљине а такође и Клеку код Неума. Сви потичу од Цурића из Попова који су славили Никољдан.

КАТУШИЋ, настањени у Биограцима (Широки Бријег). Пореклом су из Црвеног Грма (Љубушки). Раније су се звали Матићи. По Дедијеру звали су се Миљушковићи и славили Илиндан.

КЕЧИ, настањени у Опличићима код Чапљине. Славили су Никољдан.

КНЕЗОВИЋ, настањени у Радишићима (Љубушки), Љутом Доцу, Дужицама и Смокињу (Широки Бријег) и Горици код Стоца. Славили су Ивањдан.

КОЈИЋ, настањени у Ораховом долу и Равном (Попово). Славили су Митровдан.

КОЊЕВОД, настањени у Хутову и Бурмазима (Неум). Старином су из Црне Горе па се самим тим претпоставља да су били православни.

КОРДА, настањени у Клобуку, Тихаљини и Грљевићима (Љубушки). Корде су такође настањене и у Попову где су славили Митровдан. Не зна се да ли су у роду са Кордама из западне Херцеговине.

КОРДИЋ, настањени у Хумилишанима и Сретници (Мостар). Кордићи из Сретнице су раније живели у Требижату (Чапљина). Раније су се звали Колаши и славили су Петровдан.

КОВАЧИЋ, настањени у Турчиновићима (Широки Бријег). Старином су из Имотског. Тамо су се звали Ивићи и славили су Илиндан.

КРАЉЕВИЋ, широко распрострањен род у западној Херцеговини. За Краљевиће из Мокрог (Широки Бријег) који се први пут спомињу 1743 године Дедијер каже да су се доселили из Имотског. Тамо су се звали Андрићи и славили су Ђурђевдан.

КРЕЧАК, настањени у Завали и Беленићима (Попово). Раније су се звали Радановићи и славили су Томиндан.

КРМЕК, настањени у Горњем и Доњем Дријену (Хутово, Неум). У ова села Крмеци су доселили из Храсна. Раније су се звали Маслаћи и славили су Трифундан.

КУКРИКА, настањени у Котезима (Попово). Старином су Доброславићи с Требимље у Попову. Славили су Никољдан.

КУЛАШ, настањени у Руштима (Невесиње), Трнчини и Цицрини (Попово). У Рушта су се доселили из Ротимље (Столац). Кулаши из Трнчине су славили Никољдан, а Кулаши из Цицрине Шимундан.

КУСИЋ, настањени у Чулама (Мостар) Потичу од Стипановића из Чула у Дувну. Славили су Ђурђевдан.

КУТЛЕ, настањени у Јарама, Бухавчевини и Прибиновићима (Широки Бријег). Родом су из Далмације. Звали су се Војводићи и славили су Никољдан.

КВЕСИЋ, широко заступљени на подручју села око Широког Бријега. Квесићи из Биограца су из Мокрог и славили су Никољдан. Квесићи из Марасовца су славили Мало Госпојину, а Квесићи из Смокиња потичу од православних Ивановића са Косова у Далмацији и славили су Ђурђевдан.

ЛАКИЋ, настањени у Вељој Међи и Требимљи (Попово). Славили су Никољдан.

ЛАСИЋ, настањени у Љутом Доцу, Јарама и Узарићима (Широки Бријег). Има их и у Горњим Вишњанима (Прозор). Славили су Петровдан.

ЛАЗАРЕВИЋ, настањени у Хотњу (Неум). Раније су живели у Прапратници и звали се Јањићи. Јањићи на подручју Херцеговине су славили Ђурђевдан и Аранђеловдан.

ЛЕТО, настањени у Завали (Попово) и Љутом Доцу (Широки Бријег). У Завали су се раније звали Паламете. У Љутом Доцу Лете потичу од Рашке Горе. Славили су Илиндан.

ЛОНЧАР, настањени у Вељацима (Љубушки), Љутом Доцу, Гостуши и Доњем Градцу (Широки Бријег), Јасеници (Мостар), Рами и Устирами (Прозор) и у Прозору. За Лончаре у Билишинама (старом делу Љутог Доца) каже се да су се звали Стипићи и славили су Марковдан.

ЛОВРИЋ, настањени у Дужицама, Узарићима, Приваљу и Смокињу, а некада су живели и у Черигају (Широки Бријег). За Ловриће у Смокињу се зна да су од Куриљија који су старином од Вргорца и да су славили Илиндан.

ЛОВРО, настанењи у Горњем Храсну (Неум). По Дедијеру Ловре потичу од Маслаћа. Маслаћи су старином из Риђана из Црне Горе и славили су Ђурђевдан.

ЛУБУРИЋ, дробњачко племе раширено по Херцеговини. Православни и даље славе Никољдан а католици су престали. Има их у Радишићима (Љубушки)

ЛУЧИЋ, настањени у Голубинцу и Равном (Попово). Прослапу и Доњим вишњанима (Прозор). У Голубинцу су од Бенића. У Равно су дошли из Имотића-Трнове у Далмацији. По једнима им је старо презиме Гњатићи а по другима Милошевићи. Славили су Митровдан.

ЛУКА, настањени у Смокињу (Расно, Широки Бријег) и Лединцу (Мостар). Старином су из Далмације. Звали су се Марушићи и славили су Илиндан.

ЉЕВАК, настањени су у Равном и Трнчини (Попово). Славили су Митровдан.

