Љубав не брине, не стрепи,
не може бити разочарана,
не издаје нити се свађа и сукобљава.
Она само Јесте.
Недвосмислена, без негирања и неприхватања
брише сваку самоћу, тугу и остављеност.
Крепост наших живота, Устрајни Надвладатељ,
Љубав је наше Спасење, наша Моћ и Слава.

Иста је у свакој ситуацији,
у срећи и несрећи, у сиромаштву и обиљу,
у поштовању и презиру, у успеху и неуспеху,
у поразу и победи, у похвали и критици.
Чиста и блистава
увек је иста према свима и према свему,
према победнику и према пораженом,
према здравом и болесном,
према просјаку и цару,
према анђелу и демону,
брату и незнанцу,
према пријатељу и непријатељу,
према човеку, животињи, биљци, камену,
према било којој идеји,
битном и небитном,
увек безусловно
Даје свему Све.

За Њу, једино поуздање у свему,
не постоји схватање и несхватање,
сећање или заборав, сан или јава,
у овоме или било ком свету,
или било којем ступњу свести,
облику или боји или мирису,
у мислима и у стварности,
и у потенцијалу и актуелности,
Љубав је увек иста и увек чини исто:
Даје целу Себе,
све Зна и Воли,
све Чини Савршеним, Вечитим и Свемогућим.

вратим се опет у простор наде

кораком сверазгор ватре моћне

помично небо звездобол краде

светлом безличја мистике ноћне

.

обзорјем пуца од сунца киша

облаци невидни згуснути зрију

опседа чула силина најтиша

јутром кад снови сенке скрију

.

паднем у раздел недужне приче

опијен мраком немира дуго

све ћутње следом на себе личе

.

а шта би муком него друго

јављање смисла у празном даху

када се молим небесном праху

Тијанија блага пресветла и благословена

 Уранио Јарило и далеко распростро злато

По равним пољима брдима и реци Тијани

Ваљају су фини слојеви магле по котлини

Жмиркају и светлуцају хиљаде и хиљаде

О-гле-д-алаца са тихе пољовите реке Тијане

Небом прелетеше два гаврана сребрњака.

.

У даљини реско и смело лаје бели цуко

Можда осећа зекана брзана у близини

Можда му се прикрада лукавица тета лија

Да шћапи неку неопрезну и занесену коку

За своје лијиће у углу пећине у Клисури

Можда се шуња крволочна дивља мачка

.

А можда је као танка одапета стрела

Великог Витеза Благоја Сртелца Ариљца,

Протрчао лакашни срндаћ или дивљи вепар

А можда лајући високо подиже храброст,

И показује да је будан да је зубе наоштрио

Да је спреман за истрк ако буде потребно.

.

Пуцкета ватра у старинској пећи на дрва,

Капље са крова пролетња кишица – тап тап

Ужарило ми се треће око викло да онострани

Викло да гледа провидна међубића светова

Викло да види богове на далекој врло далекој

Планети мојој родини и викло да стра-жари

Иде ми се на тиховање код Храста Мудраца

Иде ми се на чудну стеновиту Каблар планину

Да уживајући погледавам кривуд реке Мораве

Иде ми се на Овчар,испод жарне светле тачке

Где се рачвају лековите струје и иду у два смера

Иде ми се – не иде ми се – иде ми се – не иде ми се

Где да идем хеј! где да идем – када сам дошао!?

Софији, Татјани и Наташи

Седимо на прагу. Кућа се стара

У разговору нашем сад одмара.

Над главом, у лишћу, шуми ноћ месечна.

Испод нас протиче река

Као небо вечна.

И ветар долази, са гране откида лист

Који нам пада на косу

Као златник чист.

У даљини гори звук. И у нама неприметно

Нешто се мења:

Опажамо, долази време сретно.

Тад замреше нам речи

Као испражњене пушке.

Доле у врту негде,

Опадају труле крушке.

Ваша ме љубав згреја. Кроз њу чујем

Анђеоски пев док сањарим,

Док путујем.

Како су звезде меке и лепе

И како мирно шетају небом

До пола као осликане

а од пола сасвим живе!

.

Како је Луна тиха и тајновита,

И како нежно у дамаре жену дира!

