Четири сата.

Тешки као удар.

Цару- царево, богу- божије!

А неко

Као ја

Куда би, куда?

И шта се мени дати може?

Када би био

малецан

Као Велики океан-

чучнуо би на таласе,

уз плиму кокетовао би са луном као са женом.

Где наћи драгу

Која би била као ја?

Такву не би држало небо малено!

О, кад би просјак био

као милијардер!

Паре? Шта ће души?

Незасит лопов у њој ипак спије.

Моје жеље- то је хорда што руши,

мало јој је злато сваке Калифорније.

Када би био муцав

ко Данте

или Петрарка!

Душу јединој дати!

Стихом наредити да је трулија!

И речи

И љубав од које патим-

Тријумфална је то капија,

раскошно,

без трага ће кроз њу ипак,

љубавници свих векова да мину.

О, када би био

тих

као гром јак-

плакао бих,

тугом загрлио изанђалу планету- пећину.

Кад бих

свој моћни

пустио глас боје дуге,

комете би сломиле вреле руке,

и бациле се доле од туге.

Очима бих од зрака гризао ноћи-

о, када би био

ко сунце без сјаја!

Тако ми се хоће.

Земља мршави стомак

сијањем својим да напајам.

Проћи ћу

вукући своју љубавницу.

У каквој само ноћи

пуној лутања

где зло не вреба,

Голијати неки посејаше мене- клицу,

тако велика мене тако непотребна?

Дим појео ваздух љут.

Соба је-

глава у паклу пуном буке.

Иза тог прозора,

сјети се први пут

лудачки миловах твоје руке.

А сада седиш, срце железно, туђе,

Још је дан-

тераш ме уз осмех, можда лукав.

У тамном ходнику никако да уђе

дрхтајем сломљена рука у рукав.

Поћи ћу,

бесциљно, до мила врага.

Дивљи,

избезумљен,

очајан, јадан.

Не треба

тако

моја драга,

растанимо се одмах сада.

Па, ипак,

моја љубав-

тешко бреме за те

на теби стоји,

ма куд побегла тајно.

Дај, последњим криком својим

да горчину увреда истерамо.

Бука озноје до умора,

он спас нађе у води јаже.

Без твоје љубави

ја

немам мора,

волим те стиховима-не помаже.

Да се одмори- и слон се спрема,

легне у песак, врели, истински.

Без твоје љубави

ја

сунца немам,

а не знам где си, не знам с ким си.

 

(Фото: Владимир Мајаковски)

 

Уфркљестило те са свијуг страна. Шћео би то д-уљудиш, ал не вреди.

Проуја живот. Кувет издаде. Празна не пуца, мој брајко. Дође ти да цркнеш.

Да закукаш изгласа. Пођеш штали, зврји празна. Од наког газдинлука.

Увати ме туга нека. Неш веровати да ми пођекад ударе сузе на-очи.

Како и не би. Колко е тујнак брава бивало. Сад једва д-одржим ови пешес гуља,

колко да штипкају око-куће да се не запарложи баш до прага.

Спремим им  за-зиму мено дрмезине и то ти је. Осто и један прељетак, лањски.

Ништа не вреди што е година понјела, немаш с ким д-обереш,

натовариш, превучеш, д-истовариш…

Па после велим сам себе: Можда е тако морало да бидне.

Веруј да смо и заслужили да вако стрвињамо.

Знај да е то казна Божја што смо се обезбожили.

.

Што смо дозволили да нам ђеца у-цркву не иду.

Што смо шућели кад су се безбожници ругали слави и прекади.

Што смо се торњали куд нас ћерају коекаке пошушњаре

мешто да смо ишли Божјим путом ко ђедови наши.

Па ако треба д-иде глава, нек-иде. И готова ствар. Јок. Ми се уванџали и ућутали. Кукавци.

Наиђе јампут вође онај калуђер Јован што живи горнак у пећини на Црној стјени

и дадне ми неку песмарицу.

Сузе су ми точиле неш ми веровати кад тамо каже:

 .

Нису, вели, Срби кано што су били.

На зло су се, каже, свако измјенили.