ЉУБИЋ, настањени у Биограцима, Горњем Црнчу, Јарама, Ладини, Љуботићу, Љутом Доцу и Узарићима (Широки Бријег), Варвари, Кранчићима и Љубунцима (Прозор). За Љубиће из Биограца се зна да су славили Петровдан и да су се доселили с Власника. Љубићи из Јара су славили Личиндан.

МАРЧИНКО, настањени у Глумини (Неум). Потичу из Попова. Претпоставља се да су као и остали Поповљани (не сви) временом превођени у римокатолицизам.

МАНДИЋ, настањени на подручју Широког Бријега и Прозора. За себе су говорили да потичу од сестре хајудка Мијата Томића. Они из Биограца (Широки Бријег) славили су Ђурђевдан. Нису сви истога рода.

МАНЏО, настањени у Подгорју (Мостар). Раније су се звали Вукоји. Славили су Никољдан.

МАРКОВИЋ, настањени у Аладинићима и Тријебњу (Столац), Клепцима (Чапљина) и Хумцу (Љубушки). Сви су славили Ђурђевдан.

МАРУШИЋ, настањени у Биограцима, Добричу, Горњим Добрковићима, Кочерину, Љутом Доцу, Прибиновићима, Трну и Жватићу (Широки Бријег). Пореклом су из Далмације и славили су Илиндан.

МАСЛАЋ, настањени у Аладинићима (Столац), борути, Сјекосама и Четољубу (Доње Храсно, Неум). Пореклом су из Риђана из Црне Горе. Славили су Ђурђевдан.

МАТИЋ, настањени у Дубљанима и Кртњу (Попово), Прапратници, Горњем Зелениковцу, Броћанцу, Хутову и Храсну (Неум), Тријебњу, рјечицама и бјелојевићима (Столац), Клепцима (Чапљина), витини у Вељацима (Љубушки). Сви Матићи из Дубљана били су православни пре него што су покатоличени и славили су Малу Госпојину. Матићи који су се из Дубљана одселили у Славонију славили су Матијевдан. У Клепце Матићи су се доселили из Храсна и славили су Шћепандан.

МАТИЈИЋ, настањени у Равном и Трнчини (Попово). Истог су рода. Славили су Митровдан.

МАТУШКО, настањени у Мошевићима и Дужима (Неум). Славили су Мратиндан.

МЕНАЛА, настањени у Церовој, Колојању и Церову (Доње Храсно, Неум). Истог су рода. Славили су Никољдан.

МЕРЏАН, настањени у Вељој Међи (Попово), Доњем Храсну (Неум) и Габели. Славили су Никољдан.

МИХАИЛОВИЋ, настањени у Дубљанима (Попово). Сви Михаиловићи католици из Попова су избегли 1941 године а славили су Малу Госпојину.

МИЈАТОВИЋ, настањени у Почитељу и Домановићима. Старином су из Попова. Славили су Мратиндан.

МИКУЛИЋ, настањени на подручју Широког Бријега, Љубушког и Мостара. Дедијер тврди да су пореклом из Вргорца у Далмацији и да су се доселили у Херцеговину за време Херцега Стјепана. За Микулиће из околине Мостара тврди да су славили Никољдан.

МИЛАНОВИЋ, настањени у Аладинићима (Дубраве, Столац). Зову их и Кечи. Славили су Никољдан.

МИЛАС, настањени у Хумцу (Љубушки). Доселили се у Хумац из Тихаљине (Груде). Славили су Никољдан.

МИЛИЋ, настањени у Требимљи (Попово). Потичу од православних Милића из Величана (Попово).

МИШКОВИЋ, настањени у Дужима (Неум). Прича се да им је предак бежао пред ускоцима из Сења. Славили су Михољдан.

МРВАЉ, настањени у Вишићима и Горици (Чапљина). Пореклом су од православних Мрваљевића у Црној Гори.

МУСА, настањени у Пребиновићима, Черигају, Привљу, Расну, Смокињу, Дужицама и Кочерину (Широки Бријег). За Мусе из Пребиновића тврди се да су се раније звали Слишковићи и славили Ђурђевдан. А за Мусе из Космаја да су пореклом од Имотског и да су славили Илиндан.

НАКИЋ, настањени у Узарићима, Доњем Црнчу и Дубоком Мокром (Широки Бријег). Сви су пореклом из Броћна и славили су Шћепандан.

НИКОЛИЋ, настањени у Орашцу, Прослапу, Румбоцима и Слатини (Прозор), Дољанима (Јабланица), Домановићима (Чапљина) и у Дужицама (Широки Бријег). Нису сви истога рода. Једино се поуздано може рећи за Николиће из Дужица да су се доселили из Стона 1800 године, да су се звали Микулићи и да су славили Ђурђевдан.

НОГУЛИЦА, настањени у Домановићима (Чапљина). Старином су из Попова. Славили су Никољдан.

НОНКОВИЋ, настањени у Прапратници (Неум). Доселили се из Хутова око 1880 године. Раније су славили Светога Луку, а потом Светога Миховила (Михајла).

ОБАД, настањени у Прапратници (Хутово, Неум). Пореклом су из Риђана у Црног Гори. Звали су се Милошевићи, а затим Бронзићи. Несумњиво су били православни.

ОБЕРАН, настањени у Вељој Међи (Попово). Потичу од Богдана из истога села. Једно су братство са Соколима и Вукасима. Славили су Никољдан.

ОБРАДОВИЋ, настањени у Аладинићима, Тријебњу, Бјелојевићима, доњем Поплату (Столац) и у доњем Храсну (Неум). Славили су Лучиндан.

