Како је минут дуг

док га чекаш да прође…

Како је живот кратак

када јуриш за њим…

У тишини чекај

и време ће стати…

Убрзај корак

пролетеће сати…

Светлост путује

брзином непомичности.

Живот пролази

брзином светлости.

Ко ову загонетку реши

Са анђелима ће се смејати.

П.Ш: “Антикварница срца“

Мудрованије из Тијаније

(Уз овај текст добро је слушати изворну песму –
Са Овчара и Каблара, некомунистичка верзија)

Јутрос сам одлучио да се још ближе примакнем Човеку. Боли ме и пече размак између Њега и мене. Свако сунчано јутро, а јутрос је Жарко Сјајко раскошно испружио милионе својих витких златасто – светлих руку на бајну и тајновиту Тијанију, подстиче наше мислице да се растрче кроз тврдокорне главе, да се растрче од главе до главе, и до вечности, и да смисле начин за сигурне помаке, на путу ка циљу. Хоћу и могу да се примакнем Човеку – то је моја чврста одлука, још из неког ентог живота у прошлости, живота кога јаснојасно видим кроз одшкринута и, вечним сунцем, осветљена, архивна врата моје душе. И ви можете да се примакнете Човеку, ако хоћете, сигурно можете…То је лична одлука, одлука срца, одлука душе, одлука бити-Ја.

* *
На ум ми је пала, и на њега се залепила, генијална идеја. Јууухуууу! Како је то једноставно! Све је једноставно! Све је врло просто кад упростиш начин размишљања, кад не прежвакаваш изјанђалу жваку, као наши врли научници, са академском тогом, који нас читав век досељавају у шести век, из земље Недођије, земље Непостојаније, философи који траће време на студирање и докторирање теме о утицају месечеве мене на споредне колосеке. Досељавају нас, упркос доказима који сами, свакодневно, испливавају из земље. Откривају се нови и нови локалитети, несумњивог доказа, о нашем живљењу на овим просторима, много много векова, одувек. Смислили су, они или њихови ментори, другу поштапалицу, глупицу, ново научно откриће, да су то станишта старих Словена, или неке подунавске расе, или ће смислити нешто треће, много глупље, и са још мањом везом са здравом памећу, а о доказима да не причамо. Никако да кажу да су то насеља Срба, првогена света, и никако да превале преко језика или напишу да је појам Срби, најмање 26 векова, старији од збирног имена за србска племена – Словени. Све је просто када не верујеш њиховим повесницама, када имаш мисли- јаснице, које лако раздвајају жито и кукољ, слано од слатког, слепо од видног, кад си ту, кад си без мисли, кад немаш снене и себичне циљеве, и када волиш.

* * *
Шта мислите каква ми је иде-ја пала на ум? Знате ли то? Имате ли иде-ју каква ми је идеја дошла као светлица громовна? Можда вам је проблем што не знате где је Човек, где живи, шта ради, ко је он? Хајмо да укључимо мозгалице, срцелице, веселице, игралице, радоснице. Не може дубоко да умује згрчен, натмурен, натоварен, тесан човек. Тада није у стању мира и спокоја, не може да ужижи мисао, не може да стиша видике, не може да пронађе волан свог живота, не може циљно, свесно да управља. Мало ћу вам помоћи. Разлијте унутар себе дубоку захвалност према Творцу. Осетите и увећајте радост постојања и пустите, без страха, да стање среће преплави вашу душу. Пустите да вам отпадну све старе неделатне подлоге, прошлице, засноване на страху и патњи. Удахните мир, удишући лагано и дубоко, удахните живот. Из стања безмисли упутите светлост срца ка Истини, видите трен када вас је Творац створио, видите рађањe света, видите Творца у злату свог постојања, видите његово дејство.

Испуњени срећом помозите комшији у муци његовој, помозите своме непријатељу, помозите пријатељу, и свим иним, ближњим и даљњим. Свима пошаљите сребрнасто-бели балончић среће, напуњен са најлепшим мислима и идејама за њихово оздрављење, њихово духовно васпостављање. Тако урадите ви, а ја сам то већ урадио. Славимо Творца делатно, помажимо онима којима је помоћ неопходна – старима, немоћнима, ширимо знање.Знање развејава таму векова, а дељење знања отвара примич – пут, пут светлости ка Себи, ка Човеку, ка Богу.

