Уистини

Бог је Све у Свему

и изван Њега

не постоји ништа

.

Надасве

и Ништа

у Богу обитава

Не постоји ниједно биће
које није достојно Божје Љубави,
јер Љубав га је створила дајући целу Себе.
Свако биће уистину је Љубав,
јесте Ми, Ја, Оно што Јесмо – Љубав.
Ако је Љубав Давање
можемо је стога наћи само кроз Њу Саму,
кроз Љубав Која је у нама.
Понудимо је и Она ће доћи,
потећи ће из наших срдаца,
обасјаће нашу душу
и Бог Живи Сведржитељ биће у Нама и Ми у Њему.

Две душе се не могу ујединити у жељи за Љубављу,
а да Љубав није са њима,
јер душе наше су Дух Свети Љубави,
Будни Светлоносник – Доноситељ и Обзнанитељ
Љубави у свему.

Све заслужује право на Љубав
тиме што осећа Љубав,
јер како би је доживело и схватило да није Љубав.
Љубав је једино могуће стање Јединства
Која Бесконачна у Својој Целовитости
јесте Сâмо Постојање.

Немогуће је Божјем Детету да воли свог ближњег
осим као самога себе.
Нема разлике између онога шта смо Ми уистину
и онога шта је Љубав.
Значење Љубави је наша Властитост
Коју делимо у Богу са сваким бићем
и то јесте Бог – Љубав.
У Закону Љубави садржани су сви Божји Закони.

Смисао свега што човек хоће и настоји да оствари
јесте да доживи и буде Љубав.

Добрици Ерићу

Умро је песник, кажу, мада песници не умиру
Отишао је само да види ту слободу небеску
И где све криве Дрине и Груже на крају увиру
Да анђелима вешт ко и ваздан испева арабеску

Умро је песник, кажу, у крилу своје земље мајке
Мајке коју је волео часније и више него она њега
Којој је певао гласом ко горске виле из бајке
Што му заувек оста на срцу радост, рана и белега

Умро је песник, кажу, у свом престоничком граду
У земљи у којој њени великани умиру два пута
Једном за живота, једном после смрти у хаосу и јаду
Да мајка му земља с телом славу и име прогута

 

замени све што имаш кошуљу државу трон

адреса ти је шума и лист и кап на листу

реч ти је Бог и живот природни небосклон

ево птице са поштом већ слеће ти на бисту

.

чист као дан и образ зар примичеш се крају

рецимо да је тако не прикривајмо стање

исчезла земна моћ је речи и даље трају

стрпљиво испредене нити слова не тање

.

артерија је пукла и команде не важе

реч је забога жива чим може да се каже

ништа забране сече ломаче не постоје

.

и кад се закопрца у језику и грлу

цена се занемари страх сатера у трлу

армија речи креће већ долази по своје

 

-Песничка виђења-

Колики треба да су царева рука и царев мач,
колико му похлепе треба,злата и просјака,
колико мрака, ухода и протува,
колико дворјана, придворица и удворица,
колико писара, говорника, гласника и добошара,
колико шарених парада, комедија и паравана,
колико кварежи треба у даху целе свите
да би и ЈЕЗИК НАСУШНИ ШИРИО ЗАДАХ?

.

Случајно и лудо питање
док пас лавежом уједа звезду
на ЧИСТОМ ЈЕЗИКУ ОЦА СВОГ И МАТЕРЕ.
Лако је њему.
У пасјем свету олош напада ћутке,
самсаре из далека заобилазе пунокрвне,
а само елита са педигреом
учествује у јавном животу
и иде на параде.

