Нису то Нимфини сатири ни јагњећа кожа

то ултравиолетна два зрака су по мени

у облику антиномичне љубави.

“Имам те“ – зрачи један

“Лепа си“ – одсликава ме други.

А ја заборав покушавам да дефинишем

и количински волим гутајући

у убрзању до загрцнућа све што се може.

На длану држим отпадак

потсећа на комадић поцепане песме,

али то је парче трулежи.

Онда ме зраци узимају под своје

а ја их не требам

и корисни су за здравље и радост

а мени је све хладније и сама сам

и увек ено ме како носим венац,

један за ноге други за главу

бацају моје могућности

као у воду

која ће ме од куге избавити.