* * * *

Синоћ сам се повезао са Месецом и дуго тиховао. Месец је баш крупан и чудноват залогај. Тако близу наше планете, а тако пун тајни. Тајне се не могу открити, бар не оне главне, тако што што ћемо узети узорке, мада минерали памте, без заборављања, тајне настанка. Удахни Месец, удахни га у сваку ћелију, пропусти га кроз своје тело, осети везу језгра Тере и језгра Месеца. Проникни у тајну дубоким осетом, послушај ћелије, уђи у онострано. Осећам да је Месец дошљак у предео нашег Сунца, дошљак са сврхом. Осећам то са белим и црвеним зрнцима, са лимфом, са свим унутарњим водама. Вода буди врховни осет, а Месец га наводи на стално кружење и прожимање. Није лако упознати тако блиског суседа, а како упознати Универзуме, спољне и унутарње, а има их колико и бројева! Но, тајне постоје да би се откривале. Онда сам усмерио ласер-мисао у ћелију, поглавицу свих ћелија мог бића. И знам сигурно: овде, у ћелији, је тајна Месеца, тајна Универзума, тајна тајни. Овде, у ћелију, Творац је уградио свеколике садржаје Неба и Земље, света, а свет је Човек. Упознај ћелију – знаш Човека, знаш Човека – знаш ћелију.

* * * * *
Упознавати минерале је дивно откривање. Како су стабилни и смирено живи! Како су лековити и лепи! Лече лепотом и исијавањем. И како су вредни и упорни у служењу Творцу! Сваки камен, свака стена, свака планина, трепери и преноси искуства од Тере ка Небу, и од Неба ка Тери. Какво сагласје – сливено у звук! Минерал Тијаније је Кремен камен. Са њим су древни Тијанијани, палили ватру. Минерале упознајемо преко њихових структура и кроз тиховање. Човеци су тежи за упознавање. Можда их је најлакше упознати кроз њихове мушице, и по тежњи ка горким плодовима, и кроз навику – трпети се мора. То је учење старих времена, учење постављено на све нивое образовања, да се замагле видици и заробе човеци. Тако је било вековима. Др Грабавој је запалио Источну искру. Помажу му сарадници, помажемо и ми. Пламен је силовито и незаустављиво захватио таму незнања и илузија. Наше душе лако препознају тај пламен, јер је то иста ватра која гори у Небу, и у нашим душама.

******

Дуга ли је дуга планина Јелица
Лепа ли је лепа Јела биљарица
Ој Јело ој Јелице
Ој Милице чобанице
Ој Маро ој Марице
Дуга ли је дуга планина Јелица
Многобојна цветна као ћилимица

 

Што ме питаш, стара мајко,

како ми је младо момче?

. 

На ђул, мајко, мирише му душа

На ђул, мајко, мирише му душа

.

Он је башта расцветана;

усне су му пупуљеви.

 .

На ђул, мајко, мирише му душа

На ђул, мајко, мирише му душа

.

Очи су му перунике,

руке – грана јоргована.

.

На ђул, мајко, мирише му душа

На ђул, мајко, мирише му душа

.

Казивач: Милева Маринковић, Горачићи – Гуча

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча

 

Као да је било сада…
Све је круг живота. Испити и одлуке које

су пред нама ће одјекивати у вечности.

Бити кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати!

Овлаш се ветрић играо твојом косом

ниси му хтела тајне одати.

Залуд те љубио иза левог уха ту…

.

Тихо си мислила као што имаш обичај.

Недопустиве лепоте у бисере белине

одаслала јеси, знам…у све рајске долине.

И онда ми стиже вест, сумраком обојена.

Док мир ми прекида њено звоно хитро,

у којем певам са твојом душом.

.

Јутро ће кажу сванути скерлетом.

Подићи хитро ће заставу мрачни

на којој ужасне руне моћи стоје. 

Плима жестока – не мисли већ следи жеђ.

И глад која зјапи црним…

Заборав пораженима, ужас прождеранима.

Чекам и гледам у мисли своје.

Не дам им пламена, прерано је.

Биће белине – у прави трен све!

.

Дође ми мач светла што ватром пева

а песма му сјајна и страшна!

Онда – кад мисао нам једна, одважна.

.

Ако ли смети да будем – кадар нисам,

онда ми светле очи твоје звездане 

не носе утеху, не.

Све спремно је. 

Чека се зов рога ловаца хитрих стрела 

што налазе циљ кроз даљине звезда. 

.

Чека се труба Сварога јер Сварга је нема,

само лепет крила лептира се чу,

што слеће ти на длан смело…

.

Знам…осећам.

Као да је било јуче. 

Као да је било сад.

.

Твој поглед и осећај додира 

ме часом пронесе до животних извора. 

Ах…живим и жудим а не требам ништа.

