Александри Маринковић Обровски,

Великој Посвећеници Светлости

Веровао сам! И знао сам!

Да ће једном доћи, да морају доћи, Синови и Кћери Бога Светлости, Потомци Великих Предака што обитавају у Пра Васељени, у Пра Водеану Свести и Свесности; они што ће васаобразити све појавно и све непојавно, све што у Вештаству пребива и све што из Духа происходи, све што је горе високо и све што је доле дубоко.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо рођени за дела узвишена, за дела Боговима мила и дивотна,за дела Љубави, и дела Доброте, и дела Лепоте.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо рођени за Живот вечан, да смо ми Суштаства без почетка и свршетка, да смо одувек били, и да ћемо заувек бити, у свим вековима и свим световима.

Веровао сам! И знао сам!

Да Човек Човеку може бити Бог, Бог Љубави и Живота у Светлости!

Веровао сам! И знао сам!

Да Човек и Човечица у Љубави могу да рађају Потомке у Светлости. Да су Мушко и Женско Једно Прабиће и Једно Прасуштаство, да су Њих Двоје тек Једно Једнијато пре Свега и после Свега.

Веровао сам! И знао сам!

Да смо даровани дарима најдивотнијим, да у Заједништву са Боговима и Бозима творимо видљива и невидљива звездана јата, као и нове, будуће и минуле,Васељене и Правасељене, од Праискони тја до Праискони!

На Светим водама Словенског Истера,

у сутон вечерњи, 30. рујна, 2011. года.

 

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца

Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест

Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети

Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице

Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата

И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

.

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!

Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности

Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату

Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике

Тишина – као водеан дубине – тишином казује

Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

.

Хајде да сви – сви будемо вође – тихи и незнани!

И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

.

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?

Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи

Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!

У центру свих раскрсница попни се на кам кремен

Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе

Словољубве људе усмери ка врху високе планине

.

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће

И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака

Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу

Онда ћемо се загледати у златно овално огледало

Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај

И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Човек ти је сине

Као један храст,

Треба само да те брине

Његов усправан раст.

.

Корен дубок и смео

Црпи снагу из земље,

Стабло јако и усправно

Стреми ка небу и Богу,

Крошња бујна и густа

Сакупља љубав исправну.

.

Кад погледаш у њега

Горостаса мека срца,

Видиш стаменог и поштеног

Где искон из њега врца,

.

Где се сажимају сва

Знања од постања,

И сви преци, поносни јунаци,

Подржавају његова трајања.

.

Видиш ли сине то

Сјајно дрво  дуговечно,

Угледај се на њега

Да би живео вечно.

Хвала ти, срце, што си волело,

и када си било охоло

и када те хватала зебња

и када те ломила чежња,

увек су твоји канали

за љубав и бол знали.

.

Некад је предуго трајало

јер се у занос претварало,

али си, срце, одолевало,

чаробност твоја и постојаност

умедоше да ме ојачају и истрају,

доведу немире у склад ритма

па предрасуде смире у смерност,

науче разлику љубави и ума,

напуни чашу праведног разума.

.

Посејало си семе вере, утехе,

лепоте и заноса у постојању

вечности, да би се створило плодно тле

и тако опстало да гради нове оплодње.

.

Д.П: “Дубоки корени“

Фото: Леонардо да Винчи

 

Одговоран сам

зацело

и за ону воћку

у даљини

 која никад више

цветати неће

Ово јутро

Пијана сам

Од лепоте живота

.

Слушам цврчка

У набујалим травама

Гледам у његове

Насмејане очи

.

Док ми дуга

У око улази

Ја сам нашла

Свој пут

.

Срећна лутам

Небеским сводовима

.

М.Р: Збирка – “Разоткривена неосећања“

.

 

Зар не знаш, брате, све што ти је свето

Зар су ти векови збрисали памет

И крвнику у руке пружаш длето

Да од светиња ти исклеше авет

.

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа

Зар место Бога ђавола да следе

.

Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште

Ко птичје гнездо рушио без стида

Како је с тобом јецало згариште

Кад су ти сву част украли из вида

.

Зар не знаш, брате, која ће ти рука

Пружити кору хлеба, која лажи

Кога не боли твоја велика мука

А ко у твом јаду свој ће да тражи

И зенице моје стапају се

са зеницама драгим…

и очи ми те личе

на изворе непресушне, планинске

што теку кроз овај свет

радосно и искрено

хрлећи у сусрет своме Ушћу.

И искра Љубави гори у мени

а душа моја Живота жељна

тражи и Светлост препознаје

у Чистоти очију дечјих.

 

Не видим људска тела одавно,

већ само душе или њихове делове

у сивој материји оклопника у свету!

Не штити их телесина од уплива таме,

улази им у свест, ауру пробија,

док се речима бране…

Није довољна реч,

ни снага. ни предубеђења у мисли

већ дела,

љубав која чисти свја у разуму

окупана оностраним појањем гласника

невидљива за било кога,

а најснажнија у Универзуму!

То је та!

Замисли…

Велико нешто замисли.

И у то стави свој прст вечности којим црташ судбине светова.

.

Покренућеш стихије вечно хладне а вреле 

и њима сваки талас светла да додирне све.

Замисли…

Само замисли.

.

Шта мислиш како те нађе ова звезда

која носи светло живота…

Како ли само зна да до тебе дође 

преко свих могућих далеких светова…

.

Ти створи а свемир ће да одговори.

Армонија узвишене мале стварности

која тежи да постане све…

Замисли…

.

И одважно не реци не.

Већ само искре ватрене у оку ти 

као кад дете гледа у славу богова…

Нека буде.

.

Некада је неразум неиздрж за твој ум.

А мала истина што испуни све 

је васељена живота што дарује…

Замисли…

.

И буди.

Вечност чека на тебе.