Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

.

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

.

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

.

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

Збирка „Старе ватре опет пламте“

Устај сада вучији сине,

почуј повик из даљине.

Душа дрхти од тог зова,

кључа крв старог кова.

.

Њоме ти носиш, наслеђе свето,

сети га се, да не буде отето.

Сети га се, да не буде касно,

сети га се, и живи часно!

.

Устај сада вучији сине,

вини поглед у висине.

Види моћног претка твог,

оног силног, громовног!

.

Устај сада Сунчев сине,

вини поглед у висине.

Види како зора руди,

стари Отац, дух ти буди.

.

Осећаш ли претке своје,

видиш ли их како стоје?

Како сјакте, међ’ звездама,

почаствуј их у песмама.

.

Устај сада вучији сине,

устај, сазнај, шта ти чине!

Заборави сад лажи те,

Заборави те речи зле.

.

Запамти род свој,

запамти далек пој.

Запамти, он је прави,

певај роде, својој слави!

.

Устај сада вучији сине,

устај сада побратиме!

.

Слава теби и роду твом.

Слава нама и потомству свом!

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Права сибирска зима је загудела. Цело село се забелело, не видиш ни куће, ни поље. Само по која крошња дрвета се назире испод белог покривача и по неки димњак пућка. Зубато сунце трчи свој круг по небу, али топлоте ниоткуда.

Наша два враголана, Божидар и Сербика седе у топлој соби, на каљевој пећи. Отворили сликовнице и друге књиге и гледају и читају. Али, ужелели се дугих поучних прича Чаробњака. „Хајде да мислима позовемо нашег драгог учитеља.“ предложи Сербика. „И ја сам се ужелео причица и савета мудрог Чаробњака.“- одговори Божидар. И у трен ока њих двоје се обреше у топлој и пријатној колиби чаробњака.

Он седи за великим дрвеним столом, са мноштвом књига и неких апарата, на свом старинском, магичном троношцу. Њих двоје се згледаше па у глас рекоше. “Добар дан, снегом завејан. Дошли смо да учимо и душу развијамо, ако вам не сметамо.“ На то се трже Чаробњак и тек тада их спази, па рече: “Добродошла, драга децо, моје мале мудрице. Баш сам се ужелео ваших посета, бројних питања и паметних одговора. Хајде да вам данас причам како је наш свет устројен. Ето, узмимо на пример нашу мајку Земљу. Колико она пати са нама људима. Буше нафту на све стране, а не знају да је  то крвоток Земље, па уништавају и човечији. Зар не примећујете да је у свету све више људи има болесно срце.  Копају руде и ваде из утробе Земље минерале и рудна богатства, али све то утиче  и на нас. Рецимо непознате болести, болести унутрашњих органа, разни паразити. Праве велике , прљаве фабрике које све око себе загађују, па се питају зашто се храна тешко вари, откуд стомачни проблеми, што је човечији организам затрован. Испробавају нуклеарне бомбе, Земљу повређују, а нама свима пуцају капилари, отварају се живе ране. Срце и душа  боли нашу Земљу кад види како се ми односимо према безплатним даровима- ваздуху, води, биљкама, животињама, храни. Па онда загађивање ваздуха преко сваке мере, а многа деца једва дишу, многи људи се стално гуше. Па прљање наших бистрих потока и река, а о океанима и морима да не причам. А шта је са течностима у нашем организму? Нагомилавање свакаквог ђубрета, где год ко стигне, утиче и на рад наших црева. Поплочали би људи сваки милиметар тла, са асфалтом, плочама и друмовима, а не примећују пораст кожних болести. Свака гнојаница, на твом лицу или телу, је као вулкан на кори Земље. Наши старци причају да кад умре 100 људи на планети, да толико ћелија умре у сваком људском телу. А замислите кад се деси нека велика несрећа, онда су сви људи тужни и болесни, а њихова душа плаче и болује. Па зар у таквим условима , кад пати Земљина душа, природа рида и гуши се, да и наша душа и тело остану неокрњени. Видите, све је у свемиру повезано. Не можеш да чиниш некоме зло, а да ти се не врати. Али, ако свуда шаљеш радост, срећу, светлост, захвалност, а најбоље љубав, онда ти се живот усклађује и све се одвија складно. Ето, размислите вас двоје, како је у вашем селу? Сви поштују и воле природу, брину се о њој, доносе зими храну и за неке дивље, промрзле  животиње, јер иначе не би преживеле. Кад се сеју поља певају се дивне песме, за земљу, за биљке, за све живо. Зато, у пролеће природа то враћа кроз родну годину и обиље плодова. Размислите шта би сте ви радили да сте на месту наше мајке Земље? „