ПАЛАМЕТА, настањене у Чавшу (Попово) и Мишљену (Љубиње). Потичу од Добраловића, славили су Митровдан.

ПАПАЦ, настањени у Горњем Храсну (Неум), Бурмазима (Столац). Клечку (Дабар) и у Поцрњу (Љубиње). Старином су из Риђана у Црној Гори. Славили су Никољдан.

ПАРАЏИК, настањени у Витини и Хумцу (Љубушки) и у Љутом Доцу (Широки Бријег). Славили су Малу Госпојину.

ПАВКОВИЋ, настањени око Широког Бријега, Посушја и Прозора. Староседеоци су и Зазвонику (Широки Бријег) одакле су се расељавали у остала места. Славили су Ђурђевдан.

ПЕКИЋ, настањени у Трнчини (Попово). Потичу од Радића из истога села који су славили Никољдан.

ПЕНАВА, настањени у Опличићима (Чапљина), Витини (Љубушки), Прибиновићима (Широки Бријег), Маглицама и Копчићима (Прозор). Нису сви истога рода. За Пенаве из Прибиновића се зна да су раније живели у Посушју и да су се звали Хркачи, што несумњиво упућује на њихово православну прошлост, с обзиром да је реч хркач или ркаћ погрдан назива за православног човека.

ПЕКО, настањени у Љутом Доцу (Широки Бријег). Доселили су се из Пољица у Далмацији и славили су Никољдан.

ПЕРИЋ, настањени у Благају и Врањешевићима (Мостар), Прењу и Тријебњу (Столац), Храсном (Неум), Клобуку (Љубушком), у Прослапу и Јаклићима (Прозор). Нису од истога рода. Перићи из Врањешевића су пореклом из Тријебња који су славили Никољдан.

ПЕТРОВИЋ, настањени у Врпољу (Ракитино, Посушје), Вељацима и Клобуку (Љубушки). Пореклом су од негде из источне Херцеговине, сматра се да су се звали Вуковићи и да су католичанство примили у Клобуку где су прозвани Вукојевићи.

ПИЈЕВИЋ, настањени у Требимњи (Попово) и Батковићима (Столац). Старином су из Риђана у Црној Гори. Звали су се Жилићи или Крвавци. Очигледно је да су били православни као и сво становништво које се из Црне Горе спустило у Попово Поље.

ПИЊУХ, настањени на подручју Широког Бријега. Спорно је одакле су јер су тврдње разних етнографа противречне. Према једном мишљењу доселили су се из Далмације где су се звали Медићи, а по другој претпоставци доселили су се из Клобука (Љубушки) где су славили Никољдан.

ПЛАНИНИЋ, настањени у Билушинама (Широки Бријег). Славили су Петровдан.

ПРЦЕ, настањени у Опличићима (Чапљина) и Прхињу (Попово). Има их и у Стоцу. Славили су Никољдан.

ПРЧАК, настањени у Аладинићима (Столац), Доњем Храсну и Хотњу (Неум). За Прчке у Хотњу се зна да су променили презиме у Павловић и да су славили Никољдан.

ПРИВИШИЋ, настањени у Хутову (Неум). Старином су из Риђана у Црној Гори. Славили су Личиндан.

ПРКАЧИН, настањени у Требимњи (Попово). Раније су се звали Николићи. У Требимљу су се спустили из Прњавора у Босни око 1700. године. По другом сведочанству потичу из Црне Горе и славили су Никољдан.

ПРКУТ, настањени у Беленићима (Бобани), Дубљанима и Трнчини (Попово). Није поуздано да ли од истога рода. Пркути из Дубљана су се доселили из засеока Гајице код Трнчине, славили су Малу Госпојину.

ПРСКАЛО, настањени у Богодолу (Мостар) и Прибиновићима (Широки Бријег). Старином су из Броћна где су се звали Јурићи. Славили су Томиндан.

ПУПА, настањени у Чваљини и Цицрини (Попово). Најпре су славили Шимундан па Никољдан.

ПУШИЋ, настањени у Љутом Доцу (Широки Бријег). Староседеоци су и славили су Ђурђевдан.

ПУШТИЦА, настањени у Припратници (Хутово, Неум) и Биограцима. По Дедијеру Пуштице из Биограца су пореклом из Далмације где су се звали Перићи и славили Томиндан.

РАДИЋ, има их широм Херцеговине и нису истога рода. Радићи у селима Поповог Поља као што су: Трнчине, Орахов До. Цлавили цy Никољдан.

РАДОЈЕВИЋ, православна породица из Требиња. Помиње се још 1280 године. У документима Дубровачког архива с краја 15 века помиње се слуачј да је Радоња Радојевић прешао у католичку веру и добио име Марко. Радојевића католика има у Попову. Сасвим је извесно да су истог рода са православним Радојевићима.

РАДУЛОВИЋ, настањени у Калуђеровићима (Шума Требињска). Презивали су се Вучетићи и славили Јовањдан.

РАГУЖ, настањени у Прењу и Бјелојевићима (Столац), Под Куком у Доњем храсну и Хотњу (Неум), Бивољем Брду и Домановићима (Чапљина), у Обљу (Борач). Некада су били настањени и у Цицрини (Попово). Пореклом су из Стона. У Прењ и Хотањ су дошли из Крушевица код Стоца, где су раније живели. У Бјелојевиће су се доселили из Горњег Храсна. У Домановиће им је дошао предак с Бивољег Брда. Славили су Никољдан.