Па кад почне да броји, све нако каконо и јес:

Одрекли се српскога имена,

Одрекли се својих крсних слава – па каже:

Не поштуе млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради – па вели:

Свештеници Вером ослабили,

Нит ђевојке држе ђевојаштво,

Свилу носе греом се поносе – па ондак каже:

Нити народ за неђељу мари,

Ни за празник ни обичај стари,

Нит празником цркве испуњује,

Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно безакоње – па наводи како

пишти Свети Сава:

Волио би и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате.

.

Ту песмарицу би требо да прочита свако

ко е србског рода и порода.

 

Посвећење вилењака у овоме свету има десет ступњева, а на свакоме ступњу посвећења Вилењак се задржава седам година.

Почетак посвећења Вилењака јесте сам тренутак рођења.

На првоме ступњу, до седме године, када је посве повезан са Мајком а нимало са Оцем, Вилењак живи у оностраним световима вила и вилењака, где савладава уметност сневања у будноме стању.

У том добу, он је више у оностраним него у овостраним пространствима, где са духовним бићима из оностраних световима, поред уметности сневања, савладава и уметности маштања, уобразиље, певања и сликања живим речима.

На другоме ступњу, између седме и четрнаесте године, када је подједнако повезан и са Мајком и са Оцем, Вилењак савладава вештину живљења у свету људи.

Тада он више борави у овостраном, упознавајући људе, откривајући све њихове врлине и мане, све њихове вештине, слабости, мудрости, преваре, лажи и обмане.

На трећем ступњу, између четрнаесте и двадесет и прве године, када је посве повезан са Оцем а скоро нимало са Мајком, Вилењак савладава ратничке и борилачке вештине, припремајући се за Сунчевог ратника.

На четвртом ступњу, између двадесет и прве и двадесет и осме године, превазишавши и ослободивши се посве оба ауторита – Мајке и Оца – Вилењак открива и упознаје знања, мудрости, философије, културе, уметности, књижевности и науке цивилизација, раса и народа овога света.

На петом ступњу, између двадесет и осме и тридесет и пете године, Вилењак започиње своје духовно рођење које је – за разлику од биолошког, физичког рођења – поступак илити процес који ће трајати не само до свршетка овога животног тока, него и кроз све будуће животне токове.

Тада Вилењак трага за својим Коренима, за Прецима и Боговима, за својим Племеном и Родом.

Стога је пети ступањ посвећења Вилењака, можда, и најпресуднији за његов будући духовни развој.

На шестом ступњу, између тридесет и пете и четрдесет и друге године, Вилењак савладава, упоредо, уметност живљења и уметност умирања.

Од тог доба он почиње свесно и самосвесно и да живи и да умире.

Да живи сваки тренутак – овај тренутак – као последњи тренутак у овом животном току.

Свакога трена живи, умире, васкрсава и изнова се рађа.

Освешћује истовремено како тајну живота тако и тајну смрти.

Тада схвата и освешћује, да је смрт само пролаз кроз овостране и оностране звездане капије, кроз овостране и оностране видљиве и невидљиве светове.

На седмом ступњу, између четрдесет и друге и четрдесет и девете године, Вилењак се среће са својим тамним двојником, са својом материјализованом сенком у овоме свету, схватајући и освешћујући да је све време његов најљући противник у овоме свету био нико други до ли његов тамни двојник.

На осмом ступњу, између четрдесет и девете и педесет и шесте године, Вилењак открива све своје грозоте и гадости, све своје злочине и ужасе, сва своја ружна, прљава и лоша дела из минулих животних токова, и труди се, да што више од тога духовно, енергетски и кармички прочисти и поништи, како би – ако је икако могуће – посве растеретио и ослободио своју душу за успињање на више ступњеве Творчевог Стварања и Присуства.

На деветом ступњу, између педесет и шесте и шездесет и треће године, Вилењак мора да се сретне и да посве упозна своју тамну душу из оностраних светова, која је била праузроком свих његових патњи, страдања, грешака и стварања лоше карме кроза све минуле животне токове.

Сусрет, упознавање и освешћивање Вилењакове тамне душе прелива се и на десети ступањ, између шездесет и треће и седамдесете године.

Ако се на деветом ступњу догодило откривање, упознавање и осветљавање Вилењакове тамне душе, на десетом ступњу, Вилењак мора још за овог животног тока да – знаменито илити симболично – прође кроз звездане капије смрти, како би своју своју тамну душу посве освестио и просветлио и, на концу, тако прочишћену сјединио са својом душом у пречистој Творчевој светлости.

