Овај свет постоји, али није истинит. Истинито је само Царство Божје. Ипак, он се не може једноставно негирати, гумицом избрисати – и готово. Он се мора разумети јер јесте пројекција нашег унутарњег стања. Дакле, шта имамо пред собом, шта је то у нама?

Имамо вирус, страх, изолацију и снег у пролеће. Имамо ледена срца, студен у души, заробљеност, изолацију и потпуну неизвесност од које нас хвата паника.

Вируси су на граници између живог и такозваног неживог света (нема ништа мртво). Код кристала не може постојати оса петог реда, док је у тзв. живом свету овај облик симетрије присутан. На пример морска звезда, цвеће, попречни пресек јабуке итд. Оса шестог реда најчешће је код тзв. неживе природе. Ето имамо снежне пахуље. Икосеадарска симетрија са осом ротације петог реда најчешћа је у грађи изометријских вируса.

И код човека је иста ситуација као са вирусима. Ми смо нешто између смрти и живота, између ега и Светог Духа, распети између звери и анђела у нама. Цела историја је прелазак преко тог амбиса, у ствари јесте уздизање у Духу до Новог Неба и Новог Мора. При томе се углавном понашамо као вируси. Само отимамо, прождиремо, уништавамо и загађујемо – сејемо смрт као и сваки паразит, претећи да уништимо и целу планету.
Ствар је готова када дође до апсурда. Демонске снаге су наумиле да нас чиповањем претворе управо у биолошке безумне јединке.

Али Божанска Искра у нама, са осом симетрије Пет, Христ, сјајна звезда Даница, наш Истински Идентитет, буди се у нама и избавља нас од пада и затворености у его. На крилима Љубави уздиже нас у Духу до Истинског Света Вечног Живота. Ми смо Божанска Бића Љубави, Петог Елемента, Златне Једности свега; Ми смо Творци, Анђели Божји а не вируси и вашке. Ми смо градинари Рајског Врта, Градине Божје Слободе, Надахнућа и Радости. Овде смо да негујемо и унапредимо природу а не да је прождиремо и уништимо. Она нам даје своје плодове да се хранимо и не морамо никога убити да би живели. Све у природи служи човеку, служимо зато и ми њој, нашој нижој браћи и сестрама. Помислите – она може без нас али ми не можемо без ње.

Зима у пролеће јесте последња зебња и студен наше душе. Пред зору се највише мрзне. Радујмо се. Управо сада трансцендирамо хладно бездушно устројство затворености у тродимензионалном свету материје и телесности, чауре ега, облика 666, јер у себи имамо Свест, Искру Божју савршене Хармоније и Вечитости. Лепота, Која јесте Стање Љубави, спасава овај свет трансформишући га у Истински Свет Радости, Слободе, Мира и Љубави.
СВЕТА ЉУБАВИ, МИЛОСТИВИ ГОСПОДЕ, СЛАВА ТЕБИ!

Потље кад сам се, аман, замомчијо, бијагу ови моји направили млин. Бијо то први лектрични млин у целом нашем крају. Раније смо ми имали млин на аран мотор. И то е било за оно време чудо. Ал ово на струју, то ти је дупло чудо. Чудо над чудима. Кода нас ти је стално била налога. Људи пуна авлија из млогиг села. Споради те навале, нисмо га тулили поваздан. Ма шта поваздан радили смо, на смену, и ноћи. Мене ти туре да радим с Милинком, на равне части. Он ти је бијо музувиран и басташан. Ако би нешто требало дотећи, замјенити, поправити, он ти то реши док дланом о длан. Нема шта тај није знао око машина, алата. Све је имо у малом прсту. Бијо, што се каже, тата мата. Више је он имо у пети, но млоги у глави.

А ја сам ти бијо брашњав дибидуз. Од пета до увета. Оно јес да мора да се запне кад дижеш џак док га изручиш у кош, ал све друго е било рат. Више ти то дође шуркање. Ал мора да си на лицу места, јел мож да се деси да спане ил пукне неки каиш ил мај шта. И мора да припазиш да ти се не препуни вамо џак с брашном. Ил да нестане пшенице гор у кошу.

