Category: All

Милорад Максимовић: Деспот Стефан Але погубио


Ко је видео светло у планини?

…Да им каже скривене стихове о прошлости

које данас нема, да их за навек у вечност уреже…

Једном приликом је човек из једног малог села близу града Сокола како су га мештани звали ишао кући после рада на њиви. Ударио преко поља и реши да застане и одмори поред потока близу горја. Вече је било топло а вода хладна. Кад се освежио, угледа како му се један старац приближава певајући тихо.    „Жив ми био Ђеде!“    „И ти мени сине“.
После размене поздрaва поседоше и тишина говораше место њих.
„Ја волим наше јуначке песме Ђеде, него ову нисам чуо. Која је та?“  „То је она где је Деспот Стефан Але погубио“.   „Нисам чуо за њу а знам их све од реда.“
„Ниси чуо? То је једна стара песма коју мени Ђед мој певао уз гусле. А њему његов. Некад видим све те јунаке из ње како јашу око мене кад кроз ову гору ходам. Иза Бусије има једно дрво где волим да одморим, ту их видим како вазда ходе. А горе у Лазама, има једна баба која им песму чује и којој Виле долазе. Оне знају целу песму јер Виле не заборављају.  Ја се сећам само једног дела“

 

„Дедер Ђеде Бог те погледао кажи мени оно што се сећаш, срце ми је жељно нешто сада“   „Хоћу сине, хоћу. Него дај ми воде да угасим жеђи и окрепим мисли“.  Човек пружи старини чутурицу коју напунише свежом хладном водом са потока.

И започе стиховати песму:

„Започео бој Деспоте Стефане
сред равнице кад му време није
крвца црна текла до колена
јер пород је гујин битке тешке био.
Из далека страшно долетили
са црнијем крилима небеским
по Србији Расној ударише
да погубе све што земљом хода.
Сачека их Стефан Деспот силни
мачеве му славом позлатили
сви до једног Србски витезови
род до рода огњем небо обојили
сева муња из свакога мача.
Бој бојише животе дадоше
ал’ нестаде црнога злотвора.
За навијек да више не дође-
Деспот Стефан победу однео.
Ал’ се песма славе после боја силна
после боја како ваља бити
не певаше нити опеваше
многи јунак тешко пострадао
стотина му на животу оста
од силнијех војски Деспотових.
Плача није било ни лелека
нити гласа девице девојке
само мук и уздах тешки
вазда је се било тад борити.
На Деспоту тринаест љутих рана
с’ којих капље крв јуначка сада.
Ал’ му срце јаче од врагова
у њем’ душа од Бога је дана.
Књигу писа тада више горја
где му вида ране Вила Равијојла.
„О Стефане мили брате
Марко мени завет учинио
да ти дођем када спаса нема,
да извидам много љутих рана.
Коју алу ти си ударио,
којој црне главе одсекао?“
Ћути Деспот а очи му сјакте.
Таквих ала јоште не видео.
Али смо им правду показали
Громом тукли до самога краја.
Више речи не каза Стефане.
Заћутао уста затворио,
душу своју Богу отправио
док су очи жив-огњем гореле.“

Дуго потом заћутали обојица.  Човек је гледао Ђеда у чуду, као да му је лице сијало белом ватром а да пламен је одскакао свуда око њих.  Потом Ђед уста да крене. Благослови човека и пође.
„Како ти је име Ђеде?“    „Гавро“ рече Ђед и махну руком те оде низ пропланак где расту Букве од два века.   Човек у чуду оде кући. Ником не рече шта је видео и чуо то вече али од тада га нешто звало ка сакривеној прошлости свога рода.
„Једног дана ће та песма доћи свима, и Срби ће памет повратити.“ – увек му је била та мисао ту.

 

-Извор- Звезда Род-

Душица Милосављевић:Даривање


Када дарујете некога од срца и најмањом ситницом.

радост размене енергије је непроцењива!

Када дарујете жива бића осмехом и мисаоним благосиљањем,

све вам се враћа више него што дате на разне друге начине.

Поклонити некоме и лепу реч и лепу мисао је

још непроцењивији дар од било ког материјалног!

Словенка Марић: Потхрањивање глупости


-промишљања-

У времену медијског испирања мозгова, животне и културне
беде, у времену величања људског ђубришта у тзв. ријалити
програмима на ТВ са националним фреквенцијама, ГЛУПОСТ
се рзраста и шири, шепури и гизда, глупост се размеће без
зазора, она је најобавештенија, свезнајућа и свевидећа. Не да
ока отворити.
Глупост појединца је најчешће безазлена, али ако је око тебе
много таквих, загорчавају ти живот и унижавају све што је вредно,
као и свако друго зло.
Паметни људи често потхрањују туђу глупост жртвујући своје
време и стрпљење, налазећи у себи самилост и разумевање
за све што је људско, па биле то и потпуне будалаштине.Глуп
човек постаје тако самоуверен и безобзиран, а паметан због
обзира није устању да га се отресе и отворено му каже да је
глуп, што је овај можда и једино устању да правилно разуме.
И тако, од појединачне до масовне, глупост се заразно шири.
На радост новог светског поретка и глобалистана.