Уместо омажа

 

Одричем се тмине што ме прекри

Одричем се науке о лепоме болу

Стихова у крви болова у месу

Одричем се свега што научих с муком

Својих првих речи казаних у празно

И богатства беде

Кад улазим у траву одричем се трага

Кроз велику земљу пролазећ

Не познајем више болест што ме снађе

У тешкоме сну на почетку снаге

Истрошен одлазим завршен је пут

И све на њему излази кроз поре

Одричем се даха и извора хладног

Где се напих љубави што прође

Почињем од ветра ветар прошлост носи

Улазим у зидине моје немоћи

Ја последњи гробар својих дана

Стих исписан пре постанка света

Борац против себе истрајан и јак

Мада сам увек знао да бројим

Откуцаје непостојећег лудила

Од речи до речи путујем

Правац је велики грех

Правца се одричем остајем сам

Под велику се увлачећ стену

Да лечим ваздух иза себе

Најлепшу историју од свих

Историју моје болести

У празној кожи остајем

Својим немиром да измирим свет

Пружам први сигуран корак

Ова је земља влажна

Ово је јутро чисто

Недовршен тренутак се понавља

Из заборављеног камена пробија пламен

Осветљавајући пут

Невидљив је ходочасников циљ

Зато остајем ту у присуству биља

Ја ходочасник грехова разних пун

Одричем се тмине што ме прекри

Почињем од ветра ветар прошлост носи

У празној кожи остајем

Ј.Г:  “Ходочасник“, Просвета, Београд, 1968.

*

Владан Пантелић: Јаков Гробаров

Јаков Гробаров, или Миладин Ковачевић како му је право име,

 један је од београдскуих боема – књижевника. Рођени Мостарац,

обрео се у Београду, радио разне послове, па и гробарске, одакле

му и уметничко презиме. Објављена су му дела: Одгонетка сна,

Ходочасник, Ближи се 2000, Од Бога до ђавола, Фиока без броја,

У свлачионици, Ожиљци за сва времена, Прошлост је прошла,

Коњ без јахача, Кафански бисери,и бројни новински чланци.

 .

“Последњи, али и први, највећи боем из старе гарде београдске

тајне астрономије живео је немир света и у овој песми. Ако су

његови кафански бисери познати уздуж и попреко бивше

домовине, мало ко је спреман да погледа у очи истини да је у

питању велики србски песник и писац“ – написао је један

критичар о песми и Гробарову.

 

 

У свему, и у оном

што се невидљиво креће,

тражим те.

..

Где су се наде сакриле?

.

Мора да су пузaле

док сам гледала високо.

Вукла ге је нека сила,
Не послуша тад Кум мене,
Похитао према сину,
И у загрљај своје жене.

Да загрли мајку стару,
Да загрли оца, брата,
Сестри лице да целива,
Да отвори кућна врата.

Молих га да остане,
Породицу да доведе,
Размишљао доста дана,
Усто, шето, опет седне.

Не могу ти, куме, овде,
Притиска ме нека мука,
Нема мајке нема оца,
Биће моји без унука.

А и место ми је тамо,
То је моја родна груда,
Куме мили, реко сам му,
Кум си, куме, било куда.

Сећаћу се увек тебе,
Твога лика и осмеха.
Одведе те Бог ка себи,
То субина беше нека.

Остави нам на Срцима,
Рану која не зацели,
Ранко, куме, брате, друже,
Ти анђеле, Анђеле бели.

Ако се песма у лудом сну рађа

онда се на јави ништа не догађа

већ само окива

док снива

трује и вара

и у кошмаре претвара

без реда

па свако биће саплиће

без смисла и прекореда.

.

Тад не знам

да ли сам невин ил’ крив

или сам само привидно жив

или сам, можда, махнито болестан

па тако немоћан.

А ја се само надам

да није све узаман.

Нећу да склапам руке

јер то је молба огавна

на ђерђефу смо везли љубав

која је зелена и травна,

она није смрека

што брзо сагорева

од памтивека

па постаје демонова кћи

што тако упорно нуди

и злодухом својим

над нашим животом бди.

Она би трозубац свој

у болесно тело убола

па никад више ни мрве раја

до краја,

до краја…

.

Д.П: “Небеска звона“

 

 

 

Оплођени слузом прилепљивим

Изродили хајкаче китњасте

У чопоре букача блејећих

.

Семењаци шанкром окрастани

Извајаше бојнике оловне

У јаловце с чутурама празним

.

И тирана лавине јездеће

Обвијене осјајем светачким

Благослова братије безбожне

.

С панцирима од рђе прозуклим

Упрљани несојем пљунутим

Омотани невиности пасом

И угнаше уке у неуке

Развезаше учкуре умнима

.

Распасане под бич их повише.