„Драги и велики учитељу никад нисмо о томе тако размишљали. Стварно је све повезано. Ја сам прошлог пролећа заливао и миловао ону стару крушку безродну, а у јесен плодови је позлатили целу, савиле се гране до земље од рода.“ -рече Божидар. „Ово је дивна прича и требало би је чешће деци причати, јер су деца наша будућност. Ја сам ону нашу стару коку, мазила и пазила, чак сам јој и велику кутију набавила да се ушушка. А она мени доноси огромна јаја са два жуманца. Све се враћа, све се плаћа.“- додаде Сербика. Тада стари Чаробњак рече: “Хајде сад да се напунимо љубављу и пошаљемо је свима. Центрирајте се у тачки своје највеће снаге и мира. Сетите се кад сте били пуни љубави- кад су вас тата и мама мазили, грлили… Појачајте тај осећај да цело тело засија. Раширите сјај на око 5м од себе (по целој соби), па скупите. Онда раширите опет сјај на цело село, па опет скупите, смањите. На крају раширите тај сјај на целу мајку Земљу, па опет скупите. Сада сте свима послали љубав, а то је најјача сила у свемиру. Тако јесте, тако јесте, тако јесте.“- заврши Чаробњак. И док су се наши неустарашиви пустолови још концентрисали, они се обреше у својим кућама, обасјани светлошћу љубави Божије. Кад се деца радују, радује се и Бог и цела васељена.

До следећег пута, да будете вечно здрави и срећни.

Радосник се млади небом простро
теглећи се из сна дубокога.
Ратницу светла весео дочек’о
кад пробуди љубавника свога.

Јар ватрену страсно је разлио
да му светлу љубав се дарује.
Шар земаљски собом осветлио.
Сладострасјем свет се оплођује.

Заиграло коло лепотица.
Све у белом невестињском руху.
Надлеће их јато ластавица.
Свет се купа у цветноме праху.

Све Моравске и сва поморавља
Јар младенца светлом осијане.
Прогнале су таму пут подземља
виловитим колом раздрагане.

Од смиља жући

Сним

.

Не видим се

Од злобиља

Врим

У корову опрљен

.

Колевка ми

У рову

Не чујем

Од лелека

.

Бдим

.

Тргнем се

Опет јека

Међ злобљем

 

.

Киптим из

Зеленог

У зелено

Падам.

 

Разговор са смрћу

 

Принцеза Савитри беше једино дете краља Ашвапатија. Није се знало је ли била лепша или паметнија. Једном је пошла с пратиљама на излет у шуму. У шуми је срела дрвосечу, у чију се лепоту загледала; и некако  знала,  да он по рођењу није дрвосеча. Кришом се распитујући, сазнала је, да му је име Сатyаван (онај који увек говори истину), и да је по рођењу принц, а да је његова слепога оца, краља, прогнао из краљевства на превару рођак. Сатyаван је живио у шуми с родитељима и прехрањивао их продајом дрва.
Све то беше довољно да се Савитри заљуби у Сатyавана и да га изабере за мужа јер су јој родитељи дали слободу избора.

Када је Савитри објавила родитељима да је њен избор Сатyаван, отац се запањио и  позвао великога мудраца да их посаветује. Мудрац је потврдио све што је Савитри испричала о Сатyавановом карактеру и удесу, и питао  зна ли она још нешто важно. Савитри га је питала:
– Поштовани свече, је ли истина да је Сатyавану суђено умрети на данашњи дан после дванаест месеци?
– Истина је – рече мудрац – Желиш ли се још увек удати за њега? Не плашиш ли се судбине удовице? Савитри одговори да се не плаши и да верује да живот и смрт одређује нешто више од положаја звезда. Веровала је да ће њена судбина променити и његову.
Тада јој мудрац даде благослов. Савитри удала за Сатyавана,  преселила  у колибу мужа.

