Дивна, зелена благословена равница се лењо протегла између две реке, Рујне и Бајне. Велико село, много кућа и имања, пуно вредних сељана и несташне и немирне деце, се благородно угнездило ту. Свуда се чују раздрагани и умилни гласови, дечија граја, све врви од животне радости.

Пролеће је долепршало са ластама и родама, озеленело бујну природу, разбацало шарене цветове по ливадама и пропланцима. Вредни и радни сељани кренули су са пољским радовима, од јутра до мрака. Али нека несташна, вијугава мисао се често гнездила у њиховим главама: “Да ми је да мало поседим код куће, да смирим душу и тело, да средим свој дом и своје мисли. Овде је само рад, рад, рад. Треба ми мали предах од обавеза и нових изазова.“ И тако, кад се рој тих мисли намножио, одједном се у селу појавила госпођа Чума (куга). Село као да је опустело. Сви се затарабили у куће и нигде не излазе. Перу и сређују одаје, чисте све ћошкове, рашчишћавају старе ствари. Тавани и подруми, наша свест и подсвест, се детаљно  чисте, сређују и проветравају.

Суседи се не чују, не дозивају, нема дневне приче и зачикавања. Људи се затворили у четири зида, одмарају, размишљају. Неки читају староставне књиге, неки древне записе предака, а сви се предали молитви по цео дан и откривању старих знања. Душе се отвориле, скривена знања су покуљала напоље, преци деле мудре савете. Сви позивају свог Свеца заштитника, моле за помоћ, обећавају да ће грешне мисли обуздати. Онда су се присетили дивне вежбе – да се загледају у своју душу и у центру пронађу вечити пламен. А онда њиме очисте своје тело и мисли и кућу и село. Зажелели су се сељани сусрета и дружења, звукова и гласова, рада у пољу, других људи. Почели су да сагледавају стварност на другачији начин и да схватају да мисли стварају свет. Многи су маштали, стварали нови лепши свет, креирали нову стварност – мање рада у пољу, више дружења и учења, стални разговор са природом,  срећни развој села на добробит свих. Чак су  неке породице правиле у мислима велики лик човека, као светлосни фантом и пунили га лепим жељама, маштовим приказима, складним развојем свега постојећег.

И тако, после две недеље затворених по кућама, старешина села се попео на прадавну стену, усред села и повикао: „Драги сељани изађите из кућа. Напољу је дивно време, све процветало и богато родило. Природа оживела без нас и наших лоших мисли и сталних јадиковки, а и госпођа Чума је наставила пут. Изађите да се чујемо и дружимо.“ И заиста, људи су прво, стидљиво провиривали кроз врата и прозоре од кућа, па онда несигурно излазили у дворишта и на крају се сакупили око древног камена. Природа их обрадовала – около лепота и дивота. Онда су, онако, срца пуног радости, заиграли старо коло, виловито –плаховито, па у круг, па у спиралу, као што и наш живот протиче. Весеље и радост су се расули по сунцу,  облацима, небу,  дрвећу, трави, мајци Земљи… Птице никад нису лепше и складније цвркутале. Па и пољске животињице су провириле из својих јама, да поделе ту радост живота.

Од тог доба, старешина села је забранио тужне и тешке мисли, а древна знања су сви изучавали. Сељани су имали обавезу да стално мисле лепо и радосно, а у срцу и души да носе молитву за складан развој свих. Редовно су се у храму заједно молили,  а понекад и свесно заједно маштали о новој реалности. Зато  је све цветало и расло, људи су се лепо дружили, сунашце је весело треперело. А душе су засветлеле и полетеле у сусрет свемирском уму, нашем Богу.

Када престах да

Будем онај који сам био

Пронађох себе

.

Камене плоче

Светлошћу излизане

Скривају траг

.

Гране осушене

Изврнутих прстију

Оживеше стабло

.

Детлић у послу

Моћним откуцајима

Разведри јутро

 

 

Цела природа личи

на један велики клавир,

на коме су створења

у ствари дирке.

.

Које се год дирке

човек дотакне,

чује ехо своје душе.

Како се буди богиња Лела или Љеља, тако се буди читава природа

јер Љеља је сама природа.

Лела је весела,  раздрагана, нежна,  а опет стамена попут брезе,

која је њен симбол. Она је и девојчица и жена.

 Она је  девојка пред удају,  жена у буђењу.

Она је лепа Јелена и вечно млада Јелица.

На нашим просторима  је веома поштовано божанство.  

Жене у невољи  јој се обраћају за помоћ и данас,

и отуда је у многим нашим лирским песмама чест усклик „ЛЕ“

а у молитвама речи  „Куку Леле, Сестро, Мајко помози“.

.

-приредила, Верица Стојиљковић-

Ми девојке Шаманке,

што смо се на благдан родиле,

свугде смо убаве.

Тело нам је вретено,

срце нам је големо,

душа за љубав само зна.

Момци ка ги целивамо,

од милине ги топимо,

а кад ги милујемо

у небо ги дизамо.

.

С.Ђ: “Бела шаманка“

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Словенске руне су више од симбола.