РАИЧ, настањени у Почитељу, Опличићима, Клепцима, Драчеву, Дубравици (Чапљина), Ушћу, Доњем Селу, Загребљу (Дрежница, Мостар), Доњем Црнчу (Широки Бријег) и у Потклечанима (Ракитино). У села око Чапљине Раичи су се доселили из Хутова. Њихови сродницу настањени су и у Дољанима (Прозор). Имају предање по коме потичу из Ријеке Црнојевића, да су се називали Лугоњићи и славили Лучиндан.

РАМИЋ, настањени у Дубоком Морком (Широки Бријег). По Дедијеру доселили су се из Габеле где су се звали Николићи и славили Никољдан.

РОМИЋ, настањени у Поклечанима (Ракитина, Посушје). Потичу од православних Вукадиновића из Сеоница у Дувну.

РОЗИЋ, настањени у Сретници и Селишту (Мостар), Љутом Доцу (Широки Бријег) и Совићима (Јабланица). Истог су рода. Потичу из Вргорца у Далмацији. Неки су славили Никољдан а неки Петровдан. Има их и у Мостари и Љубушком.

СЕСАР, настањени у Кочерину, Бухову, Потрају и Подвранићима (Широки Бријег). Радније су се звали Радмани и живели на брду Рујан. Побегли су у Далмацију а касније се повратили те променили презиме у Сесар што значи Цезар тј, Цар – алузија на Далмацију као Цезарову земљу. Славили су Лучиндан.

СКАРАМУЦА, настањени у више села Поповог Поља. Потичу од Доброславића, рода који пуно разгранат у Поповом Пољу. Славили су Митровдан.

СКАРИЋ, настањени у Равном (Попово). Потичу од Скарамуца. Такође су славили Митровдан.

СКОКО, настањени у Космају, Расном и Узарићима (Широки Бријег), Радишићима, Грабу и Клобуку (Љубушки). За Скоке у Космају Дедијер наводи да су доселили из Граба код Љубушког пре 150 године, где су живели 20 година. Веле да су били православни и да су се покатоличили за вријеме Марије Терезије. Славили су Ивањдан..

СОКО, настањени у Вељој Међи и Трнчини (Повопо). Соколи и Потичу од породице Богдан. Чине исти род са Оберанима и Вукасима у славили су Никољдан. Соколи у Трнчини су дошли из Веље Међе. Старином су Богдановићи и славили су Никољдан.

СОЛДО, настањени на ширем подручју Широког Бријега. Солда православних има у већем броју у источној Херцеговини одакле су се шире расељавали. Потичу од Куча из Црне Горе. Углавном је презиме стварано по војној служби коју су поједини Херцеговци обављали у млетачкој армији. Солде католици са подручја Широког Бријега вуку презиме управо по једном таквом човеку који се из млетачке војске вратио у Херцеговину. Заиста је тешко утврдити припадност истом роду свих Солда. Међутим, ми задржавамо право да претпостављамо да су и Солде католици Срби временом покатоличени.

СОЛДИЋ, настањен у Требимњи (Попово). Пореклом су од једног солдата који је давно побегао из Далмације, па служио код неког газде у Требимљи. Солдићи су славили Никољдан.

СОПТА, настањени у Дужицама, Расном и Смокињу (Широки Бријег). По Дедијеру Сопте су Софте и потичу од Мариновића из Далмације те су славили Никољдан.

СТАНКОВИЋ, настањени у Требимљи (Попово). Доселили су се из Црне Горе. Славили су Никољдан.

СВРЗЕ, настањени у Кнешпољу (Широки Бријег). Сами за себе тврде да су пореклом из Сарајева и да су били богумили.

ТЕРКЕШ, настањени у Требимљи (Попово). Касније су се одселили у Равнице код Стоца. Славили су Никољдан.

ТОМАШЕВИЋ (Томашевићи-Кукице) настањени у Цицрини (Попово). Далеком старином су из Сомине у Бањанима. Из овог краја су дошли у Чваљину. Из Чваљине је један дошао у цицрину због крвнине. Раније су се звали Пакларевићи. Славили су Шимундан.

ТРКЕШ, настањени у Равницама и Жегуљи код Стоца. Било их је и у Требимљи (Попово) одакле им се предак пресели на Жегуљу код Стоца. Славили су Никољдан.

ЋОРАК, настањени у Трнчини и Котезима (Попово). Славили су Никољдан.

ЋОРИЋ, настањени су на подручју Љубушког, Широког Бријега, Мостара. За Ћориће из Селишта (Широки Бријег) зна се да су се доселили из Тихаљине где су се звали Буљани и славили Петровдан.

УЏЕНИЈА, настањени у Требимљи (Попово). Доселили су се из Сурдана у Далмацији. Старо презиме им је било Драшковић и славили су Никољдан. Има их и у Свитави (Чапљина).

ФРАНИЋИ, настањени у Требимљи (Попово). Потичу од Жилића из Риђана из Црне Горе. Изгледа да су један род са православним Батинићима из Чваљине (Попово).

ХРКАЧ, настањени у више села западне Херцеговине. За Хркаче у Прибиновићима (Широки Бријег) тврди се да су староседеоци који су се доселили из Врлике у Далмацији. Звали су се Врљичани или Врлићи. Славили су Ђурђевдан.

ЦЕЛИЋ, настањени у Дужицама (Широки Бријег). Потичу од Кнезовића који су славили Ивањдан.

ЦМИЉАНИЋ, настањени у Криводолу (Мостар). Радније су се звали Радојли. Славили су Никољдан.