После овога, Вилењак ће, можда, и даље физички да борави у овоме свету, али је, уистини, душевно и духовно посве прешао у оностране светове, међу бића стварања, љубави и блаженства.

Он ће се од тада кретати овим светом само као чиста душа и чисти дух, само као чиста светлост и чиста свест.

Боравиће у свету, али свет на њега више неће имати никаквог утицаја.

(У Великом Гају, 21. гумника 7526.)

Светли душа

У немилу

У недрагу

У успону и паду

Небом безкрајним

Звездама светли пут

.

Светли душа

У милини

У драгости

Водом и етром

Светим светлом

.

.Светли душа

Љубав носи

Немилу и недрагу

Милином и драгошћу

Загрљајем и милошћу!

 

Ноћ дубока влада, и све живо спава;

На староме торњу поноћ откуцава.

.

И у том часу са гранчицом крина,

Анђео се спусти са рајских висина.

.

Све поспало ћути, нико се не буди;

Не виде га звери, не виде га људи.

.

Ал’ осећа грање – па се тихо свија;

Осећа га лахор – па тихо ћарлија.

.

И Анђео Мира, кроз дубоку таму,

Спусти се пред олтар у пустоме храму.

.

Па прекрстив руке на блажене груди,

Рујну зору чека да небом заруди…

 

 

 

Мој је драги повредио чланак!

Држим га у кућном притвору,

44 пољубаца седам пута на дан.

По ноћи редовно стање.

Храним га свечано,

појим га заситно сурицом.

Диви се мом познавању

природних лекарија,

ја његовој вештини уживања,

он свуда опази лепоту.

Причамо паметно,

волимо се сулудо,

никад довољно сулудо!

Стављам меру на моју

неодољиву жељу

да га још малко држим

у здравилишту,

ипак

ловац је,

недостаје му к о р а к…

 

Увели цветак безмирисни

пуштен у књизи гледам ја.

И гле, већ мноштвом чудних мисли

 душа се моја пуни сва.

.

Ког пролећа је цвао цватом

и чијом руком скршен би?

 Да л’ познатом ил’ непознатом?

 Зашто га овде остави?

.

 Можда за спомен на познанство

ил’ на растанак можда дуг?

На какву шетњу кроз пространство,

 кроз тихо поље, тамни луг?

.

Живи ли он ил’ она живи,

где ли је њихов кутак сад?

А можда су и увенули

ко овај овде цвјетић млад?

Рекли су:
„Не враћај се ономе од чега те је Бог ослободио“…
А ја пригрлим свој бол и ране,
Као хармонијски вал лукобране,
И зимујем.

Зимујем, бесмислено дуго, док календар надгорева над пећницом,
Гужвам речи у снове, пуна су ми уста снова.
А срце окова.

И кад помислим да свет нема смисла,
Да ватрена кугла из Откровења прети,
Тад смисао до немогућег узлети,
И битише. И иска.

Тумачим кишу и тротоаре,
И све излишно, клише репертоаре,
Што ми са намером неко потура,
А ја изнова загризем.

 

Ми јесмо

Ми јесмо

Ми јесмо прах

Истовремено и дах

.

Губимо дах

Све је већи крах

.

Ко иште добиће

Уста на уста

Од Бога дар

Божански дах

.

За сва времена

Губимо страх

.

Ми јесмо

Ми јесмо

Ми јесмо

И прах и дах

.

Волимо Бога

Свом душом својом

.Свим срцем својим

Свим умом својим

.

Бог је дах

Чисти свеколики прах

.

Ах

 

Шта страст је, шта љубав, шта истина

Уме ли кроз тмину да слути твоје око

Шта незнање, шта заблуда,шта је суштина

Умеш ли у себи наћи дубоко, дубоко

Или је све исти, све просто, све белина

.

Шта реч је, шта ћутање, шта говор душе

Умеш ли разазнати без усне, без дланова

Шта празнина, тегоба шта је, кнедла сред гуше

Умеш ли дотаћи без разблудних снова

Или је све далеко, све површина, плод оскоруше

.

Шта рађање, шта је живот, шта умирање

Умеш ли с три прста десне руке да удишеш

Шта судбина, аманет шта је, шта битисање

Умеш ли у нигдини, празним умом да запишеш

Или све биће корак, горак пад у бездање