Јека се у по ноћи чује,

нека вриска из собног зида удара,

слика у мрклом мраку пада,

на под, земљу, знамење…

.

Не дирајте ово камење!

.

Урличу вуци у глуво доба

гавранови у пару у лету гракћу

месец је пун и сунцем сија

ноћас још спава илузија

.

Шта је заправо састав камена!

.

Не могу наци кључ времена,

будни су они који јесу,

небеса се ноћас посебно тресу!

На Перундан!

 

.-

 

.поживи нам Боже јединога цара

не треба нам ништа ни хлеба ни пара

.

не треба нам око не треба нам глава

само да се царска не унизи слава

.

док по светој земљи звоне свете кости

народу се царске одужише пости

.

и док нам се ево затире и име

тискамо се овде избегли у риме

Гором пева млади Радивоје,

гором пева а гора одзива,

а из горе вила проговара:

“Јеси л’ жењен, дели Радивоје?“

“Нисам жењен, нит’ ћу да се женим

– хајдуцима жене не требају“.
.

Казивач: Олга Миљић, Котража – Гуча

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча

Свако има право да слави кога му драго, а ја на данашњи дан славим и прослављам ПЕРУНА.

Он је мој бог, и бог мојих праотаца и прамајки, који нам је подарио МУДРОСТИ БОГОВА, записане и рисане у светим звезданим књигама – ВЕДАМА!

Не спорим се са јудео-кршћанима, не спорим се ни са ким.

Свако од нас, на властитом унутарњем путу, следи свој унутарњи глас, свако од нас, у својему пречистом срцу, носи своје богове, свако од нас живи свој живот онако како жели, зна, уме и може.

За моје богове, који су у Светлости и на Извору Живота, ЗНАЊЕ је веома битно.

Праизворна ведсрбска реч за ЗНАЊЕ јесте ВЕДАЊЕ.

Исто је ЗНАТИ и ВЕДАТИ!

Као што је исто ВЕДАТИ и ЉУБИТИ!

ЉУБАВ происходи из ЗНАЊА, а ЗНАЊЕ исијава из ЉУБАВИ.

Где нема ЗНАЊА нема ни ЉУБАВИ, и опет: где нема ЉУБАВИ нема ни МУДРОСТИ.

Данас је ПЕРУНОВ ДАН, ПЕРУН-ДАН, ПЕРУНДАН.

Свако може да пише како му воља, само нека пише срцем и душом!

2017.година

Шири се утроба на глас.

Завукла бих се

тамо где сам клица

.

Ћутим.

Мир је нашла

и тишина моја

Једне прилике догна мељиво човек из Милатовића. Навале на њега, ови што се бијагу прије њега искупили, да им оприча шта има ново у њином атару. И он изње једно збитије о томе како е Милисав Руж(и)чић спасо сина, кои умал да се удави у базену с осочином. Тај Милисав е бијо виђен човек и добар домаћин. И штоно кажу, промућуран, да му није било равне у том крају. Бијо ти он преседник каонске општине, па потље директор милатовачке земљорадничке задруге и ваздан коешта. А и шаљивџија, каког мајка није родила. Кад гој мислиш да е ствар пропала, да е отишла мас у пропас, да излаза нема – он окрене на заебанцију. Млоги људи од комарца нареде магарца, а он јок. Он ти је стално говорио: не коље се во за кило меса. Полако, тија вода брјег рони.

Имо Милисав жену и неколко шћерију. Једва ишчекају сина коме кум нађене име Светозар. Ал они га, а потље и цело село, прозвали Тозо. И то ти је брез ич везе, ково мене што зову Лисо. Нареди Милисав велику шталу која е била пуна крава и бикова. Ондак бијо они звани зелени план кад је држава давала неке зајмове, кажу, бајаги, повољане. И он ти направијо планску шталу. Мого си у нанулама д – идеш у њу. Из те ти штале она осока и ђубре иде у један велики базен тујнак според штале. Кад поглаш, оно ко неко црно језеро од оне житке баљеге и осочине. Милисав дово воду озго неђе избрда, те се штала сваки-час прала, с тог водовода, па е они базен бијо стално пун. Једнога дана, бијо Тозо одврко − аман стасо за школу − заигра се, и некако упане у они базен. Настане кукњава Совије, жене му и ћерију.

Цело село се сјати у њину авлију. Сви прецркли. Укочањили се. Ђетету само глава вири и оно јадниче вришти, реко би си га у ватру бацијо. Нико не смије да се усуди да нешто предузме, боећи се да не начини горе. У том бане Милисав из Шлањове каване, до кое се чула кукњава. Он ти неком чакљом привуче Тоза, ком је осочина била до гуше. Кад га е уватијо за косу, и кад је био начисто сигуран да га е спасијо, он се пред оним узловрјеђеним народом окрене к жени и, бејаги, пита: − Совија! Оћеш ли да переш ова говна, ил да ти ноћас правим друго? Тако се сви, који бијагу поцркали од страсти, насмијаше. И ондак ти Милисав и Совија приреде гозбу за они народ. А Совија, вели, окупала дјете, па е Милисав мого комотно да пије.