И тако, што е најљепше, туј си имо да се наглаш и наслушаш кое чега. Било е тујнак отменијег и басташнијег људи, потегалаца, правијег домаћина. Кад прозбори има шта да чуеш. Ал је било и коекакијег замужењака, вакабунди, скотина, балавркана, тантуза, бекричина што базде на патоку. Туј си мого д-угледнеш разнијег тркопиша, билмеза, безјака и коекагијег тртомудала што трућају и тучу нако ко онај по туђој кући. Ватају зјале поваздан. Од њиг ниси имо неке вајде, нити да чуеш нешто паметно, ал си имо да се исмијеш ко ниђе. Пођекад згодно поцркамо од-смија.

Тујнак си мого да се наглаш коња, да ти око стане. И вранаца и алата и дората и зекана. Истимарени, с кићанкама, прапорцима… И добријег волова. Исј. Пођеки пар има уларе с пуљкама, па меденица на кожном оковратнику, па згодни поводњици, кола азурна и ишарана ко ђетлић. На-љепоту. Да се немош наглати. Било разнијег волова. Вилоња, цветастијег… Све су им давали имена по изгледу: Цветко, Рујко, Муса, Шароња, Галоња, Златко, Рушко, Плавоња, Сивоња… Имо један пар, кажу да иг нагонили на вагу, о Јереминудне доље у Љубићу, и да су пресамитили преко петнес товара.

А бивало е да дође пођеко с неком рагицом, ил мршавим ко грана вочићима, једва главињају. Ако неђе заглаве у локву, ни да глону. Ондак тај сирома уиђе у локву и потури леђа уз канате те погура. Спочетка му оно блато шљицка оздо, а потље кљечка у кондурама ваздан. Озебе веселник с-ногува па почне да шмркља. Пођеко укоши чукуљице у јарам те догна мено пшеничице за мељаву. Каракушљиве сироте, реко-би само гроровину једу. Пролитале се, веселнице, низ вешалице. И види се да су лежале у баљези. Ваљда оскудијева с простирком. Јад и чемер. Шта ће, сиротиња ти е и Богу тешка, штоно се каже.

 

Непозвана дође

И зарије нокте

У топло месо ноћи,

Зубима утробу кида.

Очима пуног мјесеца

Преврће камену постељу

И жубором заборављеног потока

Наду буди и тијело роси.

А онда запјева птица

Из остављених дана

И лептири у стомаку умру..

Опет долази непозвана!

 

Време страха.

Време страха од страха.

Време умирања од страха.

Време кад људи по стотину пута на дан умиру од једног те истог страха.

Страх од смрти, страх од живота.

Страх од Трећег светског рата, страх од глади и жеђи.

Страх од Америке, страх од Европске уније.

Страх од тероризма, страх од смака света.

Страх од туђина, страх од брата.

Је ли то живот са сврхом и смислом?

Јесмо ли се за то родили као божанска бића и битија?

Где је ту наш Пут?

Где је ту наше посвећење за дела Богу мила?

После толиког страха, да ли је ишта од нас остануло?!

По чему ће да нас памте они који ће после нас доћи, они који морају доћи?

Хоће ли нас памтити по страху, од којега смо свакога часа, свакога трена, по стотину пута умирали?!

Нема подмуклијег, нема потуљенијег, нема гнуснијег, и нема грознијег непријатеља од страха!

Човек опхрван страхом, после кратког времена, престаје бити божанским бићем и битијем.

Човек у страху престаје бити човеком.

Он више није човек, већ биће страха, оваплоћење страха.

Свет живи у страху, јер смо ми тако одлучили.

Ми смо тај страх створили, ми смо га сами призвали.

Тај страх је из нашега ума.

Страх од којега умиремо у страху, јесте производ наших мисли, наших осећања, наших речи, наших дела.

Када из свог унутарњег бића погледате Србију – шта видите?

Видите земљу страха, видите народ страха, видите људе страха.

Страх влада Србијом, страх по стотину пута већи од саме Србије.

У страху је народ, у страху је власт, у страху су све владе, у страху су сви које срећете.

Страх нас понижава до скота.

