Гране осушене

Изврнутих прстију

Оживеше стабло

*

Детлић у послу

Моћним откуцајима

Разведри јутро

*

Кораком дива

Ужурбани цврчак

Прескочи мрава

*

Тигрова снага

у осами сазрева.

Почетак приче

Ноћу са Истера дувају
Сетни ветри прамалећа
Широким пољем месечине
У прстену Вечерњаче
Вилењак Сете

Ветар чешљем од крљушти;
Понад бреза, сетних ива;
Уз свирале и уз гајде;
Чешља поље месечине.

„Успавајте се где сте затечени

По свету добри, горки, занесени,

Ви руке по трави, ви уста у сени,

Ви закрвављени и ви заљубљени,

.

Зарастите у плав сан камени

Ви живи, ви сутра убијени,

Ви црне воде у беличастој пени

И мостови над празно извијени,

.

Заустави се биљко и не вени:

Успавајте се, ко камен, невени,

Успавајте се тужни, уморени.

.

Последња птицо: мом лику се окрени

Изговори тихо ово име

И онда се у ваздуху скамени.“

Већ дуго

у сенкама живота

године се додирују

данима који се безглаво јуре

у негледању

и никад нисмо знали

да ли смо постојали

или смо живели у сновима

у сретањима и растанцима

у чекањима бесмисла

који ломи и камене љубави

и траје док ми трајемо.

И све као да је било јуче

ушла си у мој живот

и прислонила своје ноте

уз мој образ

док се моја рука

свила око твога струка

а из сањивог града

чула се нека дивна балада

док смо у тами крали

мирисе ноћи

иако смо знали

да ће све проћи

и да ћемо плакати

кад кише буду испраћале

наше дане љубави

а бол стењала

и прогањала наша сећања

све док живот траје.

Зато дођи драга

да још једном

бар у сновима исећањима

калемимо пољупце

мирисом јасмина

што однекуд долази

нека на нашим уснама

ватре чежње горе

док чекамо пијане зоре

и ушивамо ране

прохујале младости

…нека последњи пут

моја нежна рука

плеше око твога струка.

Моји снови у даљину хрле

где се чују вапаји и лелек,

туђе јаде ко свој да пригрле,

туђу муку и бол да поделе.

.

Мене чека тамо у даљини

нова радост и ново прегнуће,

и тамо ћу, упркос судбини,

потражити себи надахнуће

Жеља у свемир оде
циљану тачку муњом да прати,
а горе кораци троми и строги,
брзина светлости на земљу је врати.

Полегла крај реке у траву меку
гледа у звезде што небо роје
сјај јој њихов измами сузу
и склизну, склизну у воду.

Небо је слика сањара вечног
што смирај у непознато тражи
сажаљиви облак капке пружи,
пресољени извор да разблажи.

Помери се да место не плави
на Ледену Гору где суза нема
Звезду јој Аурора сакри
у смрзлом оку само суза њена,
уместо жеље се цакли.

Знам да сам

Од Немањића

.

И да су наше мајке

Рађале јунаке

.

Синове су

За бој спремале
.

Ћерке

Да пале кандила

.

Бол и тугу

Понос и Бес

.

Са колена

На колено преносили

.

Њихови снови

Моја је стварност

.

Пркосно певам

Ја сам србкиња

 

Немате нацију, немате државу –
зато ви сами будите и нација и држава за себе!
Ово је време владавине корисних идиота, време дебила, медиокритета и простака.
Све нације су разбијене, све државе су разорене, и човечанство је поробљено на свим пољима и ступњевима.
Остаје вам само бескрајно пространство унутарњих светова.

Колико будете образовани, колико будете посвећени, колико будете освешћени, толико ћете и бити слободни!
Удружујте се са старим пријатељима, и пронализите нове пријатеље, стварајте и градите духовне заједнице, духовна језгра, тајна братства и сестринства.
Колико будете освешћени и самобитни, колико будете повезани и уједињени, толико ћете и бити слободни!

Сви су вас издали, сви су вас продали –
од дна до врха и од врха до дна –
на свим пољима и ступњевима бивања и бивствовања.

Немате нацију, немате државу, немате народ, немате род, немате цркву, немате војску –
заиста, немате никога у спољноме свету ко би вам припомогао, ко би вас бранио, ко би вас заштитио!

Све образине су пале, све копрене су разгрнуте, све лажи су огољене, све установе су разорене, све вредности уништене, све земље опљачкане.

Постојите само ви, самосвесни и самобитни, у заједници, у братству са вашим пријатељима истородницима и истомишљеницима.

Ви сте последњи ратници светлости, последњи ВедСрби, последњи Санскрићани, последњи Аријевци.

Схватите то и прихватите, прихватите и освестите –
и, бићете много јачи, много неустрашивији, много самосвојнији, много самобитнији!

Усамљени, ви сте много јачи, него што сте то били у болесној, лажној и трулој заједници; у заједници без Духа и Свести.

Усамљен човек јесте најјачи човек, каже једна ведсрбска мудрост.

Ово је време усамљених личности!

Кажем личности, зато што су у овоме времену само личности усамљене.

Усамљени су најбољи, највреднији, најхрабрији, најсамобитнији.

Персоне и особе нису усамљене.

Ено их у чопорима и крдима; ено их у марвеним торовима, ено их у јавним кућама, ено их у црквама и сектама, ено их мед војскама и слугама Великог брата – Великог дебила, Великог рептила!

Ено их без душе и срца, без ума и разума, без љубави и снова како живе (а боље да не живе!) задат и надзиран, не свој, већ нечији и ничији, бесловестан живот.

Вама се обраћам, ВедСрби –

Санкрићани, Стриборјани, Аријевци,
јер смо један Род, једно Братство,
један Свет!

За нас је ово (ма како вам у први мах страшно деловало) један нови Почетак; за њих је ово (за сенке и утваре, за бездушне и безумне,за тамоњих од њих!) Свршетак Свих Свршетака.

Радујмо се новоме Почетку, Почетку Свих Почетака!

Сада макар знамо колико нас има – а довољно нас има.

Уз нас су Богови и Велики Преци!

-2018.година-

Човеком сам и ја некад био.
Циљ једини мени било благо.
Богатством сам себе обожио.
Ни пред Богом ја се нисам саг’о.

Када ме је Светлост усисала
радовах се сјају златнога тунела.
Пред Олтаром душа прогледала.
Судише ми сва моја недела.

Од огња ме покајница спаси
којом часни престо ја осузих.
У самоћи кајаће се греси
којима се к’о човек задужих.

Столетно сам дрво на пропланку.
Самоћу ми звери и човек наруше.
Радујем се свакоме састанку
као киши након дуге суше.

Звук тестере би ми слобођење.
Кроз Светло се пред Олтаром обрех.
Спреман сам за ново човечење
душе коју за мало сагорех.

Ево задњи круг сада обрћем
као монах у сред манастира.
Души својој ново јутро свићем
на путу до блаженога Мира.

Фото: Храст Исцелитељ, село Тијање, Гуча