Плачеш ујутро, поподне, кад ноћ падне,

Дрхти ти рука, док загрљај рођени чека,

Глас ти утамни, а усне постају хладне!

Срце зацвили, кад лед тупо заискри!

.

Ал види!

.

То кораци само душом звоне,

Док отрове полако избацују гадне!

Чекај! Пусти ветру ватру, нек  разгори

Толико, да вид опече и – да заболи!

.

Тада!

.

У смирај врелине дана, долази

Оно што сузе суши и чело ведри!

Лепота простире ћилим тада,

Љубави ткања ти – од постања.

Аксана Ючкавіч-избор из савремене белоруске поезије

Росом хладном пошкропиш одећу,
И руке и лице, цело своје биће…

Када само ујутро сунце устане,
Брзо летиш до истине спознања.
И имаш све, да би био срећан:
Бескрајно небо,
простор,
своју снагу,
хладну росу,
који буде за посао
И брзину рађају.

Као што страх душу вређа,
Пророди се тај,
Ко је тражио препород,
Препороди се тај ко се
није бојао падова,
Препороди се тај,
над киме су се ругали…
уништити, бацити на колена, поново оробити.
Препороди се тај,
ко је заслужио спасење.
Заслужује покору
и искрено дрхтање
Пред Тим, Ко је створио,
Пред Тим, чија је воља
Живот свима дала
и викнула у Речи:
– Веруј у Мене
и веруј у себе!
Народ, који је поверовао,
Чак и да умре – оживеће!

.

Избор сачинио Алексеј Иванович Чарота

Са белоруског језика превела Дајана Лазаревић

Извор: Пројекат Растко

Ја сам! Ја јесам!  Чудесан сам!
О, човече,  када уђем у твој сан,
Будим твоје Ти  – Да постанеш што Јеси  – Посебан!
Моћно  газим,  да ти и то, покажем!
Моје Око види све!  Подигни се!
Обоженим  оком,  гледај  себе! В.С.

Изгледом и понашањем ова птица подсећа човека колико је битно имати храброст и и показати свету своје праве боје.
Ја сам оно што јесам, чудесно посебан – поручује  бели паун!  Нико није савршен, али –  да ли је савршенство уопште толико битно када је реч о лепоти? Несавршенство ове птице, у случају када има непигментисано перје, је прави доказ изречене тврдње.  Бели паун у свом несавршенству је – савршен!
Реп пауна се “отвара” када  жели да импресионира неку женку, па је стога ова птица  симбол сексуалности, сензуалности, позитивне енергије, оптимизма и елеганције.

Паун је моћан соларни симбол славе, сјаја, живота,  доброг здравља, снаге, светла! Ово нам говори митологија!

У будизму паун је симбол највиших сазнања и повезује се са свезнајућом и мудром богињом а чувено око на његовом перу знак је будности, опрезности.

У хиндуизму паун је верни пратилац чувене Лакшми, богиње радости, изобиља, љупкости и стрпљења.

У грчко-римској митологији округле шаре на репу симбол су звезданог неба и блиско је повезан са богињом Хером.

Хришћанство пауна види као симбол спасења, па чак и као самог Христа који “све види”.

-сасвим слободна интерпретација текста о пауну –
Извор: Речник симбола

Напио сам се данас
сунчевог млека
срчући га жедно,
у сласт…
Тишина је била
у мени и трави
и свуда око нас…
.
Плавети чисте
срце моје иште
и добило је од неба дар:
Ти и ја душе смо исте
иако нисмо пар…
.
У оку ми сунчев слап
на длану ми неба кап
за тебе то је дар:
дотеци до длана
и испи на искап
небу за љубав бар…
.

www.stihoterapija.in.rs

Пауци су небо премрежили,
а ветрови и вихори ћуте
на згаришту душа.
Смрдљиво биље из пепела клија.
Ко у последње време
огуба се сва лепота
и остаде пустош.
Боже, шта би са човеком?

Ако и чујеш глас, знај,
то није песма ни смех.
Ако чујеш глас, знај,
то је само усамљени зов,
или нечији бол
што лута и тражи узалуд.

На згаришту пауци се множе
и у мреже спокојно лове
ретке мирисе душе
и скривен људски бол.

Стрепим у пустоши
и тражим ретке мирисе,
тражим бол као мој.
Можда има наде за човека.

.

1993.година

 

 

Џепови пуни срца
а руке празне.
Очи пуне слика
а чула нема.
Уши пуне речи
а нигде близине.
Усне сјајне
али од паучине.

И мисли пуне искри
ал’ звук не извире.
Прсти устрептали
али у недодире.
Кораци ужурбали
ал’ куда даље..?
Бистри се у даљини
човек у помрачини.

Узковитлане страсти
а нигде тела.
Молитва празна
без сузе и јада.
Чује се одјек срца
у даљини.

Душа једина чиста
непролазна..

 

 

Такви се предосете…
И чувају…
Не мора им се чути глас,
А да се зна, да им је ехо у пратњи добоша,
Да кликне и распрсне се о зидове винских подрума,
Да опомиње. Да благовести.