ЦУРИЋ, настањени у Вељој Међи (Попово). Један део се одселио у Сливно и Глумину. Славили су Никољдан.

ЧОКЉАТ, настањени у Равном, Трнчини и Долу (Попово). Раније су се звали Ђурићи и славили су Митровдан.

ЧОЛАК, настањени на подручју више села око Широког Бријега. За Чолаке из села Расно тврди се да су пореклом од Книна, да су се избегавши из Книна због Турака настанили у Габели. Радније су се звали Ивковићи и славили су Илиндан. За Чолаке из Смокиња (Расно) тврди се да су пореклом из Опузена, а да су се у Смокиње доселили из Габеле. Славили су такође Илиндан.

ЧОВИЋ, настањени у Љутом Доцу и Билушинама (Широки Бријег). Старином су од Николића и славили су Петровдан.

ЏАЈКИЋ, настањени у Избичном (Широки Бријег). Старином су из Врлике у Далмацији. Раније су се презивали Ркаћи и живели на подручју села Прибиновићи. Славили су Ђурђевдан.

ЏАМАРИЈА, настањени у Трнчини (Попово). Пореклом су из Црне Горе Славили су Никољдан.

ЏАМОЊА, настањени у Беленићима (Попово) и Прозору. Џамоње из Беленића славили су Томиндан. Не зна се поуздано од кога потичу Беленићи из Прозора.

ЏОНО, настањени у Припратници и у Хутову (Неум). У Припратницу су се доселили из Риђана у Црној Гори, а у Хутово из Припратнице. Славили су Светог Миховила.

ШАКИЋ, настањени у Биограцима (Широки Бријег). Раније су се звали Глибић и славили су Никољдан.

ШАНТИЋ, настањени у Доњем Црнчу и Дужицама (Широки Бријег). У Дужице су се доселили из Стона 1800 године. Славили су Никољдан.

ШАЊЕ, настањени у Требимљи (Попово). Пореклом су из Риђана у Црној Гори. Славили су Никољдан.

ШИЈАКОВИЋ, настањени у Требимљи (Попово). Доселили су се из Дужи код Неума а потичу од Јарака. Даљим пореклом су са Косова. Славили су Никољдан.

ШИНДИК, настањени у Гнојницама (Бишће, Мостар). Доселили су се из Попово. Један Шиндик се оженио католкињом, па кад је умро удовица преведе децу на католичанство.

ШКРОБО, настањени у Дужицама, Смокињу и Космају (Широки Бријег), Радишићима, Грљевићима и Витини (Љубушки). Старином су из Вргорца у Далмацији. Доселили су се у Дужица 1870. године и славили су Ђурђевдан.

ШОЛА, настањени у Подбору (Прозор). Било их је и у Трну (Широки Бријег) Старином су из Макарске. У Трн се неки Шола доселио из Жупањца (Дувно). Деда му је био православне вере и славио је Ђурђевдан док му фратри не забранише, како тврди Дедијер.

ШУТАЛО, настањени у Бјелојевићима и Тријебњу (Столац). Домановићима (Чапљина, Дашници, Свитави и Брштаници (Доње Храсно, Неум). Потичу из Риђана у Црној Гори. Најпре су се настанили негде у Далмацији па је онда неки Шутало пошао у најам у Храсно код Крешића те се ожени њиховом кћерком и покатоличи се. Славили су Никољдан.

Јевто Дедијер

ИЗВОР: ПОРЕКЛО.РС / Слободна Херцеговина

Тако ти је кода нас долазило млого људи. Ан једни изиђу, други уиђу. А, што вико онај, колко људи нолко ћуди. Свашта се тујнак могло чути и виђети. Дошо једне прилике у млин човек оздо из Драгачице. С воловима и двоколицом. Турио на прјесло бременце сјенца да бацне пред вочиће док чека мељиво. А за себе поњо пљоску ракије у унутарњем џепу од доламе. Понуди мене. Гуцни, вели, ваља се. Ај да га не уцвелим, накреток. Нако из атера. Пишора нека. Такша млого од наше. И згодно тукне на патоку. Ђе мож доље да бидне ракичина да ваља. Мало, мало, па иг увати магла. Свака ти је воћка кода њиг чвргава. Труде се они, ал не вреди, брља брља. Нема ракије без овијег присојниг јеличкиг вотњака, ђе сунце грије поваздан. И ђе нема магле ко да се не ваља.

И прича он како е било, подавно, кад му е издано први комшија. Умрје веселник, сунце те гријало, неђе тамо око Прокопља. Искупили се, вели, ми нође око  покојника, окупали га, обријали, обукли укопно одјело и све нако како доликуе и требуе. Мене, каже, остало мено нажао што га нисам почешће обишо од кад је побољо. Кад је бијо на аперацији, само сам јанпут ишо те му одњо мено понуда. Потље га отпуштило из болнице. Ко беше се мено глацно и коварно. Ал не вреди. Године учињеле свое. З-дана у-дан га савлађивала болес. И, вели, тако ти ми пијуцкамо ракију за покој његове душе, и сједимо според његовог кревета. А жене послују по кујни. Пођека изљегне у авлију те откука с онима што јаком долазе од даљње родбине. Јоој, брале! Јоој, убојити радениче! Јоој, кућевниче! Јоој, кукуј нама. Јоој, што нас остави, брале?Јоој, што нас у-црно зави! Јоој, поздрави нам тамо свијуг! Јоој, поздрави нам нану нашу! Јоој, и кажи јој… И тако док не падне сутон.

