Најтеже је изрећи истине и сећања, увиде и ведања

овом свакодневном речју, међутим то постаје живо и

оснажујуће када се ради песмом.

Како сам ти руке миловао,
миловао…веђе целивао.
Док ти косе јутром саме
ветру говориле…

Сред куле од мермера бела
стајала си чиста дјева,
Творца око, срце, душа
која поји живот свима.

Белим градом песма тече
У њ’ уградих своје срце.
Длановима ка звездама
шаљем мисли које творе.

Сад на дворе бјеловите
шаљем гласе о победи.
Живот оде и арије
пева свуда – неста једи.

Кораком си лаким пришла
и донела мач мој свети
да силесија те сад моћи
печат стави и посвети.

И пустила гласе своје…
Све су тице ластавице
око твоје круне звезда
лет летеле вртложнице…

…и славуји божјим гласом
очарали све и свја!
Сунце Род свој сада
обилато благосиља.

Звезда Роде, Звезда Роде!
Зове тебе Сунца син.
Звезда Роде приђи мени
жар слободе дарујем ти.

Рад је Род да јутро створи
сада вечно духом збори,
благослова окна пуна!

Дар дарује Љубав свима!
По Небеским мерилима…

Извор: Звезда Род

Сањала сам ноћас песму
која мене у њој пева
приповеда прарођење ,
светле искре Рода плама…
Сањала сам ноћас песму
која у сну мене сања!
.
Низала је све животе
у сваком ми лице исто
достојанство беле искре
светло, бело и честито!
.
На челу ми пламен стоји
што светове обасјава
душа гледа кроз вед тајне
свеприсутног Светог Права…
.
Ова песма мене сања!

(белор. Алесь Емяльянаў-Шыловіч)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

 

ја нисам ишао у школу
она је долазила код мене
што би рекли сада хоумскулинг
тада су говорили другачије
нисам био ни лош ни тадашњи ни садашњи
у дечјој соби на ивици неуролог је поставио другу дијагнозу
није било ни звона ни табли ни креди
наставници су долазили ујутро и пре ручка
највише ми се свиђала белорускиња
њене меке кестењасте локне
високе бујне груди и уредна еластична блуза
подизали су ниво знања матерњег
у седмом разреду уместо ње је допузала нека баба
што је до тада у декрету седела
и моја љубав према белоруском пуче ко лампа у ормару
конституција енглескиње јој није дала да се попне
на пети спрат
зато сам на енглески одлазио у суседну кућу
учили смо у кухињи пуној дима
где је с времена на време долазио њен син
јак дечко црвеног лица
много пута смо се играли с њим
мица или домина
ето такво је вино
волела музичарка
она је увек бројала на три
али често остајала у самоћи
и свирала на хармоници
понекад форте а понекад пијана
краће речено курс науке је био весео
девет година је прошло као у сну
ја нисам ишао у школу
школа је долазила к мени

Био је то тренутак у коме сам себе гледала стојећи са стране, одвојена од свог тела, у простору који се, негде тамо, преплитао са овим, и времену, које је наизглед текло упоредо са временом у коме сам се ја, жртва потрошених илузија, нашла у улози кривца.

Смешно је било читати страх записан одмах испод првог слоја коже. Ту се сакрије кад се уплаши самог себе. Људска кожа се лако скида. Са костима је мало теже.

Гледам је нетремице. Изгледа као да није присутна, да се суди неком другом. Смешка се. Чудно, зар не? Проглашавају је кривом, а она се смешка. Не, није то реакција растројене особе, познајем људе. Разбукти се у мени неки осећај који долази са сазнањем да се у бездну њених очију сакрила моја узбуркана крв. Не осећам ноге…

Крива сам, кажу.

Јесам, истина. Ја сам починила злочин против сопственог живота, кад сам га поделила на два дела и дозволила да се отров прелије са једног на други, надајући се да ће се десити неко чудо које ће све то саставити, исполирати и да ће бити боље него пре. Кренула сам ка мајчиној утроби да сачекам јутро, али сам залутала.

