Грабежљиви завладаше светом

и све прождире тама.

Разлетеше се птице рата

и Свет ка понору ходи.

Праоче свих људи!

Изведи нас из сопственог мрака

Сунцем муње Своје.

Изведи нас из пакла таме

коју начинисмо сами.

Светло нам упали

Градитељу славни

јер Син Твој опет нас се стиди.

С.С.Л: “Изгубљено царство“

Тамо, иза недоступа, чији се почеци

Овде зачињу, куда су отишли и преци

.

За двојницима својим пут зова

Богазама и преко клиских мостова

.

На којима и ми затечени даномице идемо

Да се са собом једном негде сретнемо –

.

Трагачи смо кроз бестражја, у маглама

Далеко запућени ка другим настамбама

.

Где скривају се сенке и нема издаје,

А овде се рађа и мре да тамо вечно траје

.

Ослобођено бола почетка и патње краја

Што призива нас као из празавичаја

.

Гласом до чијег извора увиром идемо

Даље него што можемо и смемо,

.

Али, где год стигнемо, тек што смо сели

Пред нама се опет нови пут забели,

.

Тамо, из недоступа, где чекају жреци

Да се сакупимо – потомци и преци.

 

 

Улазимо једно другом

на прстима

у неоткривене кутке

узајамног поимања

ЛЕПОТЕ

.

Удишемо једно друго,

тихо

расцветалим чулима.

Пуноћом

ЗРЕЛОСТИ

.

Дотичемо се нутрином

јединственог

СТАПАЊА

.

Мисли се наше грле

поимањем космичког

ДАВАЊА

 

Саставио у име Рода Војислав Паунић

.

Данашњи календар,  као и хороскоп нису тачни. Постоје одступања, која се дешавају због промене осе Земље. Данас је за Србе 7528 лето, а не 2020. година. Срби су до краја Првог Светског Рата користили

Календар који је донекле био у складу са природом и њеним променама:

Прво, календар се разликовао код Жреца и Волхова од обичног народног календара.

Друго  у овој реци времена која неумитно тече десиле су се разне катастрофе на Земљи те је и планета мало променила своју осу , а и клима се јако променила .

Народни календар био је везан за циклус у природи која окружује човека тако и за радове које су наши преци обављали како би се прехранили и продужили свој Род.

Народни календар је на основу 4 главне промене у природи одредио и 4 сезоне односно годишња доба. Зато су и имена месеци била потпуно логична.

Србски Колодар апсолутно одговара ономе што је нађено у Украјини и проглашено за епохално откриће.У селу Лепесовки, у Волинској области у западној Украјини, руски археолози Тихонова и Хвајко су 1958. године пронашли старо словенско светилиште, у чијем су олтару сачуване две глинене посуде из 2-4. века на којима је утиснут словенски календар тога времена, а у селу Ромашки, јужно од Кијева, у налазишту је био крчаг из 4. века, на којем је такође сликописан календар.

Пронађени календар у Лепесовки је имао својеврсне црте и резе, чинећи загонетну и сложену орнаментику знакова и цртежа. Руски археолог и историчар Борис Александрович Рибаков га је одгонетнуо. На календару у Лепесовки је година подељена на дванаест раздела, са уочљивим симболима ватре и сунца, са јасном раздеобом на годишња доба и назнакама солистиција, са дванаест месеци у којима су послови и дани усклађени са природним погодностима (орање, сетва, жетва, лов, гајење биља), уз тачно назначење датума празника.

И тако смо дошли до сазнања да треба научити о нашим Жрецима и календару , еклиптици , јер се он односио на духовне особине човека и на силе које делују на нас при рођењу- назваћемо то старим србским и словенским хороскопом.

Мерење времена на планети земљи ипак треба да буде усклађен са оним што обављамо у свакодневном животу , те тако не треба одступити од 12о месечног календара , али се треба држати старих празника и обреда јер они обезбеђују позитивну енергетику и побољшање здравља и добробити код нас .

Елем, један месец се састоји од 4 седмице , раније то су биле 5 деветица за један четрдесетник .