Такви се предосете…
И чувају…
Сестринском љубављу, као одеждом заогрну.
Не, као мати, што у утроби још њихове откуцаје чује,
У кутији скрива још прамен с крштења,
Не делећи срце никад надвоје… Потпуно.

Такви се предосете…
И чувају…
Од смрти, од снова, од туге,
Од свега, од чега се не може чувати,
Не као жена… Не као пријатељ…
Већ као слово беспочетноме Логосу.

Такви се предосете…
И чувају…
Њихов је живот, завет витешки,
Душа огрубела испод оклопника,
Држање изнад сваке нискости…
Они љубе руке. Они тихо псују.

Такви се предосете…
И чувају…
Достојно се над њиховим поразима бдије,
Благо им се дотиче раме, чврсто стежу прсти.
Јер они не скривају светло оружје,
Јер они носе невен на реверу.

Такви се предосете…
И чувају…
У овом времену плеве и кукоља,
Где зрно само кришом месечари,
Над морима сувих, михољских стрљика,
Док бистро га око на пучини не опази.

Такви се предосете…
И чувају…
Јер умови су им увек гладни знања,
Јер очи су им увек незасите лепотом,
Јер уста су им увек неуморна молитвом,
Јер срце им је никада препуно Бога.

У њему има места.
И одвише…

Јер,
Такви те предосете…
И чувају…

Од ледене воде Таре
До обала сињег мора
Устала је мајка наша
Његошева Црна Гора

Свако вече рјека људи
К’ светосавској луци плови
Устала је српска Будва
Устао је Херцег Нови

У одбрану свог поштења
Свете цркве и олтара
Устали су становници
Поноситог града Бара

Против врага који сије
Зло , несрећу и пороке
Без бојазни љуту битку
Бију дјеца српске Боке

Ђе’ се ћивот свечев брани
И ђедовска вјера света
Устао је Даниловград
Устала је српска Зета

Од поноса и од среће
Текле су ми сузе с’ лица
Када виђох како вјеру
Брани српска Подгорица

Никшићани ко’ орлови
Раширили сура крила
И светиње српске бране
Од Мираша и од Мила

Усто’ Шавник , усто’ Жабљак
Устале су и Плужине
И Мојковац и Колашин
Бране образ отаџбине

Ђе се храбрим срцем чува
Крст и свете богомоље
Род српски је борбом својом
Задивило Бјело Поље

А у ова , за све Србе
Тешка доба и прилике
И Пљевљаци , побрали су
Вјечне славе ловорике

Чекајући да напокон
Рујна зора српству сване
Против силе и неправде
Устало је и Беране

За спас вјере православне
Свог поштења и принципа
Устала су листом дјеца
Славног Васа , Озра ,Пипа

Устали су и Бањани
Дробњак , Пива и Голија
Да јуначким срцем бране
Ћивот Светог Василија

Против клетог Луцифера
И његових вражјих трупа
Устале су све нахије
И поносна српска Жупа

Братоножић , вјеру српску
Са оштрицом брани мача
Устали су и Ускоци
Ровци , Кучи и Морача

Устали су и Пјешивци
Устале су дичне Цуце
Српску Спарту поново ће
Огријати јарко сунце

А с’ Острога Бјелопавлић
Громогласним гласом кличе
Не дамо ти српске цркве
Ненародни предсједниче

У овоме тешком вакту
Без бојазни и дилеме
За спас српске цркве свете
Устало је свако племе

 

.

Молитвом и иконом народ Црне Горе брани светиње …

izmedjusnaijave.rs › молитвом-и-иконом-народ-црне-горе-бран

14.02.2020. – … Група „Стара Србија“ урадила је музику за пјесму „Устала је Црна Гора“, коју је написао познати епски пјесник Славко Перошевић.

 

Богиња света Нав,

плакања и туге света Јав,

води душе мостом златним,

до дворане небеске!

Отвара Капију света Прав,

и чита запис живота из књиге судбине! В.С.

Богиња Карна, понегде Карина, божанство је света Нав. После бојева, она улази међу убијене, са својом млађом сестром Жељом. Обе богиње плачу над душама младих ратника, над мајкама које неће сачекати синове, над женама које ће носити хаљине туге.
Попут мајке, Карна руком милује, збуњене душе, као да су мала деца, јер оне још не знају да је њихов пут завршен.

Карна се тужно смеши и гледа у свачију душу, да види, да ли је пуна светла или таме, даје упутства и води их до дворана неба, дуж златног моста, где отвара Капију. Она говори шта је било, и шта ће бити, и како ће свако, у наредном животном току, испунити своју судбину, чиме постаје богиња карме, не само смрти, него и рађања.

.

-слободна интерпретација текста- Извор: нет страница – АРИЛО

Зелен-пољем испод плава свода,

као негда, давно, у свит-зоре,

уз свирале ветра, жубор вода,

исте ватре још обзорјем горе.

 

Све је исто и у мојој души –

кад имадох тек двадесет лета:

исту песму ветар ми певуши;

иста туга, иста вечна сета.

 

Све што мину – можда се и врати,

у будући један освит зоре,

јер нас иста љубав вазда прати,

као ватре што обзорјем горе!

.

-13.јул, 2013.година-