Култура сваког народа не лежи само у бајкама, легендама и традицијама.
Знаком пуноправне културе сматра се писање, уз помоћ којег се бележи све што се догађа с одвојеном групом људи, људи и цивилизација. А словенско-аријска цивилизација није изузетак – до наших дана стигло је доста доказа, да су наши преци били високо образована раса, која је знала, сигурно, много више од наше генерације.

Словенске руне, значење, опис,  њихово тумачење – то је део културе Словена, и то не само древних, већ и садашњих. Словенско рунско писање је фигуративно писање племена припадника слoвенско-аријске расе, коришћено у претхришћанско време. Руне су биле познате много пре појаве првих верзија старословенског језика на основу Србице- ћирилице и глагољице.

Неки скептици, посебно из хришћанских кругова, тврде да словенске руне нису постојале, али како да објаснимо чудне симболе древних храмова смештених на територији наших земаља. Нико неће тврдити да постоји изузетно мало извора, према којима је могуће потврдити постојање руничког старословенског писања, тако да питање и даље остаје отворено. Али, истовремено је тешко наћи друго логично објашњење примењених симбола на алатима, оружју и предметима домаћинства старих Словена.

Амулети са словенским рунама више су од симбола помоћу којих можете сачувати информације. Ово је део културе, систем очувања знања. Симболика словенских руна, састоји се од посебног простора енергије и информација у коме су живели стари словенски народи.

Одакле потичу руне Словена?

Сам концепт „словенских руна“ се не може сматрати апсолутним,  јер су Словени само половина расе: Расена и Свјаторуса. Друго половина Расе: Ха’Аријци и Да’Аријци имају мало другачије име – Аријци.

Рунско писмо су први пут користили Ха’арији, који су саставили прву азбуку руна – Ха’Арску Каруну. Једноставно речено, каруна је натпис речи која се састоји од две руне, у којима руна „ка“ значи веза, а „руна“ је главни елемент таквог посебног писања. Вреди напоменути, да је свака велика породица имала свој писани језик:

    Да’Аријци имају тарге
    Расени имају молвицу
    Свјаторуси имају буквицу   

Данас нема аналога писања симбола и слова словенским рунама, јер су сви системи писања симбола прилично условни. Према стручњацима, Каруна је била најуспешнија и савршенија верзија писма, јер је било лакше од осталих опција у писању и сећању.
Многи људи који су се тек почели занимати за словенску културу погрешно мешају словенске руне са необразним венедским рунама, које су само за малописмене, и за које се зна да су биле примитивне и практично нису имале логичког оптерећења. Стари Словени стотинама хиљада година користили су сопствене руне, а наши данашњи зналци, који поштују своје корене, пишу данас о србским и словенским рунама.

Значај читања словенских руна

Важно је разумети да је стандардних 18 словенских руна, које се најчешће налазе у многим изворима, само део рунских симбола које су користили стари Словени. Каруна је имала једну особину, која се мора узети у обзир, а то је да руне у њој могу имати веома различита значења – то може бити једно слово, слог, реч или чак цела слика. Вредно је рећи, да су слике и образна значења у словенском писању били приоритетни, а једна руна је могла имати и до три значења, зависно од значаја употребе (образи који се нужно могу повезати).

Да би се записале руне, коришћене су шлоке – 9 редова са 16 знакова у свакој. Сваких 16 шлока формирало је већа слова – Сантии. Да би Сантии био не само низ симбола, већ и да би носио информације и енергетско оптерећење, примењени су на племените метале (злато или сребро) ваљане по тањирима. До 4 прореза нанесена су на металну плочу са бочне стране и таква плоча се такође назива Сантиа. Девет Сантии, спојени у јединствену целину, били су Круг.

Једна од карактеристика писања шлока, може се сматрати чињеницом, је да у низу постоје 32, а не 16 руна. Према овом правилу, свака прва руна је коментар друге, узимајући у обзир контекст целог текста. Често се користе 64 руне, што значи двоструки превод претходно примењеног текста. Да бисте правилно прочитали шлоку руна, потребно је прочитати из првог реда са леве на десну до последње, након чега се поступак понавља обрнутим редоследом, прелазећи из крајњих руна у прву. Према истраживањима научника и археолошким ископинама, текст је могуће прочитати у две верзије – словом или сликом. У првом је све једноставно и банално – сваки звук је шифриран симболом. Фигуративним читањем првобитно се одређује кључна слика на којој су фиксиране остале руне, а затим се читање врши према стандардном алгоритму. Резултат таквог писања и читања је порука коју примају слова и слике. Вредно је рећи, да је прилично пуно специфичне ускописне литературе посвећено словенским рунама и њиховом значају, и  обично се налазе у затвореним збиркама музеја и централних библиотека не само наше земље, већ и света. Русима, Бугарима и Србима, био је забрањен приступ етрурским плочама у Ватикану, све до 19 века,  када су тамни владари били сигурни да више не умемо рунски да тумачимо текст.

Опширније на страницама: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Тако се смеје земља у дну душе
Тако се смеје кућа запаљена
Тако се смеје дрво проклето
.
Што ли умни
Неумљем се
Бране
.
Онај што не уме да на поган пљуне
Ономе на срце насрће
Гамад свака
.
Они га у цеванице секирама плавим
Да згине а низашта
Онако да не има га

-Слика Василије Осртошки Мома Капор-