Страх је наш највећи непријатељ.

Човек обхрван страхом

губи сва одличја Божја.

Човек обхрван страхом

престаје бити словесним бићем.

Човек обхрван страхом
пристаје на све гадости овога света.

Нема јаднијег створа

од човека у власти страха.

Србине,

кога се и чега плашиш?

Победи страх,

и бићеш слободан
попут древног бога!

-2012.година-

-прилог овој песми су само нека од имена и изјава оних, који себе називају

људима а  то нису, 

и која немамо право да заборавимо –

 

Где Ти је зеница, ратниче,

да видиш тугу Косова?

Гледај, где коров изниче,

између српских гробова!

.

…И руши српско знамење

и куле, до неба бакарног.

Гори Косовом и камење,

да створи Србина покорног.

.

Пале и круне векове

пламени језици, безглави.

Стављају Србији окове,

Косово, Србин да заборави.

.

Ратниче Свети, Српство Те чека

да копитом хата изгазиш

и сатреш неман од човека,

копље му, о чело изломиш!

.

Он Ти је цркве рушио,

бакарно небо палио,

о дечји се плач оглушио.

Детињу сузу није жалио.

.

Ат Ти се под седлом пропиње

и гази семе проклето

и не да српске Светиње,

ни гробље српско, заклето!

.

Скидају Срби окове!

Не дају Свето Косово!

Враћају беле орлове,

на чела стављају поново!

(Песма из збирке „Србијо, вољена копљем и песмом“ штампана 2008. године.)

Прилог:

Папа Јован Павле Други – „Требало би да бомбардујете Србе”

 .

Џејмс Шеј, портпарол НАТО – „Србе треба спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити”.

 .

Жак Ширак „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста”

 .

„Молим се да се ватра небеска обруши на Србе” – о. Пјер, познати француски свештеник – хуманитарац

 .

„Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ” – Генерал Жак Кот

 .

„Срби нису нарочито паметни”… „Српска деца се више неће смејати” – Лоренс Инглбергер, бивши државни секретар САД

 .

„Срби тргују људским органима својих жртава како би обезбедили новац за свој рат…Требало би да ђаволски бомбардујемо Београд” – Пол Џексон, уредник листа „Калгари сан”

 .

Клаус Кинкел, немачки министар иностраних послова – „Србе треба бацити на колена” –

 .

„Срби су злочиначки дупеглавци” – Ричард Холбрук

 .

Сер Питер Јустинов  – ”Срби су дводимензионалан народ са тежњом ка простаклуку… Животиње користе своје ресурсе знатно сређније него ови наопаки створови, чија припадност људској раси је у великом закашњењу„.

 .

 Хелмут Кол, немачки канцелар – ”Нека се Срби подаве у сопственом смраду„. –

 .

Тони Блер, британски премијер – ”Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства„.

 

”НАТО-разсрбљива„ (ДЕСЕРБИЗАТОР)” – расистичка антисрпска реклама за спреј који уништава гамад. Канал + француске ТВ

 .

„Прошле недеље имали смо деветоро убијених Срба, ове недеље – осморо. То је јасан напредак”. – Бернар Кушнер, Шеф цивилне мисије УН на Косову и Метохији

.

 

– 2 000 убијених

– 79-оро убијене деце

– 50 000 пројектила

– 25 000 тона експлозива

– 60 срушених мостова

– 300 уништених фабрика

– 190 школа

– 20 болница

– 280 000 нешиптара расељено са Косова

– 100 милијарди долара материјалне штете

– 15 тона осиромашеног уранијума чије је време потпуног распада 45 милијарди година

– 9 900 оболелих од канцерогених обољења 1990.

– 40 000 оболелих од канцерогених обољења 2015

 

 

24. 03. 1999. – 24. 03. 2020.

 

Да ли сте свесни Гњиде НАТО-вске,
Да нисте смели на нашу земљу ударити ,
И много деце, младих и старих побити,
Оставити пустош и зло на земљу нашу.
Да ли би мрзели,да је све то било,
О некога, на демократску земљу вашу?