Називи дана у седмици :

По Круголету Числобога

Недеља;  Понедељник;  Вторник-Уторник;  Трећи ;  Четврти ;  Пети;  Шести; Седми; Осми

.

По 12-о месечном Колодару

Недеља – дан када се не ради, „не дела“‘, нерадни дан;

Понедељак – дан после недеље, дан „по недељи“, први дан у седмици;

Уторак – „втори“ дан, други дан у седмици;

Среда – „среда“ – средина, средњи дан у седмици;

Четвртак – четврти дан;

Петак – пети дан.

Шести дан

Преласком у хришћанство шести седмични дан се назива – субота.

Сваки , како би то наши стари паметно рекли, Божији дан имао је Бога који је покровитељ .

Понедељак Јарило – Излазак сунца почетак –старт

Уторак Стрибог – Ветар у леђа ствари се захуктавају ….

Среда Семаргл Огњебог- Пламен гори пуним јеком, средина ….

Четвратк Перун – Гром , завршни удар , скори завршетак послова

Петак Мокош – Завршетак радова благодат за породицу (треба размислити како подло су хришћани преузели атрибуте ове Богиње и своју светицу назвали Света Петка?)

Шести –Субота Велес – опет размислите какво поклапање , сахране хришћани спроводе баш суботом , а Велес је онај који може да оде и у Нав и да се бави чаробњаштвом !

Недеља Дајбог Тарх- одмор , берићет, благодет , опуштање …

.

Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

Случај у фабрици за прераду дрвета, који  је требало испитати, припао је  инспектору Маровићу. Кад је из канцеларије пошао на терен, шеф га је погледао преко наочара спуштених на пола носа, значајним погледом, спустивши новине које је читао, тек толико, да му да до знања да га слуша. Но, инспектор се само насмеши, правећи се да не зна шта тај поглед значи и рече да му не треба службено возило.

Волео је да буде део света, иако се тај свет повлачио у неки други, далек, стран и помало застрашујући, али веровао је да ће и то проћи, као што све пролази и да ће његова деца бити једна од оних која ће га учинити лепшим и бољим.

Фабрика је била смештена на другом крају града, прљавом и неугледном, у кругу некадашњег привредног гиганта, познатог широм државе која постоји у сећању на пионирску заклетву, чијих се речи о вери и поштењу, држао и сад.

– Не можете ући, господине, не иде то тако – рекао му је портир.

– Знате, ипак постоје нека правила. Дајте ми  личну карту и сачекајте.

Сео је на жардињеру затрпану смећем и чекао. Посматрао је раднике који улазе у круг фабрике, са пластичним кесама у рукама у којима су носили незадовољство и терет у виду сендвича са јефтином саламом.

– Молим Вас, колико треба још да чекам? – обратио се портиру

– Не знам господине – одврати овај осорно. – Чекајте, шта да Вам кажем, није до мене.

– Аха, у реду – рече и из џепа извади службену легитимацију. – Инспектор Маровић.

– Па, што не кажете, инспекторе. Изволите, уђите. Портир га уведе кроз капију са извештаченим осмехом који му се дуго задржао на лицу. Инспектор га погледа, насмеши се и рече: – Хвала љубазни господине, сам ћу, не морате ме пратити, снаћи ћу се.

Огромна дебла, лежала су на земљи и чекала да дође машина која ће им, за почетак, огулити кору.  Дивови, довезени из шума, ускоро ће постати беспомоћни комади нечега што ће неко, ко зна где, купити и даље продати за баснословне новце. На комадима ће стајати неко познато име, а порекло никад неће бити откривено. И да буде, па шта? Постоје људи који верују једино у тржиште и вредности које оно формира.

Ходао је лагано ка директоровој канцеларији, а претећи, иритантан звук машине, изазивао је вибрације тла, које су се, мешале са узнемиреношћу и шириле целим телом.

– Изволите, инспекторе, наручио сам кафу, већ – неприродно љубазно рече директор. – Обавештен сам да сте дошли.

– Не сумњам – одврати инспектор. – Уз кафу, припремите ми уговоре о раду за све запослене. За почетак.