Кад је било, вамо, глуво доба ноћи, вели покојников братучед, вако. Ја сам, међ вама, не рачунајући укућане, понајпречи. Ја ћу д-останем да чувам чила, а ви ите те одморте. Сјутра ће тешки свјет вође да добанда. Биће авлија пуна ко кошница. Треба то дочекати, послужити. Треба сретити тај народ како ваља и требуе. Није ово кућа Ђорђа Вране. А и заслужио је чиле, Бог да му душу прости, да га ноћаске ја подворим, нако з-душе. Сад и никад више. Млого добра ми је учињо што му никад заборавити нећу. Нит могу, овога ми крста. И да знате сјутра ћу да се порушим. Бар до четрес дана. Нећко се покојников син, ал сви гракнуше те га наговорише д-иде и он и жена му да мено дану. Колко било.

Заувар је. Кад домаћин напошљетку пристаде, он ти ондак, доње пуну влашу ракије из подрума, а његова жена љеба и сира. Да се нађе, при руци, чувару меита. Ко веле, дуга е ноћ. Тако е и-било. Те ноћи се догоди нечувена брука коју нису смели да причају док се није прекадила четресница. Тек кад су издали то подушје, ондак ти се ствар овира. Знаш како ти је казано: Нема ништа тајно што неће да бидне јавно.

Елем, кад је осто сам, синовац покојника се, нако сједећки, присјећо свиг минулиг дана. И како га чиле носио на кркачама са сабора кад је бијо дјете, и како му е купио кракер на вашеру. И како му е једне зиме наредио лигуре. И како га избавијо од Видоевог кера. И како му е јанпут доњо пун вишек болбона, начињен од новина. И како му е тепо: Миле-пиле, снаго чикова, соколе мој. И како га е, кад је одврко, смотрио иза сјена да, кријући, пућкара и није шћео да га офира. Но му потље попружо да пуши ш њим на безец. И тако. Кад и кад му навру сузе на-очи. Стегне га нешто у грудма. Он ти, ондак, д-ублажи тугу, цугне, за покој му душе, и прекрсти се. Па јопет тако. Дугачка ноћ. Мено по мено, он ти ону ракију мимогред изарчи. Аман, целу влашу. Не оста два прста. Није ти он бијо алав ни на како пиво, ал сад му некако придошло, те га превари команда.

И он ти придрјема тујнак на клупи. А она се потревила прештуљаста, па га пред-зору нажуљило. Ондак он, ко вели сам себе, дај да сједнем мено на-кревет, мекше је. Нође според јадног чика. Најпрво га пољуби у чело. Па се прекрсти. И тујнак приспи. Тако, у-сну, он ти се испружи. Нако позамашан. Утом ти оне даске што држе сламњачу поиспадају ш његове стране и он кљокне доље са све сламњачом. А покојник ти се преврне озго на њега. Како бијаше ем уморан, ем подобро натего, он се ни не пробуди но настави да спава. И да рче. Нође испод чила. Кад је свањивало, ете ти снаје покојникове ђе иде. Носи слатко, воду и каву. Кад је наминула у собу она ти врисне што е грло држи. Реко би је љошти гуја љута. И испушти ти она, веселница, од страсти, и џезву, и шољу и све нако ђутуре с послужовником. Дотрчи њен човек, нако у гаћама, и виче из предсобља:

− Шта ти би, очију ти твојиг? Што се дереш сабајле, кумим те Богом?

− Јој, не питај! Повампирио се тата!

− Није ваљда усто?

− Ма није само усто, него дави бралицу.

Тако док он то прича, наиђе Здравка Плазинска, у оним њени изанђалим ркама. И с оном њеном амбуљом. Бијаше и мено бркљава. Кадар се, јадна, и опљузгала. Турим јој ја нође, у ону њејзину амбуљу, пуну пунцијату, ону велику, артијану кесу брашна. Брат брату, вата пешес кила. Можда и појаче. Шта ће сирота. Нема ни кучета ни мачета. И она е Божје створење. Да јој, вако, народ не попружи, ко брашанца, ко машчице, ко сирца, пасуљца ил мај шта, цркла би веселница од-глади. Сви кажу кад њој нешто дадну да им то на батлину изиђе. И зато оћеју скоро сви да се осевапе. Није џабе казано да ономе који попружи сиромау, неће завалити.

А причају старији да е та кућа у којој је рођена Здравка, била имућна. Како се то изокренуло Бога ти питај. Мора да е неко у њиној поврзици начињо неки белај, па то стигло. Знаш како кажу, казна Божја мож да стигне одма, а мож да стигне доцније, веле, чак тамо до седмог кољена.

Зато е и казано: Немој па се не бој.

Иза
сунца
сунце
се
крије.
Шаље
топлоту
греје
нам
леђа
а
зраке
за
дивно
ткање
да нам
буду
пређа.
Тако
и
Ти
стојиш
иза
мене.
Од
невидљивог
видно
се
види
најјачи је
онај
ко
иза
зрачи.
Испред
мене
је
чистина
бела
као
истина
Ја
сам
смела
а
Он
није
зато се
на мом
месту
нашао
није.

 

Место радње: Банатско село, закорачило у варошицу;

Време радње: крај 19. века;

Тема: свађа двојице попова,  две попадике;

Радња: малено село, у равници заспало, буди се доласком  младога  учитеља, могућег женика девојака из поповских породица;

Узгред, овде и настаје  права радња ове Сремчеве, мало подуже приповетке, коју због тога сврсташе у ромене. Осликавајући  духовито живот  две поповске породице, Сремац нам, са много љубави, приближава  тадашње село, не мимоилазећи ни језик  који није увек правилан, али зато и занимљив.