.

И све то је искра неугаслог трена…

Јер овога часа долази нови смисао.

Трубе се чују!

.

Није ми мрско громова прегршт 

сасути сред тмине црних.

Терет ми понекад сећање буде…

На све оне тренутне када нисам са тобом.

Када те не видим живу како Творца басне кројиш…

тада као да не постојим…

.

Шта се ту може…

.

Мисао створи тон победе

а мач запева са мном арије!

Замисли, неко је певао сред туге своје

срце срећно а груди су болеле…

Дух је тај што сјакти вечно.

.

Као да је ово све…

било.

Као да је…

Као да се све…

збило…

у Праву будућем.

.

Девет је великих мрамора црних.

Монолити света који пролази.

Споменици јада, беса што одлази.

.

Кад падне један, за њим мноштва ће.

Мудрост је који први сасећи 

мачем ватре и истине.

.

Огањ што гори у мени кадар је,

стићи и утећи и на страшном месту постојати.

.

Када ударити и где – мудрост је.

.

Веле мени Громовника чељад 

молимо те саслушај нас.

Понеси нас у тоболац 

радо ћемо твоје бити 

и кад треба запевати!

Низа стране мача твога 

и кроз очи јединога 

Живот Творца премилога. 

Пева нам се Роде сад! 

.

И мени се пева сад!

Песма гоја горе ломи 

и скривене тајне носи

и на светло бела дана

гује црне отровнице

извлачи и редом пали.

.

Сачекај ме тренак један мали,

сада мени сурицу зготови.

Нек је мило Сунце моје справи

које моја душа воли.

.

Повечерјем глед ти управи.

Стани тихо поред наше Брезе

Доћи ћу ти поветарцем лако

носећ’ вест која духом везе…

 

 

Ево дајем ти драгуље

Три за сјенку своју кад је сретнеш

за Анђеле

Три су мора четири горе

За синове што ћеш родит

Виноград и стари млин

А кћерима дукат златни

Свилу,преслицу и извор стари

Теби дајем ову књигу

Стара је ко моја ватра

Свака страна један завјет

Свако слово печат драг

А сад иди

Читај

Живи

И радошћу

Храни моју прву  глад

И

Стварај….

 

Велики руски писац А. С. Пушкин,

налазећи се у карантину због колере

 године 1827 пише:

Дозволите ми драга браћо, сестре,

суграђани и сви земљаци, да Вам из карантина

честитам велики пролећни празник!

Све ће отићи и све ће проћи,

отићи ће све бриге и паника,

опет ће путеви постати равни

и вртови ћеопет бити пуни цвећа.

.

Позовимо у помоћ разум,

победимо болест силом знања,

и дане тешког испита

преживимо као једна породица!

.

Постаћемо чистији и мудрији

не подлегли мраку и страху.

Уздигнимо се духом и постаћемо

ближи и бољи једни према другим!

.

И нека се за празничким столом

сви опет радујемо Животу,

и нека на овај дан Свевишњи

пошаље комад среће у сваки дом!

Кад блага зима лету хрли
у чарима пролећа вируса бал.
Дајмо се Сунцу нек радосно грли
одагнаће оно сваку нам бол.

Кад нема Сунца а ти га једи.
Биљке су сабрале сав његов жар.
У хлорофилу светло се гњезди.
Магнезијум је од биља ти дар.

Желиш на болест постати имун
вирусу не дати на свој праг.
Свакога дана попиј по лимун
плод који одзрцава Сунца траг.

Агрум је сваки акумулатор.
Енергетска бомба од Бога дар.
Сунчаној сили чуварни простор
и моћни од болести заштитар.

Кад Сунце промоли иза облака
свој поглед ка њему радо смерим.
Жедно тад пијем његовог зрака.
Творцем живота себе сунчарим.

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Словенско-аријски народ

Увек га је одликовала оригинална и партикуларна култура, о којој су писани бројни трактати познатих истраживача,  почевши од Херодота,  завршавајући до савремених историчара. Снага ума и јединствена жеља за спознавањем непознатог – то су надалеко познате посебне  особине карактера  древних Словена. Да би пренели своје свето знање,  нагомилано вековима,  Словени су користили комбинацију метафора и митологије. Сакривајући своја знања проникли су и опстали под освајачима,  како под природним непријатељима тако и под догматским непријатељима. Питање је,  ко је победио хришћанство или наше ведање ! ?

Православље је практично натерало Византију да због нас измени каноне своје догме.

У ортодоксном хришћанству готово сви празници припадају старим Словенима. Код Срба посебно Слава која је у ствари помен предака…..