Гледам јој руке. Тако су мале, нежне. Ко би рекао да је њима померила милионе стена које су јој се нашле на путу? Радо бих је узео у наручје или учинио невидљивом. Хоће живу да је сахране, знам, али… она је…. другачија. Видео сам то оне вечери кад је привијала лед на модрице    Дрхтао сам док сам јој прилазио, неспособан да њену судбину приведем правди.

Суђење прати и он. Не зна да суде и њему. Поверио ми је да је изгубио један сан. Заувек. Враћао му се у деловима, кроз друге снове, али никад није био онакав каквим га је створио. Сањао је у свим бојама, али је само тај сан био плав. Из једне сребрне власи, извукла сам оно за чим је престао да трага. Покидала сам ту ноћ и спаковала је у кофер који служи само за те ствари. Једног дана ћу од тих делова направити невидљиви огртач који никад нећу скинути и ниједна ружна успомена неће бити ушивена у њега. Саградићу свет на неком острву где ћу побећи из свог бола.

Није она то урадила, није било тако! Ови људи су ремек-дело градитеља мрачних руку и мисли. Они су оваплотили неправду! Не гледа ме, а уста су ми испуцала од жеђи за њом, тим опасним привиђењем за којим сам посегнуо као омађијан њеном немоћи  у тренутку кад сам мислио да имам све. Пробудила је траг светлости која је ишчезавала из мене. Нека сам проклет, али као да је из самог пакла дошла. Тако ме је љубила, као да ми анђео вида ране. Умрећу а нећу знати  друго, сем да је због те вечери вредело живети.

Срце ми се, претворено у грумен исушене земље, крунило. Душа моје душе, стара колико и мој злочин, спавала је у кревецу. Рећи ћу му да је ружно сањао, а да сам се  повредила кад сам терала ружне снове. Нису хтели да оду, па сам морала. А тата? И он је радио исто. Трчала сам и налетела на њега. Пао је, повредио се. Не, нисмо се свађали… И није се тата сам посекао и мене оптужио да сам му нанела повреде, лажу… Не, не лажу, није свет  место из ког се љубав повукла, то су се слова испремештала сама, исправићемо…

Удишем затворски ваздух. Чудовишан је. Чекам да се појави, да је спроведу. Да јој будем близу. Време је направило предах, изгледа. Не пролази. Колико му је потребно да се умори? Зашто оно никад није проглашено кукавицом или кривцем а толико рана је урезало и толико крвавих стопа за собом оставило? Ломи нас и лаже.

Чека ме, знам. И даље у ораховој љусци коју мора разбити. Ја сам је начела. Ипак, помислим како то не иде: полицајац и ја, осуђена… Два затвореника, која лутају животом као невоља светом. Тек сад видим колико празнине зјапи у мени. Цела сам амбис који је прогутао сунце.

Гледамо се. На њеном лицу сузе, на мом зној. Тражим значење у њеном погледу, јер покрета нема, сем грча на уснама који изгледа као осмех.

Гледамо се. У свакој капи зноја на његовом лицу видим сан о коме је причао. Прелива се у моје сузе, али не одлази, јер оне теку назад. Не скидам стару кожу са себе, а већ навлачим нову…

Живела је на врху планине мала Снежана, краљица зиме. На ножицама је имала ципеле од сребра, била је огрнута белим снежним звездама, на глави је носила ледену круну која се пресијавала у безброј боја кад сунчев зрак на њу падне.

Краљици зиме није било хладно ни на врху планине. Спавала је у снежном гнезду, голишава се ваљала по сметовима, лоптала се по цео дан пахуљицама и возила се на језеру на црној птици, тужно оборене главе. Како је Снежана била врло мала, могла је сасвим удобно да јој седне на крило.

Често је Снежана мислила зашто је црна птица тужна, зашто увек обори главу, и једном је упита:

– Мој црни чамчићу, зашто си увек толико тужан?

– Како, мала краљице, знаш да сам тужан? Тихо певушим пловећи језером; кад те на обали угледам, увек ти радосно махнем крилом – одговори птица околишећи.

– Тужан си, тужан, чамчићу, увек суморно обараш главу и гледаш у воду. Реци ми шта те то мори, можда ћу ти помоћи – рече Снежана опет. Али птица не одговори ништа, само још више погну главу и заплови брже.