Дело много пута филовано, на многим позорницама одиграно, извођено и као комична опера, не налази се више у школској лектири! Зашто?

-осврт приредила, Верица Стојиљковић-

Прочитао сам много чланака и књига добијених путем каналисања. Нећу набрајати њихове називе, јер то није ни важно. Важна је њихова садржина. И важна су бића која каналишу. И важно је шта се постиже знањима добијеним каналисањем.

За неуке људе, за почетнике на духовном путу, за лаковернике, подаци које добију су откровења која ће, по њима, да промене духовност света; или се ради о обећањима која су дали моћни ванземаљци, и која ће да нам скину са врата светске вуцибатине – банкарски лоби, фармацеутски лоби, војне лобије, мултинационалне компаније, произвођаче штетне хране, кварне политичаре – наше робовласнике, и да реше све остале земаљске проблеме.

“Небески учитељи“, који стоје на улазној страни канала – цеви, су обично безимени, или “узашли мајстори“ из високих дензитета, или су команданти флотиле невидљивих бродова, или су групне душе, или се јављају из света отишлих – дорађују нешто што нису стигли док су овде боравили, или су … има стотине и стотине варијанти.

На другој страни канала су људи префињених осетилица, отворени, а многи су жељни сензација. Неки од њих не владају сасвим својом отвореношћу. Међу онима који који каналишу има веома паметних људи, има моћних научника… Но, много, много пута се показало, да је лако преварити човека почетника на Путу, и лако је преварити, и то се много пута показало, човека чиста срца.

Када вас неко лаже, ма колико био паметан, не може све време да одржи складност говора и не може све време да држи у глави оно што је слагао. Природа лажи нема чврсте темеље. Препуна је рупа. Лажи не воде великом циљу и, пре или касније, бивају откривене.

Вратимо се каналисању. И гле! Гле! Никада се не помињу Срби када се говори о прошлости. Као и да ти небески зналци прате нашу кривотворену историју, и као да поштују Берлински конгрес! И потпуно су сагласни са нашим историчарима који спавају на столицама у Академији наука, или чепркају по налазиштима широм Србије доказујући, обавезно са страним “стручњацима“ постојање некакве Дунавске цивилизације. У каналисаним порукама помињу се разне цивилизације, много векова млађе од нашег Рода, Рода Аријеваца, који су насељавали, најпре континент Дарију, потом просторе од ондашње земље Индије до Португалије. И никада се не помиње србица, комплексан систем дубоког размишљања – духовни, ментални, фонетски, најсавршеније писмо и поред многих дорада и прерада иза којих су стајале паклене намере да се раздвоји србски народ широм света. Помињу се млађи језици – латински, енглески, немачки, француски, језици од јуче, настали од србског. И, наравно, никада се не помиње чувено Расенско-србско огледално писмо, вишедимензионално писмо богова, старо хиљадама година!

Диже се сунце Свароговог дана. Сваког дана повлачи се тама незнања, тама кривотворења. Откривају се знања наших предака који су направили историју Мидгард земље. Оживљавају прасећалице. Разбистравају се наши умови, отварају се многе наше успаване способности – телепатија, јасновиђење, путовања духом у друге димензије, друге планете, буде се многа чула, расте способност повезивања са душом, духом, свешћу, повезивање са нашим праборавиштем на далекој планети одакле смо дошли са вајтманама бржим од светлости, и повезивање са Творцем.

Човек је многочулно и многооко биће, отворено за убрзан раст и велико стварање. Наш Учитељ, наш гуру је Творац. То сви морају да освесте дубинским радом на себи. Све тајне и сви светови налазе се у нашој нутрини. У нашој нутрини налазе се и све наше битке. Нека трубачи са оне стране канала мало оладе своје напоре да нас образују понављањем јалових прича, и нека лажне наде и лажне религије и лажне богове оставе у свом дензитету. Знамо за јадац! Силница – знамо за јадац значи: шарена лажа, лизалица, неделатни круголетови, замајавање, мађијање, залуђивање, лагање, давање обећања без покрића и без рока, мирише на туђинце, увек је уопштено и понављајуће, обећавајуће… а све ће се остварити о… светом никад.

А права силница – знамо за јадац, гласи: У СЕ И У СВОЈЕ КЉУСЕ!!!

Лепота у свету

није од света,

већ од душе

што свет

сазерцава.

Ви волите неку особу – макар мислите да волите ту особу… Ако стварно волите онда је немогуће да сте љубоморни. Ако откријете да та особа воли неког другога, ви ћете бити срећни: ви волите ту особу, а она је срећна са неким другим; све што ви желите је да је учините срећном. Ви се нећете осећати љубоморним; напротив, ви ћете осетити захвалност према особи која је вашу љубав учинила срећном. Ви ћете осетити велико пријатељство. Али то је у вези истинске љубави, која је заиста ретка прилика. То што постоји у име љубави је само идеја.

Ако „волите“ значи да поедујете ту особу. Када ви „волите“ неку особу значи да она не може волети никог другог. Ако воли неког другог, она вас вређа; она доказује да сте мање вредни, да постоје бољи људи, људи који се могу више волети од вас. То вређа ваш его, то повријеђује вашу поедовност, то вређа вашу монополистичку идеју. А то је у суштини и кукавичлук јер ви не покушавате на непосредан начин да се суочите са чињеницом о вашој љубави. Ту није питање да ли ваша љубав воли неког другог; питање је да ли ви волите ту особу? А ви нисте довољно храбри да се суочите са тим питањем. То је право питање које треба поставити.