Но, освануо је дан наречене смрти. Замолила је мужа да је поведе са собом у шуму кад буде пошао по дрва. Он није хтео али кад је Савитри замолила свекра он јој дозволи.
И тако је Савитри кренула са Сатyаваном у дубину шуме. Дан је био обичан  као и сви њихови срећни дани.
Онда, у једному тренутку, Сатyаван одложи секиру,  затетура се и  клону главом жени у крило. Била је затечена наглошћу догађаја.  

Убрзо појавила се висока, грозовита прилика у црној кабаници, подстављеној ватром. Знала је да је то бог смрти. Пружио је руку, положио је на Сатyаваново грло, и извукао младићеву душу.  Савитри је потрчала за мрачном сподобом.

– Чекај! – викала је. – Желим реч-две с тобом!
Мрка прилика стаде. Савитри угледа узвишен, спокојан, саучествујући израз на лицу бога.
– Опрости ми – рече. Јеси ли ти бог смрти? – Јесам – одговори он!-
– Прими мој поздрав и реци ми, долазиш ли увек ти лично да водиш душе са собом?
– Не. Ја долазим само када се ради о посебним душама.
– Ох, ако је мој муж тако посебна душа, зашто га не пустиш да живи? Он је тако млад и тако чист. Он никому није ничим наудио.
– Знај, смрт није казна.
– Ако смрт није казна, зашто се слави рођење?
– Савитри, врати се, не прати ме, ово није ни пут ни смер за живе.
– Господине, не пратим ја тебе но свога мужа.  

– Ја верујем да се љубав пружа и преко смрти.
Он и ја бесмо муж и жена у многим прошлим животима. Превише смо дуго били заједно, и ја га не могу сада оставити. Ако га мораш узети, онда узми и мене.
Бога је дирнуло Савитрино умовање и  рече јој:
– Испунит ћу ти жељу, сем једне ствари – а то је Сатyаванов живот.
Савитри размисли, и затражи да се родитељима њеног мужа врати краљевство, и њеном свекру вид. –Враћено је- рече Бог.
Савитри је почела да му прича, како краљеви  и њеног и њенога мужа треба да воде бригу о народу, да буде срећан али да је за то потребно наставити и краљевску лозу јер у противном народи могу ратовати чиме  би многе породице биле завијене у црно.
То се неће догодити, обећавам ти! – рече Бог – Будући да си ти једина наследница оба краљевства, обећавам ти да ћеш имати стотину синова.
– Савитри  се усправила се пред страшним богом у свој својој краљевској лепоти и рече:
–Благословио си ме са стотину синова. Како да их родим без мужа?
Лице бога облило се сјајем.
– Храбра си, Савитри – рече. – Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си храбра. Мудра си, Савитри. Али не поклањам ти Сатyаванов живот само зато што си мудра. Јер има нешто што је јаче од смрти.
То је љубав.

.
-за Србски Журнал скраћена верзија приче  – (Превод: Весна Крмпотић )-

Јабука једносница
Оплођено светло Сунца
Муња округлица
Перунова уверница

У руци девојке
Снажна громовница
И небеског града
Одкључарица

Јабука једносница
Плодно светло Сунца
Знања, здравља
Младости и љубави чуварица!

 

Увила се два стабла
не хајући за све друго.
Не би слика била топла
да не грле једно друго.
Трагови од саоница
до њих јасно воде,
заљубљени савет траже
да им љубав, не оде.

Нек` уплету гране спрете
За њих бити неће зиме –
Ево хитам да урежем
и ја, наше име.

.

