Мисли ме муче у четири зида,

Док напољу хладан север дува,

Шта ли се у дубокој држави ,

Народу спрема, народу кува?

.

Како да плаше, како да страше,

Како да панику велику створе,

Којим мукама народ да вију…

Видиш ли Боже како нас море!

.

На милијарду оће планету,

Они да сведу јер тако треба,

Кажу да много сада нас има,

Нема ни хране, нема ни хлеба.

.

А онда да нас чипују редом,

Понедељком, уторком. али и средом,

И да нас озраче са 5Г мрежом,

Да будемо исти са земљином тежом.

.

Нестаће новци све је у чипу,

И мозак наш је у њему скројен,

Остаће од нас само покорник,

Од човека бићемо само поен.

.

Судбину други кроје нам Роде,

Испијају мозак, узимају душу,

Вештачки праве кризе у свету,

Вирусе стварају и праве сушу.

.

Помози Боже, ти си једини,

Који се можеш борит са њима,

Уништи оно што природно није,

Или ће завладати пакао, тмина.

.

Дижите гласе планете људи!

Не дајте да зло завлада нама!

Вјеру у Бога пробудите у себи,

Или ће завладати вечна тама.

Ој Драгане, српски сине…
Див Јуначе Отаџбине,
шириш крила у слободу,
руке пружаш свом народу.

Нек су клети сви затвори
и гвоздени сви окови,
што јунаштву стеге ставе…
Добродош’о, српски лаве!

Сунце блиста, снег нестаје…
Светлост нека вечно траје
и небо нам радост даје.
Радује се, Kапетане!

Весели се, плаво царство,
Србија и све земаљско.
Лелујају зраци сунца,
вратио се део срца!

Део груди од Србије,
сад откуцај бије, бије…
Добродош’о, Kапетане,
нек слобода свима сване!

Наставите читање →

Предања су поред ватре тихо деци казивана

како вас сва војска Анђеоска

даре дели Сербу сваком…

да је цела родна груда

Раска бела Србинова славна

под крилима вечно Анђеоским сачувана.

Ретко се деси да цвета лимун жут 

а и кад бива – крвцом је светом ту

пошкропљен да живи вечно.

Кад је младост твоја душе своје беле

стазом смрти остављала посвећене целе

ти си сузе лила сетно.

.

Гледао сам како руке сјајне 

Сунцем живим светлом обасјане 

дочекују Србина кад тихо падне…

Лако су их небу под облаке 

живе вечно на одмор носиле

да одморе док време не дође.

.

Предања су поред ватре тихо деци казивана

како вас сва војска Анђеоска 

даре дели Сербу сваком…

да је цела родна груда 

Раска бела Србинова славна 

под крилима вечно Анђеоским сачувана.

.

Да је једном – да се приповеда

но безбројним ратовима вазда,

вечну крвцу лије Раска света. 

Ко то може разумети, 

разумети – зло у очи погледати,

 духом се ватре живе прочистио. 

.

Ко је икад сјајно Сунце златно

погледао у сред бела дана

дуже нег’ што дах може застати

тај је намах осетио вечно 

како Јара Златоправа греје,

како светло сад Анђела пламти.

.

И сред тмине која гуши душу 

и сред лажи која дави сне,

мајка Србска чељад подучила 

да с’ не боје никога до Бога.

А ни Бога нема се бојати 

јер је Рода снага у истини…

.

Никад Рода светог семе

затрти се неће моћи.

Србија је у рукама Анђела 

који Прав-ом стоје наспрам ноћи.

Када часи судњи дођу 

Песмом њих тад Србин чека!

.

Слава Роду нек је довека!

 

златокоса расцвет пољу

бол небески расејава

длан крвави богомољу

у олтару милост спава

.

са струка јој извор тече

да навади сушно поље

ни анђели што је лече

не могаше чинит боље

.

златокоса нема пева

глас расипа у висине

слатком јавом она снева

.

молитвене дан долине

где ће тајно цвеће расти

у кога ће душом пасти

Врба

.

На грани врбе

Лепрша лептирица

-Пролећни лахор

.

Тројна врба

На пропланку

Ход

*

Месечина

.

Песма зрикаваца

На месечини

Постаје тиша

.

Утрнули љубавници

-У празној колиби

Месечина.

ГП, ВВ: “Свет ниоткуда“

Принцип је увек исти –
душа или се прља или се чисти!
.

Ал’ како год окренем не ваља
душа се у греху каља ваља
све је даља и даља од здравља
почиње и истину да заборавља
кад се основно правило запоставља
љубав увек љубав љубав човека опоравља
и никад га тужним не оставља.
.

Принцип је увек исти –
душа или се прља или се чисти!
.

У сваком видети ЖИВОГ БОГА
какав је то осећај ма каква дрога
тада се бориш лично против злога
против сваког духа палога
хапсиш их уз помоћ ХРИСТОСОВОГ налога
јер си војник ДУХА БЕСМРТНОГА
у борбу стога и никад неће да ти посрне нога.
.

Принцип је увек исти –
душа или се прља или се чисти!

Радост моја нараста

кад год ми поглед пада на корито

што одише обликом склада,

саздано вештим рукама

драгана мог,

умећем миловања,

све док се дрво подаде скроз.

.

У осунчану воду положих

мраве миришљаве.

.

Улазимо свечано, тихо,

ритуал траје целу ноћ.

Кристалишемо капи душа,

моју и његову стапамо у склад,

призивамо рођење детета.

Твој је живот до озрачја

распевао рујне зоре

па вековно у свитање

доносећи хранилицу

успео си васколико

да промениш време клиско.

.

Одрече се српског трона

на милосни позив звона

и прерушен у свитање

доможе се божјег храма

па си вихор царски, крунски

оплодио у нарасту

који брише нечист с лица

и поганца и милосног богољупца,

сусрео си све грешнике

и блуднике, умилнике, страдалнике,

благочесте и јаросне,

па сад знадеш, српско чедо

да си нама посто милан

и да можеш да нас кориш,

са зорњаче кликни смело

да је српство процветало.

.

Тамо негде у присоју

отрже нас пред олујом

што нас гуши кроз бездушје,

дарова нам слободарство милозвучно.

Небу ћемо поклонити

даре за те, што исконом

за олтаре наше свете

све нас сплете,

па кад са три прста ускликнемо

веру своју, тад ћеш и ти благословен

да монашким својим чином

узмеш народ у заштиту

да нам с тобом свети оче

пут покажеш небодарни,

и твој отац Мироточац,

али тебе сина Саву

узимамо ко чин земни

за подарје и за славу

да славимо благодарни.

Отвори срце!

Прозор души треба,

Да кроз њега уђе ветар

Тек разбуђен с моје косе!

.

Отвори срце

Вода  мојих руку чека,

Дахом својим плахо,

Да га запљусне!

.

Отвори срце!

Пламен ока искри,

Душа њим говори!

Теби путује!

Спушта се ноћ. Појављују се прве

звезде, а крај самих рушевина храма

почиње да светли прво један а онда

много других свитаца.

.

Свици и звезде

Једини путокази

До старог храма