Снежана тога дана није више хтела да наваљује питањима, али се чврсто у себи одлучи да дозна тајну црне птице. Стално је кришом посматрала из свог снежног гнезда да види шта ради кад је сама. Тако после неколико дана опази да је птица још више погла главу, као да се загледала у своју слику у води, и плови лагано, лагано, рекао би човек не миче се. Брзо се из свог гнезда спусти до језера, па поново упита:

– Чамчићу мој црни, реци ми што си тужан. Ја сам краљица све ове белине, краљица сам зиме и снежних пахуљица. Зар не верујеш у моју моћ? Хајде, провозај ме језером, па ћеш ми онда рећи своју тајну.

Птица тихо доплови глатком површином воде не дижући на њој ниједног таласића, пружи своје крило, и кад Снежана седе на њега, отисну се полако средини језера. Около је све било бело: белеле се гране и стабла дрвећа, белели се облаци на небу, белеле се веверице што су каткад скочиле с гране на грану, блистала се од белине Снежана краљица зиме.

– Мала краљице, одвећ сам узбуђена и не могу ти рећи све шта ме тишти – прозбори најзад птица – Све је око мене бело: и дрвеће, и небо, и звери, и ти, мала краљице; само сам ја од ноћи црња. Зато ме мори туга.

Чувши то, Снежана радосно рече:

– Кад ти је то једина невоља, чамчићу , не брини! Учинићу да постанеш и ти бео; заплови ноћас на средину језера и чекај.

После овог краљица је отишла до ледене куле, међу стење, где је живела Сребрна Звезда, мајка свих пахуљица. Могла јој је и заповедити, али Сребрна Звезда је била веома, веома стара, па је Снежана због тога умиљато замоли:

– Добра, Снежна Звездо, ти што си још мојој мајци одећу ткала, пошаљи ноћас на птицу што стоји сред језера јато пахуљица и њима заувек покриј њено црно перје. Учини да се сутра пробуди сва бела као снег мог престола.

Тако је молила Снежана, а црна птица уздрхтало чекала насред језера. Кад би око поноћи, сан птицу савлада, она положи главу на крило и остаде непомична. А истог часа паде јато пахуљица и сву је завеја, те у трену постаде бела као снег на престолу краљице зиме.

Ујутро Снежана опази да водом плови бели лабуд, први на свету, други су се после тога рађали и умирали, али тај први још и сад живи и по том истом језеру вози Снежану, краљицу зиме.

 

Вину смо се пут слободе,
Наш нам Ђедо дао крила,
Да идемо сложно сви ми,
До побједе Мајко Мила.

Улицама Црне Горе,
Свети Оци иду с нама,
Од Тамјана све мирише,
Браћо Сестре благо нама.

У помоћ нам са свих страна,
Других вјера браће доста,
Бране наше бране њино,
Што од једног Бога оста.

Тутњи тихо Црна Гора,
Од корака ове масе,
Тутњи тихо па све јаче,
Да се брука ове спасе.

Да се спасе Света места,
Од осамсто више љета,
Да не отму да не затру,
Као некад све у ватру.

Гусле зову зов се шири,
На све стране Васионе,
Помагај те браћи својој,
Широм мале Црне Горе.

Поносита Црна Горо,
Увек ли си Црна била,
Свануће и тебе једном,
Бићеш цветла наша мила.

Манастири Цркве наше,
Поносито свуд се шире,
Да збирају своју децу,
Благослове и да мире.

Само тако биће слоге,
Као један браћо сада,
Волимо се не мрзимо,
Нека Љубав увек влада.

И три прста подигнимо,
Према Богу једном само,
Браћо Срби Црногорци,
Ми то знамо! Ми то знамо!

Суштина свих суштина,
најосновније и најсавршеније Знање
коме се не може ништа одузети нити додати,
Љубав је Божанска Свест,
Апсолутна Божанска Савршеност.
Истински можемо волети само оно што је савршено,
што видимо какво уистину од Бога јесте,
јесте Бог у Љубавнику и у Љубљеном.
Љубав је Вечитост, Савршенство и Слобода,
Јесте Истинска Лепота Постојања,
Благопојство Светости наше,
Свети Вид Постојања, Сâми Господ.