– инспирација –с лика уметника  Milanа Batе Petrovicа-

Мудрованије из Тијаније

Вратио сам се у Тијанију после дужег лутања. Како је лепо и како је лековито живети у Тијанији – у Вечности! Срце је увек широм отворено, душа испуњена, видик јасан, без заклоница. Јутровао сам у пунини радости и стварања. Осмислио сам и духом саградио разнобојно спирално степениште са тридесет и три провидна кристална степеника. У овом времену, и у свим временима, стварање је највећи духовни циљ. Стварање – то значи славити Лепоту у свим њеним облицима и појавама. Стварањем рађамо себе у себи, себе у другима, себе у свему, у Једном, у Свелепоти.

* *

Док сам радио на изградњи кристалног степеништа, гледао сам цвет своје душе, слушао њену песму и гледао њену лепоту. Ушао сам кроз њена доња врата која воде у препуну архиву, па кренуо на десну страну њене полулопте, у прапрошлост, и с њом сам се додирнуо тридесет и три пута. Додирнуо, испричао, исплакао, испевао, изиграо, измиловао, опраштао. У њој сам се видео са свим великим учитељима и аватарима из разних времена, почев од Прајапатија (“пре ја па ти“), Срб-а и Перуна, до Његоша и Николе Тесле. О стварању пуно говори садашњи аватар, по духовној праслици и знању многосличан Тесли, Др Григорије Петрович Грабавој. Колективна свест је нарасла да прихвати учење Једином Богу, о општем складном развоју и спасењу, васкрењу, вечном животу, учењу без патње, о врховној сврси.

* * *

Највећа лаж у историји уопште је да су Срби мали дивљи народ, и да су

се доселили на садашње просторе у шестом или седмом веку. Срби су народ са изворним геном, који је на ову планету донео светлост Слова, Слога, Речи, Реченице, Гласа, Језика. Србска блистава повесница (историја) је скривана, прерађивана, забрањена, крадена, велике историјске личности присвајане, омаловажаване или убијане. Над србским народом извршен је србоцид, највећи покољ у свем постању. Но, изворни ген је Божје чудо. У њему је запис кога је свестан и сваки сељак из Шумадије. Свестан је шта треба да уради у сваком трену одсудном, а њих је било – ни броја им се не зна. И у овом времену живимо, уствари, у у-судном времену. Непријатељ, домаћи и онај други, потпуно је погубио уларе и дизгине, забалавио, запенио, у мозак свршио. Залудно им, биће славе, јер се Светлост на Истоку буди …

* * * *

Време, дугачка вијугава змија, чудница над чудницама, одмотава своје вечно тело, и открива све заборављено, вади из Акаше, осветљава. Сваког дана се откопавају нови локалитети широм земље Праисконије, широм земље Тијаније, који говоре истину. Земља Праисконија се данас зове Србија, али су њене праве границе много шире. Пола света почива на србским гробљима, Европа безосећајна посебно. Основу свих европских језика, мање или више, или у целости, чини србски језик. Стога је ружно, подло, а лажно свакако, када нам неки бриселац или нем-ац држи слово, или поуке о култури, језику, религији, уметности, или било чему другом. Земља Тијанија је унутарња потка Праисконије и неуништива је по својој природи. Ускоро ће цео свет знати ову истину, и она ће се предавати на свим универзитетиме истине. Можда ће се предавати и на Универзитету у Београду, уколико се откраве воштане фигуре наших академика, палео истраживача, геолога, историчара, психонеуролингвистичара, и разних зналаца.

* * * * *

Нараста моја родна Тијанија… Проширујем је својом свешћу. Раније је заузимала пространство данашњег Драгачева, чија је престоница Гуча, домаћин највећег светског надтрубљавања. Сада, у првоширенију, покрива васцелу земљу Праисконију. У другој фази биће проширена на негдашње земље Праисконије широм планете Гаје, а у трећој фази Тијанија ће бити и физички безгранична.