Ако волим ту особу, ништа ми друго није важно. Љубав допушта слободу. Љубав допушта да она ради што год осећа да треба да ради. Све што осећа да јој може донети блаженство, то је њен избор.

Ако волите неку особу, онда се не мешате у њену приватност. Остављате приватност те особе нетакнуту. Ви не покушавате да се огрешите о њено унутрање биће. Ви не желите да вам она говори где је била, зашто је дошла касно. То уопште није у реду. То је њен живот: где је ишла, да ли је дошла касно или не,… Ви волите ту особу онакву каква јесте – а она је таква. И никада не покушавајте да се мешате у њену приватност. Ви не отварате њена писма; не гледате у њен новчаник, у њен дневник и белешке са телефонским бројевима. Ви не покушавате да откријете неки знак. Све је то ружно.

Ви треба да се суочите са собом. Ако се не суочите са тиме, ви сте кукавица. А ако то сакријете, ви стварате толико гнева због љубоморе да сасвим заборављате да је то само ваш кукавичлук. То што је било потребно је да сасвим рашчистите да ли је то била само замисао да волите ту особу или је то заиста стварност. Стварност нема проблеме; само замисао доноси невоље јер је она површна. Испод тога има превише смећа тако да вам та замишљања не могу помоћи. Чак и нека мала ствар може покренути невоље.

Ја не могу замислити да се две особе могу посвађати због било чега ако се заиста воле, да могу покушати да наметну било што једно другоме, да могу покушати да спутавају другу особу у било ком чину.

Основни захтев љубави је: „Ја прихватам особу такву каква јесте.“ Љубав никада не покушава да мења другу особу на основу властите замисли оне друге особе. Не покушавајте да скраћујете особу ту и тамо и да је стварате по властитој мери – што се чини свугде у свету. Људи који мисле да су у љубави – они непрестано злостављају једно друго, покушавајући да створе слику коју они желе. Они желе другу особу само као марионету – а конци треба да буду у њиховим рукама. Исто то чини и друга особа: и она жели да ви будете марионета а да конци буду у њеним рукама. Тако се стварају непрекидни сукоби, патња и бол.

Човек почиње да осећа велико питање: зашто су песници написали толико много дивних ствари о љубави? Изгледа да им се ништа није догодило! То је само у поезији. Стварна чињеница је да већина песника никада није волела. Они су у љубави са идејом љубави, зато и стварају предивне песме, предивне романе. Или су можда волели, али су у томе били веома неуспешни тако да су у својој поезији стварали идеале како би утешили себе. На пример, Лав Толстој је током читавог живота био злостављан од своје супруге. Посљедњег дана његовог живота, она га је толико мучила да је он морао ноћу да напусти дом и да оде на железничку станицу, где је на клупи умро. Он је био гроф, имао је огромно имање и земљу и све што му је било потребно – али је живео као сиромах. Супуга је са свиме управљала.

Она му није допуштала чак ни да има пријатеље. Она је била толико љубоморна да му није допуштала да у њеном присуству чита или да пише. Он је морао да пише вани у врту или у пољу; сва његова дела је написао ван куће. Њена љубомора је била таква да: „Када сам ја присутна, ти се више занимаш за роман. То ме вређа!“ А тај човек је написао тако дивне књиге и тако дивне ствари о љубави да, уколико не бисте знали ништа о његовом животу, не бисте могли поверовати како је то могуће. То је била надокнада. У свом животу му је тога недостајало; он је то стављао у своје романе: он је у својим романима маштао о животу какав би желио да живи само да би заборавио на свој живот, ружан живот.

Тако песници никада нису волели и спознали љубав, никада нису упознали агонију тога; или, ако су волели, они су упознали агонију али су желели да упознају екстазу. Зато ћете у њиховој поезији наћи екстазу љубави. Али истина је у томе да је читав свет непотребно злостављан.

Да, то је кукавичлук који вас држи под тортуром. Само се суочите са том чињеницом, да ли ви заиста волите ту особу или не. Ако волите, онда нема потребе за условљавањем. Ако не волите, ко сте ви да постављате услове? Оба начина су јасна. Ако волите, онда нема условљавања: ви је волите онакву каква јесте. А ако не волите, ни тада нема проблема: она је за вас нико; нема потребе да постављате услове. Она може радити што год жели. Али човјек треба да се веома искрено и поштено суочи са својим осећањима. А то непосредно суочавање са вашим осећањима вам одмах указује ваш пут.

Живот није тежак – ми га таквог чинимо јер смо кукавице: ми не видимо ствари за које знамо да постоје. Увек је лако да се суочимо са стварношћу. То вас чини безазленим; и непотребне сложености се не указују. Иначе, човек живи у машти да воли, да може умрети за другу особу. Ви не можете ни видети да је неко срећан са неким чак ни на минут – а ви мислите да можете умрети за другу особу! Само покушајте да увидите што заиста има у вама према другој особи – и љубомора ће нестати. У већени случајева, са љубомором ће нестати и ваша љубав. Али то је добро, јер што има у љубави која је пуна љубоморе, која није љубав? Ако љубомора ишчезне, а љубав и даље остане, ви тада у вашем животу поседујете нешто чврсто што вреди имати.