Будно Усрђе, Човекољубац и Свељубац,
Љубав је Свети Однос, Истински Вид
Који је Знање Себе у Свему;
Јесте Красносветлосна Песма Стварања.
Откриватељ и Објавитељ свега што Јесте,
Љубав је Бог Живи Световид,
Творац и Створено и Стварање.
Нежна, оштровида и префињена,
Љубав чува наше срце и душу.
Обасјане Љубављу душе наше Завет су Божји
у Светом Односу који је Светлост и Свети Вид Божји,
наш Истински Вид, Знање и Постојање.
Живот наш Светлост је у нама,
Чистота наших бића
у свепрозирној отворености и невиности Љубави.
Море Благости, Знања и Правде,
подно престола Божјег,
море је Нежности,
једине праве Исцелитељке,
узрока, пута сврхе Радост добрих, чудо верних,
Вечни Живот у свему,
Љубав је Истински Вид, Око света
Узрока, Пута и Сврхе наше.
Које види Целину и свако појединачно биће,
јесте Безгрешна Мудрост Савршенства
Која у Милосрђу Свом дарује
и благосиља наше душе.

Именом Њеним свиће Вечни Дан,
Красотом Њеном руди.
Предивно лице Њено сија Истином и Добротом,
и ми у Светлости и Топлини радосно ходимо ка Њој.
Реч Господња наш је Вечни Живот
у којем хвалимо и славимо Милост и Свемоћ Његову,
благосиљамо сва дела Љубави и сву васиону.

Све што постоји настало је из Ње и јесте Љубав,
једна те иста Дивотност Постојања
свеједно какав је облик и карактер земаљског обележја.

Ми смо слика Себе, а Љубав је наше Себство;
Љубав је Ветар а човек је фрула,
Љубав покреће а човек је плесач,
Љубав је Песма а човек певач,
Љубав је Мирис а човек је цвет,
Љубав је Светлост а човек је звезда,
Љубав је Дух а човек је Душа –
тек сједињени су Љубав,
Свесливна Надсветска Лепота.

Када ми је лоше, идем у књижару
И пијем тамо све, што је исплакао овај свет.
Када је теби лоше, идеш у кафану
И пијеш тамо… не кафу. И пијеш тамо. И пијеш тамо.

Када ми је као и раније лоше, ја слушам музику,
Да би ми, ако је још могуће, постало још горе.
Када је теби лоше, ти слушаш друге људе –
При разним издацима резултат је исти.

Ако ми је још увек лоше, стискам у длановима шал.
Ако немам шал – нокти пробију кожу.
Када је теби лоше – ти стискаш нечију шију.
У загрљајима. И опет остајеш мрзовољан.

Када ми је лоше, трудим се да те видим,
И од свега тога дубља је мука у таласима.
Када је теби лоше, ти се трудиш да ме видиш.
Да ли си приметио, да ја увек скидам шал
И излажем врат?

.

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

 

и у Преображењу коначном исходишту

навадила се стока пасе по заветишту

.

низ кичму село пукло сузи корито суво

одавно бивша река кроз ухо збори глуво

.

под вршњиком ни жара некмоли врућа погача

ломна и трула греје сеоска света крстача

 

с концем века на врху опанак сиротог робља

граби у истом смеру пут сеоскога гробља

.

М.Ц.М: Збирка – “Лом“

 

У поноћ је моја кроћена змија шареница
Клиснула према врху седмороге хридине
Баш када прекорачих брдо врлина и зала
После тисућу дана упошћавања ега и ала
На исцеђеној капи соме и трунчици хране
Кључним упитима који буше просторе тамне
Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине
Да отворе све моје унутарње уставе и бране
И да се од седала до неба попне жеравица

На троуглој заравни одакле се сужава стаза
Созерцавам мудрост двоточке десете ламе
И испирам тајинство многих пада и узлаза

Прелазим планинско језеро са влагом жене
Мишића упредених алхемијом мушкарца
Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

Снажном тачкицом свести затварам три ока
Загледан кроз сушт качим се за вечност
Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа
Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом
Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса
Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа
И пробијам се живно у близину Петог анђела
Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса
Одакле се открива или пада усред пакла врела
Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке
На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом