Песниче, љубимче Бога Световида

Ноћас пишеш песме, види се из сјаја

На прозорском окну твојих одаја,

Види се кроз дрво, камен зида.

Зидови су око песника биљурни,

У часу кад се рађа песма,

Светли се ореол његовога несна,

Људи сањају светлост кад песник бди.

Старост немају ни песник ни Бог

Рекао је срца ојађеног

И под старост млад наш славни Тин.

Световида и њега ватре Бог

Обдари вечним жаром срца свог,

Они су под истом звездом рођени.

Ако ти воља довикује: истрај,

Онда ћеш моћи дивовски знати

Колико ветрометина живот прати

Да би твој краљевски кредо

.

Био румени пурпур у краљевству смога

Да би могао да разумеш и хајдука,

И разбојника и охолог ветропира

Па и да будеш и краљевима потпора.

.

Намах те цене, али са мером

Треба да разумеш обичне људе

И храбро одбраниш своје заблуде.

Тако ћеш схватити свога Расковљникова,

Обележити живот у ритму водоскока

Јер ћеш ићи погрбљен у погибељ нова

.

Д.П: Збирка – “Суза старог кестена“

Гране осушене

Изврнутих прстију

Оживеше стабло

*

Детлић у послу

Моћним откуцајима

Разведри јутро

*

Кораком дива

Ужурбани цврчак

Прескочи мрава

*

Тигрова снага

у осами сазрева.

Почетак приче

Ноћу са Истера дувају
Сетни ветри прамалећа
Широким пољем месечине
У прстену Вечерњаче
Вилењак Сете

Ветар чешљем од крљушти;
Понад бреза, сетних ива;
Уз свирале и уз гајде;
Чешља поље месечине.

„Успавајте се где сте затечени

По свету добри, горки, занесени,

Ви руке по трави, ви уста у сени,

Ви закрвављени и ви заљубљени,

.

Зарастите у плав сан камени

Ви живи, ви сутра убијени,

Ви црне воде у беличастој пени

И мостови над празно извијени,

.

Заустави се биљко и не вени:

Успавајте се, ко камен, невени,

Успавајте се тужни, уморени.

.

Последња птицо: мом лику се окрени

Изговори тихо ово име

И онда се у ваздуху скамени.“

Већ дуго

у сенкама живота

године се додирују

данима који се безглаво јуре

у негледању

и никад нисмо знали

да ли смо постојали

или смо живели у сновима

у сретањима и растанцима

у чекањима бесмисла

који ломи и камене љубави

и траје док ми трајемо.

И све као да је било јуче

ушла си у мој живот

и прислонила своје ноте

уз мој образ

док се моја рука

свила око твога струка

а из сањивог града

чула се нека дивна балада

док смо у тами крали

мирисе ноћи

иако смо знали

да ће све проћи

и да ћемо плакати

кад кише буду испраћале

наше дане љубави

а бол стењала

и прогањала наша сећања

све док живот траје.

Зато дођи драга

да још једном

бар у сновима исећањима

калемимо пољупце

мирисом јасмина

што однекуд долази

нека на нашим уснама

ватре чежње горе

док чекамо пијане зоре

и ушивамо ране

прохујале младости

…нека последњи пут

моја нежна рука

плеше око твога струка.

Моји снови у даљину хрле

где се чују вапаји и лелек,

туђе јаде ко свој да пригрле,

туђу муку и бол да поделе.

.

Мене чека тамо у даљини

нова радост и ново прегнуће,

и тамо ћу, упркос судбини,

потражити себи надахнуће

Жеља у свемир оде
циљану тачку муњом да прати,
а горе кораци троми и строги,
брзина светлости на земљу је врати.

Полегла крај реке у траву меку
гледа у звезде што небо роје
сјај јој њихов измами сузу
и склизну, склизну у воду.

Небо је слика сањара вечног
што смирај у непознато тражи
сажаљиви облак капке пружи,
пресољени извор да разблажи.

Помери се да место не плави
на Ледену Гору где суза нема
Звезду јој Аурора сакри
у смрзлом оку само суза њена,
уместо жеље се цакли.

Знам да сам

Од Немањића

.

И да су наше мајке

Рађале јунаке

.

Синове су

За бој спремале
.

Ћерке

Да пале кандила

.

Бол и тугу

Понос и Бес

.

Са колена

На колено преносили

.

Њихови снови

Моја је стварност

.

Пркосно певам

Ја сам србкиња