Срму простире, сребра лествице,

За узлаз до љубавне царевине!

.

Како је песма птица у то доба снажна,

И како уз њу се распевава сваки цвет,

Док лептири трче ка светлу с прозора!

.

Како је шума цела, благо уснула,

Тишином дрема дуња и крушка,

А ево и трешња и шљива угледаше свет!

.

И како се нежно повија грање,

И трава се у корену помиче,

Док оком је гледа боголико биће!

.

И чује се из далека, неко на лири свира

Док срце у грудима туче,

Излетело би корацима од много миља!

У врту цвета перуника,

плава и љубичаста.

.

У пољу бео цвет –

багрема, кестена и зове.

.

Миришу вртови,

миришу поља,

.

Небо плаво и високо,

поље зелено и

широко.

.

Између зеленог поља

и плавог неба –

.

вилинска свирка

ветра.

.

12. мај 2015. год.

 

Дошли сте ноћу у опреми пуној
Ко’ чопор хијена из мрачне саване
Да свецима живим везујете руке
Безбожничка војско у служби Сатане

Дошли сте по’ мраку да хапсите свјетлост
Носећи решења некаквога суда
Зар се не бојите народног проклетства
Зар вам је од Христа срцу дражи Јуда

Послати да лучу утрнете наде
По’ налогу сила безумља и мрака
Продали сте душу , част , образ и вјеру
Купљени за малу шаку сребрењака

На дан овај свети , хапсите Владике
Пузите по блату за мизерну плаћу
Спремни да на ријеч свога господара
Испалите рафал на рођену браћу

Многи од вас једва , крај саставља с’ крајем
Али вјерно штити богате тајкуне
Али дан ће доћи да пред Божјим судом
За недјела своја платите рачуне

Па вас овом пјесмо преклињем и молим
Догнајте се бистром уму и памети
Немој да због хира ненародне власти
На вас баци клетву Василије Свети

Криминалци свуда тешка чуда чине
Пуцају на људе , продавају дрогу
А ви по задатку нечастивих сила
Хапсите свештенство које служе Богу

Али залуд својом стравите нас силом
Јер нас има више но на грани листа
И сваки је од нас погинути спреман
За правду , за вјеру , за Исуса Христа

Ни’ Владике наше , страх вјерујте није
Не плаше их ланци нит пендреци тврди
Јер оном ком’ закон у топузу лежи
Траг стопала вазда , нечовјештвом смрди

Ја сам ово ноћас написати моро
Јер љутња ми нека прокључа кроз вене
И част би ми била , када би сте хтјели
Да личне слободе , лишите и мене

Кад би сте ме хтјели затворит бар мало
У тамници пуној самоће и студи
То’ би за ме био најсјајнији орден
Што ми га је неко , ставио на груди

 

Усне твоје су мед,

исконски слад,

земаљске природе.

Руке твоје,

музиком чула,

лепоту у букет сплићу.

.

Душа твоја је цвет

латицама окренут небу.

Около дивља пелинов прах,

Не дам горчини да те сколи!

.

Бићу кутак

за благо твоје.

Прозрачи ме собом!

Сакриј се у срце моје!

Нећу те убирати,

лек ми, сласт са тобом

Имају траве једну мисао тешку као камен

Јер оне мени кажу: „Не треба твоја песма.

Лези у нама. И склопи руке, где било, под главу.

И ћути. Дуго ћути док не заборавиш говор.

И посматрај мирно брег сасвим удаљен, и плав,

Што дубоко ћути. И дигни очи полако са брега

У облак, тако немиран и бео, незаустављен у небу.

И спусти очи са облака у себе.

И заустављен сам у себи,

Лежи. И ћути са очима у себи под облаком крај брега.

Збуњен од мрака у себи, погледај, и обично схвати

(Обично, као што нас ветар случајно заклати):

Над брегом нема облака. Брег ћути сам, мало црн од сутона.“

Лежим у трави високој и неодређено мислим.

Мрав један на мом колену као на брегу човек.

Немиран, мрав стоји. Ја ћутим. И то је моја песма.

Сасвим замишљен, лежим у трави.

Траве шуме тешко као камен.