-фотографија Коцић-извор-Политика

Анђелко Заблаћански: Бездно


Шта ми то у глави звони

Кад нису мисли водиље

И по сву ноћ ме прогони

Бездно као окриље.

.

То је истина болна, љута

Испијени жуч и нада

Као понор и крај пута

То су звона дугог пада.

.

И звоне звона луда

У глави, души, билу

Да бежим немам куда

Бездно ме љуља у крилу.

Мирослав Цера Михаиловић: Питање


то што су румунски вицеви ко наши

нити кога брине нити кога плаши

.

попу се у глави од питања врти

има ли живота Оче и пре смрти

.

одговори сада да ли су у праву

ти исти што нуде а скидају главу

.

М.Ц.М: Збирка песама – “Лом“

Народна лирска песма: Драги и Драга


Вјетар ружу уз поље носаше,

На Драгов је шатор наносаше,

Гђено Драги са Драгом бјеше;

Драги пише, а Драга везе;

Неста Драгу мрка мурећепа,

А Драги злата жеженога,

Онда Драги Драгој говораше:

„Ој Драга, драга душо моја!

Јели теби мила моја душа?

Јел’ ти тврда моја десна рука?“

Драга њему тијо одговара:

„Вјеруј Драги, и срце и душо!

Драга ми је, драги, твоја душа,

Мекша ми је твоја десна рука,

Нег’ четири најмекша јастука.“

Славко Перошевић: Што си очи чарне оборио к’ земљи


 

 

Што си очи чарне оборио к’ земљи
Због чег’ роде лице мијења ти боју
Осјећаш ли’ можда у дубини душе
Да вечерас стојиш у погрешном строју

.

Није лако бранит неправду од правде
И жртвоват савјест , за еура пет’сто
Није лако с’ чизмом газит светилишта
С’ пендреком јуришат на Исусов престо

.

Није лако пљунут на звонике свете
На гусле што висе са кућнога рога
Није лако роде , на ђавољој страни
Са оружјем кренут у рат против Бога

.

Није лако роде, ратовати против
Вијекова , осам црквеног устројства
Против Никца , Баја , Новице и Марка
Противу “ Примјера јунаштва и чојства „

.

Није лако вјеруј сачувати образ
У вактима овим суровим и тешким
Није лако роде ратовати с’ Вуком
Није лако сабљу укрстит с’ Требјешким

.

Није лако с’ Горским ратовати Вјенцем
Мандушића силног , није чекат шала
Није лако , роде у ђавољем строју
Стати пред јунаке “ Српског Огледала „

.

У те видим има још помало чојства
Јер од стида поглед обрнуо си к’ трави
Није лако роде , погледат у очи
Василију Светом и Светоме Сави

.

Због тог својим тјелом не заклањај сунце
И не служи срцем, неправди и тмини
Буди витез роде , савјест своју слушај
КО ЈАНКОВИЋ БОРИС УНИФОРМУ СКИНИ

Драган Симовић: Препознавање


 

Препознавање

.

Горњи облаци

Хитају на исток

Доњи облаци

Јуре на запад

.

А измеђе једних

И других облака

Расцветава се

Ружа од светлости

.

Душа Певачева

Лепрша понад врххова

Што се лескају

Снени у даљини

 

 

Мира Ракановић: Шапат живота


Ослушкујем

Шапат живота

Што подиже

Уздрхтале груди

У напетом

Ишћекивању

У којем се

Дани утапају

Гуше

И поново оживљавају.

Кроз високе траве

Кришом пратим

Ветра траг

Да ми да знак.

Врабац

Сакривен у грудима

Дрхти од самоће

Исто као и ја,

Он жељан

Топлог гнезда

И зрневља поноса

Исто као и ја.

Јесен се пак занела

Раскош зеленила

Претвара

У дивне боје.

Дотакох

Набреклу грану

Kоја се њихала.

Желим да га

Ушушкам добротом,

Жудим да будем

Лептир великих крила,

Да једно другом

Сваког дана приђемо

Обдарени осмесима

Слушамо шапат живота

.

М.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

Велика Томић: Зов


Фруло, ах, да је среће
да ме звуком мамиш.
Жалила не бих девојачке среће
ни стопала стрњиком изгребаних.

Фруло, ах, да је среће
Косовом да замру зурле.
Свирке би твоје веће
од ситне Ситнице биле.

Фруло! Ах, дај нам довече –
Цвркуте
жуборе
мирисно ивањданско цвеће…