Пантеон Богова Древних Словена

Прво да разјаснимо шта је то Бог, а шта Творац ?

Творац  је Род;  он је створио све што познајемо и они који постају Богови, а то су наши преци,  су се узнели на ниво Творца својим знањем, добротом,  технологијом,  укратко,  ходају путем Прави.

Нема бића нити сушатаства, које ће Вам дати све,  ако верујете у њега. То је догма и то она која тера човека да деградира.  Бог, односно Богови, се не моле,  него се славе!

Слављењем Богова,  они нам својом милошћу усмеравају космичку енергију и помажу у остварењу наших циљева. Наравно ако циљеви нису, ала Хитлер, да побијемо све, па да будем главни….

Све зависи од нас.

Због овога ми ведамо  а не молимо се; ми знамо,  да нас преци посматрају,  и да нам помажу;  нема потребе молити се  поготово не ономе ко ти није Род ни помоз Бог –рекао би наш народ !

И упамтите ми Срби смо деца божија, а не раби (робови) !

Дајбог је наш деда !

Словенски богови, невероватна створења која су наши преци вековима обожавали, нудили им поклоне, певали им песме хвале. Тешко је говорити о томе да ли су иза слика Богова стајали стварни људи – ово је питање прилично контроверзно.

Можда ће се, за неколико векова,  разоткрити мистерија порекла Богова, али сада ћемо говорити о пантеону словенских Богова у нешто другачијем контексту – о њиховим симболима, суштини и идејама,  које су наши преци убацили у сваку сјајну и посебну слику, обичај и језик.

Овај одељак посвећен је свим боговима,  који су заузимали одређено место у животу и раду наших предака. Богове  су обожавали, плашили их се понекад, хвалили и поштовали.

Пантеон се наравно временом мало променио ,за то су криви међусобни ратови, напади спољних непријатеља и преиспитивање природе ствари и неизбежни напредак. Али у исто време, листа словенских Богова и шема словенских богова остали су практично непромењени – Род је био врховни бог (иако се Перун спомиње као владар света), Лада је једна од инкарнација породице, која комбинује виталну енергију, оданост и љубав. Потребно је рећи да је попис Богова словенске митологије у различитим временима помало варирао и мењао свој састав, па је немогуће недвосмислено рећи ко је био на овој листи. Немогуће је апсолутно тврдити да подаци о Боговима који се пружају на нашој веб страници имају стварне документоване доказе – сакупили смо максимум информација не само из отворених извора, већ и од високо специјализованих научних радова, па се надамо да ће се ови подаци свидети онима који цене заповести словенских Богова. Као и свима осталима који су заинтересовани и почињу да се буде из кошмара овог чудно устројеног света .

.

Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

Град је тежак, људи су груби,

искрзани погледи, шкрипави зуби.

Ходам кроз буку, нешто ме зове,

осећам потребу, нејасне изазове.

.

Заборав стеже, пролазе дани,

прикази милости опет долазе сами.

Преноћи годину, преноћи десет…

Морам да одем, треба ми ресет!

.

Чекај…

Није добро поћи пре него си спреман

Да походиш праг свој, замагљен и древан.

Где је отаџбина опстајала

и када је није било,

у времена када се биће њено

само у сновима и нади крило.

.

Ево ме…

На камену древном стојим … да постојим.

И сећам се свега што и не знам како знам.

Године силне покушавам да пребројим,

из мрачне тишине све приче да спознам.

.

Тражећи историју пронађох себе

тачнијим од оног каквим сам сањао да се будим.

Са мртвима зборим, све бољим од мене,

И питам где да кренем у временима худим.

.

Ти мртви нису мртви, већ одсутни мало

и долазе стрпљеном понекад у госте

Све што срцу шапну у пар речи би стало.

Говоре праведном лекције просте.

.

Понос као свећа, као тамјан кротки,

у висине плаве тад поче да ме диже

Врећу гордости, терет огромни

За пар степеника ту одложих ниже.

.

И чух звона у тишини века

Звона што трепере и када су тиха.

Опет ћемо у Хиландар, препуни подстрека

И наде што стаде у ова два-три стиха.

босиљак у оку у ушима звона

звук познат твом слуху још из праискона

.

где главу да склониш дан за даном киша

колико још треба небу плач да стиша

.

немаш куд! да паднеш одавно си пао

све што ишта вреди све си закопао

.

сигуран у једно у то што растрже

кад на хумци стојиш ноге и не држе

.

спознајеш ли светлост знаке украј друма

док још ловиш мисли отете од ума