– Наравно, све је спремно! Код нас Вам је, инспекторе, све по Закону.

– Осим забране пушења у затвореним просторијама! Угасите цигарету, молим Вас.

Директор га погледа у неверици, угаси цигарету и помисли: Ти ћеш, мени, мајмуне, колико сутра одлетети с посла, али је наставио смирено да говори: – Неке ствари се, једноставно, дешавају, ми ту не можемо ништа.

Прегледао је уговоре. Да, у оквиру рупа у Закону, нема им се шта замерити.

– Ево, можемо, ако сте завршили, да прођемо кроз погоне, да се уверите…

Знао је све и без проверавања. Таква сеча шума је злочин, а радници, који су се такмичили између себе ко ће више да уради, далеко од тога да су и најмање били свесни да су саучесници у злочину. Они су се борили да преживе и није их се тицало ништа даље. И ништа ближе… Чак ни сопствена безбедност. А он? Шта је он док ово посматра?

Са  машине испред њега је долетела одрубљена кора дрвета која је у себи сакрила заметак.

– Мајка! Није успела да га одбрани. Немоћ!

Грло му се стегло. Њега је шума одбранила. Сакривен у њој, провео је дане са људима у збегу. Из ње је гледао како му кућу, у којој је рођен, односи пламен у коме је нестало његово детињство, успомене, књиге, цртежи, похвалнице за одличан успех, медаље са такмичења, а родитељи  били  негде… У шуми…

Било га је срамота да плаче… Плашио се, зато је грлио стабла.

Шума га је сачувала. Шума га је прехранила. Шума га је грејала. Шума му је била дом.

Те стравичне ноћи  проведене у њој, одредиле су његов пут кроз живот, васпитале га више него они који су га родили.

Нашли су се. У шуми. Изморени, са неисплаканим сузама, захвални што су на броју. Све остало није важно. Имаће кућу опет…

– Инспекторе, госпођа ће ускоро бити постављена за  шефа смене. – Директор показа руком на жену са израженим подочњацима, која је скидала исцепану радну рукавицу са руке коју је управо пружала инспектору. Рука јој је, са огуљеним лаком на ноктима, деловала грубо. Али, носила је бурму и наруквицу.

– Не смета Вам накит док радите, то може бити…

– Ма јок, какви? Неке долазе и нашминкане – упаде му жена у реч док је из ормарића за прву помоћ вадила кафу.

– Заштитна опрема? Не користите је?

– Не! Ко зна где је то. Било је раније овде, али не треба нам, може и овако.

И његова мајка никад се није одвојила од бурме. Ни у шуми. Ни кад је требало за хлеб. Нашла би, чини му се, начин, да га од камена умеси, само да сачува тај комад метала. Можда је тиме пркосила недаћама које су их снашле, чувајући онај део живота који ватра није прогутала.

– Чини ми се да је ово тежак посао за жену?

– Није. Мало, док се не навикне, после иде. Ови са факултетима су проблематични, нису навикли да раде. Извољевају, али шта ћу им ја. Нека иду где има боље.

Нова горка кнедла, у покушају да буде прогутана, застала је негде на пола пута између грла и желуца. Осетио је да ће му поново прорадити штитна жлезда.

У шуми није било оволико бучно. У шуми се говорило тихо. У шуми су се држали заједно. У шуми није било оволико загушљиво.

Порука која је стигла, гласила је: – Паметан си, води рачуна. Не прави проблеме ни себи ни мени.

Наравно, неко је остао без прстију и незаташкавање би направило проблеме!

– Ето, инспекторе, уверили сте се да је све у реду. Опрема постоји, али не воде рачуна! Грешке се дешавају, то је део посла. Ко ради тај и греши, кажу стари. Ево, овом стазом до капије, ја морам назад у канцеларију, опростите. Посао не може да чека.

– Наравно, директоре, вратите се послу.

Руковаше се. Стисак руке много говори о човеку. Више фирми на истом простору, дозвољена могућност. Ја теби-ти мени, а уништавање живота, колатерална штета.

Још једном је бацио поглед на машине које су без млости гребале стабла. И опет га је било срамота да плаче.