Да ли се стидите себе и рода свога,
Ко што се ја поносим земљом својом,
И најмилијег и поносног рода мога?
Фукаре! Сетите се сваке избачене гранате,
Кад буду умирали ваши, када вам се недела врате!

Сва ће вам се једном злодела да врате!
А ми ћемо се као и увек из пепела винути, брате!
Бог је милосрдан и види подједнако све,
И вратиће вам, нечистим зверима, пре или касније.

Нека је Хвала и Вечна Слава жртвама терора!
А ви запамтите добро само једно, злотвори,
Да зуб за зуб вратит се једном мора!
А до тада и увек ми идемо уздигнуте главе,
Јер Срби су моћни првољуди на Балкану,
А не као ви – банде, убице и фукаре!

 

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Словени данас заузимају већи део Европе и знатан део Азије. У Европи су најбројнија (око 35%) и у језичком и културном погледу најкомпактнија етничка скупина у Европи. Разлике између појединих словенских језика мање су,  него на пример,  разлике између северних и јужних немачких дијалеката. Поред језичке блискости, која је најизразитија (упркос великој отворености словенских језика за позајмице из других језика), уочљива је и сродност духовне и материјалне стране словенских култура у многим аспектима: у народној књижевности,  веровањима и обичајима, у ношњи, архитектури, музици итд.

Словенски језици обично се деле, на три групе и мада та подела није без недостатака, за сада је боља од других које су предлагане.

Источнословенска група обухвата руски језик – једини урачунат као светски (159 милиона говорних представника),  украјински (42,5 милиона) и белоруски (9,3 милиона).

Западнословенска група обухвата пољски језик (39 милиона), чешки (10 милиона), словачки (5 милиона) и лужичкосрпски језик (око 55 хиљада). Јужнословенска група обухвата србски (13 милиона), бугарски (8,9 милиона), хрватски (6 милиона), словеначки (2 милиона) и македонски језик – мада га многи сматрају јужним дијалектом српског језика – (2 милиона).

Савремени словенски језици су, по природи ствари, живи језици, али у историји словенских језика било је и таквих који више не постоје.

Поред старословенског језика, који данас постоји као богослужбени језик ортодоксних словенских цркава (у том случају се назива црквенословенски), па се зато и не може сматрати мртвим језиком у правом смислу речи, у мртве словенске језике спадају западнословенски језици: полапски и словински (ови народи су уз такво насиље германизовани да не чуди нестајање језика, али генетику нису победили! Још увек у Полабљу ходају Мидгардом представници свете Расе).

Тренутно је у току  страшан лингвицид српског језика –  толика је упорност да, не само да пређемо на латиницу, него и да користимо енглеске изразе у нашем језику . Толико Турцизама, Германизама нас није уништило,  па су наши душмани нашли нови начин –  променити писмо – стари рецепт. Када изгубиш писмо и језик, губиш нацију и сувереност,  а достигнућа,  научна и технолошка преузима доминантни народ и тврди да су одувек  била његова достижења.

.

Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Био сам неки простор у времену

ватра у камену и ноћ у биљу

био сам мање познат по имену

а више по немиру и више по миљу

.

био сам лудост паметних глава

срце је моје стихове писало

некога сунце у зглобу забрињава

беше ме доста а остаде мало.

У пуној глави чувам гнезда умрлих птица

И осећам миришу пера, пев им мирише

Док упорно погледом ми кружи крешталица

Нудећи сам непој и ништа, ништа више

.

Руке ми вежу људи без душе, без свог ума

У туђој снази бесни, сами пред собом дични

Мене би да одведу далеко од старог друма

Без темеља, без грађе куле дижу невични

.

А мојој птици бране умрли пев да оживи

Залуд гудала, струне – невични време кроје

За бездушје њино – увек су други криви

Мада знам – за њих – сем њих други не постоје

Њишу се трава влати

под стопалима нашим;

и сунчев зрак нас прати,

а стопала нам плешу…

.

Песма птица се чује!

Камен стамен се радује,

онај што нас гледа

са врха планине наше!

.

И огледају се зденци,

у капима росе цветне,

ено, тек уплетени су венци

што красе вилин косе!

Плешемо!