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Често данашњи људи ни не размишљају о повести појединих празника који су успели да превазиђу миленијуме и који су нам дошли као наследство древних предака. Није тајна да су наши преци били Арији, и да су одржавали  разне прославе у част Богова. Приносили су требе и обављали разне ритуале како би од њих примили милост и помоћ. Наравно, много се тога променило и  временом, потомци старих Словена постали су хришћани. Али,  интересовање за прошлост свог  народа и веру није ослабило, и сваке године  расте. Буђење људи у Свароговом Дану је неминовно и отуда репресије свих власти према својим народима.

Посебно место у древној предачкој  култури заузимају летњи празници Расе, којима су Арији, Расени и Свјаторуси, придавали посебну пажњу. У то су време наши преци могли да приуште предах од напорног рада у пољу и дају се забави, частећи и себе и  Богове.

Један од најзанимљивијих и најзабавнијих летњих празника сматра се  – фестивал Жетве хлеба,односно Велесова Брада, 29. Жетвара/ Јула.

Сама прослава би  започињала врло важном церемонијом на терену, где је, посебно за тај дан, остављено земљиште на којем је била жетва 29.Жетвара- Јула – празник последњег снопа Хлебне жетве. Наши преци су веровали да су за то,  како усев дозрева, какви су временски услови одговорни пољски духови –Пољевици који су били у директнпом контакту са Великим, Богом берићета и животињског фонда . Зими су ти духови живели у последњем снопу који је остао, над којим би свештеници спровели посебан обред, током кога су, чврсто и уредно везали сноп, позивајући Пољевика рунским текстовима и магијским писаницама. За време церемоније било је забрањено било шта рећи.  Словени су веровали, да би ово могло уплашити духове, и да би  поље остало без заштите и покровитељства, а као резултат тога поље више не би било плодно.

Након тога сви сељани, окупили би се за једним великим столом, за којим је увек било јела из нове жетве: пита, пецива, новог меда и наравно, претходно скуваног пива, као и једноставне огромне погаче. Близу стола било је издвојено место за свечано украшен последњи сноп.. Након што би ручак завршио, сви би пришли снопу, поклонили му се, и захваливши Пољевику и свемоћном Велесу .

Тада би  започела права забава, девојке би се окупиле на пољу на разним церемонијама за упознавање са младићима и само ради забаве, деца би се окупила одвојено, а старешина села би их учио повестима Рода и повести самог села или општине, а затим би их пуштали  да се играју.

Обавезни обред за старије домаћине био је да посете сву родбину  и попију коју чашу пива или вина  са њима током разговора. Младићи и девојке те вечери би изашли на поље, запалили ватру и плесали, играли Коло и једноставно се забављали. Након овог празника, буквално следећег дана, наши преци би припремали просидбе и спремали се за јесење свадбе младих

. Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

“Точак времена се окреће и доба долазе и пролазе. Све што бејаше, све што ће бити и све што јесте још може прекрити Сенка. У сред свег тог метежа израстају догађаји који неумитно воде ка Последњој бици. Ранд у величанственој завршници мења свет и задаје ударац силама Мрачнога од којег ће се тешко опоравити. Нека Змај поново јаше на ветровима времена.“ Роберт Џордан

Постоји корелација између догађаја које је описао Роберт Џордан у свом генијалном научно-фантастичном, ја бих рекао пророчком, епосу – Точак времена са садашњим догађајима на Мидгарду…

СВЕТ ЈЕ ВЕЋ УШАО У ВИШУ ФРЕКВЕНЦИЈУ. ТО ОСЕЋАЈУ ЈАСНОВИДИ ЉУДИ, ОСЕЋАЈУ ЖИВОТИЊЕ, ПОТВРЂУЈУ НАУЧНИЦИ ОТКРИЋИМА У ХЕМИЈИ, ФИЗИЦИ, БИОЛОГИЈИ. СВЕТ СЕ УБРЗАНО МЕЊА И ПРЕСТРОЈАВА НА СВИМ НИВОИМА. ЉУДИ – ПРЕДАТОРИ, ВЕЗАНИ ЗА МАТЕРИЈАЛНО, ТЕЖЕ ДА ЗАДРЖЕ СТАРИ ПОРЕДАК, ЖЕЛЕ РАТОВЕ, ЖЕЛЕ ДА ЕКСПЛОАТИШУ. ЉУДИ СКЛОНИ ДУХОВНОМ ОСЕЋАЈУ БЛАГОДЕТИ ПРИЛИВА МОЋНИХ СТРУЈА ЉУБАВИ, ОСЕЋАЈУ МИР У СРЦУ И ПОСТАВЉАЈУ СЕ У СТАЊЕ ПУНЕ РАДОСТИ.

У ТИЈАНИЈУ ЈЕ ОДАВНО СТИГЛО ЗЛАТНО ДОБА. СИЛИНА ЊЕГОВИХ СТРУЈА ПРЕЛАЗИ ГРАНИЦЕ И ШИРИ СЕ НЕЗАУСТАВЉИВО КРОЗ ЗЕМЉУ ПРАИСКОНИЈУ И НАСТАВЉА ДАЉЕ, ДАЉЕ… ДО ОБАЛА ГДЕ БЕЗКРАЈ РАЗВЛАЧИ И ПРОШИРУЈЕ ВЕЧНОСТ.

 01.03.2016