 

Не пружај руке са плачем и тугом
Док чујеш срце да кроз груди бије!
Не склањај главу нити буди слугом –
Соколом буди што се небу вије!

Сујети мрској не чини по ћуди,
У вртлозима невоље не клони!
Безгласна стијена љутом грому буди,
У себи душа нека сузе рони.

Уздигни главу, као што врх диже
Стољетно борје, кроз облак и таму!
Живот је борба – нек олуја стиже,
Сунце ће снова родит се у пламу.

Уздањем светим дижи духу крила
И буди борац који часно пада;
Али не клони под теретом сила;
Судбине горке, невоље и јада!

Немој да туђа залаже те рука;
Ако си сирјак, не дај духу да је:
Зној и крв твоја, у вихору мука,
Нека те храни док живота траје!

Не пружај руке! Немој бити слугом,
Сујети мрској не чини по ћуди!
Нијемо, кô стијена, бори се с тугом!
Уз пркос свеме свијету гордим буди!

Заплеши са мном љубави једина,

уз себе ме чврсто привиј, и заврти, заврти,

колико ти чили дамари играју,

колико ти срце, снагу љубави слути.

..

Уткала сам те у плави небески свод,

моје очи, душу, срце и бујне груди.

Уз тебе нема чамотиње и студи,

уз тебе се цело моје биће, радује и буди,

..

Заплеши са мном љубави једина,

подијум нам је, свет баш цео.

Никад се нико, овом силином љубави,

није сањао, тражио и желео.

..

Поведи ме царством вечног мира и спокоја,

да знам да си цео мој, а ја цела твоја.

Да нас док живимо, ништа раздвојити неће,

док нам теку потоци радости и среће.

..

Заплеши са мном и распукле усне ми љуби.

Нек нам очи блистају, док нам се поглед,

један у другом, заљубљено губи,

док нам небески свод, свој благослов нуди.

*

Владан Пантелић: Наташа Чворовић

Песникиња Наташа Чворовић је Пљевљанка, удата је

и живи у Београду. По занимању је медицинска сестра.

Има две објављене збирке песама – Божанска снага

љубави и Изговорена тиховања.

Песме су јој објављиване на духовним порталима.

По природи је скромна и делатна.

Не учествује на конкурсима.

 

Са врха брда посматрам залазак сунца.

Предуге сенке чемпреса допиру чак до

обале. Готово потпуно црвена сунчева

кугла додирује линију на којој се

спајају море и небо.

.

Предуге сенке –

сунце тек што није

зашло у море

 

Теби да певам — теби, тиранко!

А дух ми мори отров и гнев;

Увреда твојих жаоци јетки

Потпаљују ми племенит спев.

.

Милионима народи пиште,

Милион груди просипа крв —

Милионима пале кућиште,

Милион људи гмиже кô црв.

.

И милиони долазе смерно

Јевропи гордој на холи суд:

“Не може више, раја не може

Сносити јарам, мучити труд!

.

“Тиран нас гази, срамоти жене,

Усева наших отима плод.

Пресуди, силна да л’ живот може

У таквом игу несрећни род?. . .

Изгинућемо! . . .

“Па изгините!”

.

Подсмеха твога горди је збор.

“И гинућемо, гинути славно —

Ил’ мачем пресећ Гордијев чвор!

Изгинућемо — али слободни,

Јер Србин неће да буде роб!

Тамо далеко, на светом гробљу,

Потражићемо живот ил’ гроб!”

Нису то Нимфини сатири ни јагњећа кожа

то ултравиолетна два зрака су по мени

у облику антиномичне љубави.

“Имам те“ – зрачи један

“Лепа си“ – одсликава ме други.

А ја заборав покушавам да дефинишем

и количински волим гутајући

у убрзању до загрцнућа све што се може.

На длану држим отпадак

потсећа на комадић поцепане песме,

али то је парче трулежи.

Онда ме зраци узимају под своје

а ја их не требам

и корисни су за здравље и радост

а мени је све хладније и сама сам

и увек ено ме како носим венац,

један за ноге други за главу

бацају моје могућности

као у воду

која ће ме од куге избавити.