Сви тијанијанци тихују два пута дневно испод Храста-учитеља, или Бреста-устрепталка, или на Пољу од каћуна, или у дому Махатме – познатог Витеза Праисконог Реда, или на Гумну Љубе Поповића, или под старом крушком караманком мог стрица Селомира. У свечаним приликама, на празнике, поводом великих природних промена, одржавају се велики ритуали које води лично Мансаман Остварени. Церемонијал мајстор и први помоћник је поглавица народа цврчака Вјастослав Вирлак. Путеводитељ до круголета, места церемонијала, је велики витез Радмир, чувар Живе Воде, тајинственик-дошљак из времена које је давно прохујало. Ритуалну заставу индиго боје, препуну бројева за здравље, вечни мивот, мир и спокој и друге, сашила је Вила Мала Језера и на њој, унутар србрно-беле с-вере, исцртала белог орла једноглавца, који симболизује усредсређено размишљање, јасновидост, моћ подмлађивања и брзог премештања у времену и простору.

* * * * * *

Народ Тијаније је весник нове свести која пламти као буктиња, и шири се брже од ватре, убрзане ветром Тијанадом, када се запали сува трава покрај пољовите реке Тијане. Због тога сви тихују на местима где извиру силнице, и због тога живо учествују у тајним ритуалима, заједно са великим душама овосвета и оносвета.

Ове године, јубиларне и прекретне, гости на ритуалу, поред народа Минерала, Биљака и Животиња, Патуљака, Вила и Вилана, Светлих Духова, биће и Витези Праисконог Реда. Предводи их славни Мерач Васељене – Аранђел Румених Облака. Остали гости су – Буљубша Златна Нит, Суђај Пегаз Бели, Мала Вила Језера, Благоје Стрелац Ариљац, Сабина Сијено, Санлаила – Велика Играчица, Надзевз Штит Штит, Анак Шива Анак Шива, Оанде Норвиџ Велики, Сурђон Велики Играч, Ил Конем Пилток, Љубиша Ловац, Бели Гавран, Драгон Пламеног Језика, Арсеније Четврти, Тринаести Апостол, Маирија Милосна, Кија Ма Мудра, Наташа Првоотијањена и други.

Из света отишлих најавили су долазак витези Јован Златна Ђинђува, Видница Мануел Пламбера и Ананда Писак Вавилонка, са својим овоземаљским водичима. Ово ће бити њихово прво учествовање у Великом Ритуалу – Девет Кругова Око Ватре

* * * * * * *

Ритуал ће бити одржан на дан Звездане игре и нико, осим Мансанмана Оствареног, не зна цео програм, али се зна део поруке која ће бити упућена свету:

ОЗДРАВИ ГЛЕДАЈУЋИ ИСТИНИ У ОЧИ

БУДИ ЛЕП ГЛЕДАЈУЋИ ЛЕПОТУ

СЕБЕ ЗАПАЛИ СРЕЋОМ И ОБРИШИ КАРМУ

НЕМАЈ ГУРУА, РАДИ СА БОГОМ

НЕКА ТВОЈЕ КЉУЧНЕ РЕЧИ БУДУ: БОГ, ВЕЧНОСТ, БЕЗКРАЈ,

ЖИВОТ, СРЕЋА, РАДОСТ, ВАСКРСЕЊЕ, МЛАДОСТ, ЛЕПОТА, МИР, ЉУБАВ, СТВАРАЊЕ, СВЕТЛОСТ.

И ПЕВАЈ У СЛАВУ ИЗВОРА СВЕГА ПОСТОЈЕЋЕГ.

 

 

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Бог Перун, Род, Семаргл, Велес, Јарило, Стрибог

 

Бог Перун

Ако су стари Словени чули грмљавину, тада су знали да је ово дело Перуна, заштитника храбрих ратника, сина Ладе и Сварога, најпознатијег из клана Сварожића. Без обзира ко је он врховним Боговима, (син или унук), он је један од најпознатијих Богова кога су славили и поштовали наши преци. Многи могу извући аналогију са древним грчким Зевсом, али Перун је увек био одан људима и спреман да се заложи за њих. Симбол овог Бога је секира, која је и оружје и талисман за ратнике, или перуника. У хришћанству Перун није заборављен – једноставно је замењен сликом пророка Илије. Јавља се и kao оtac Дајбога, који је нама Србима директни предак.

.

Род

Род је више од самог ствараоца света. Захваљујући њему Свемир се појавио у облику који нам је познат. Пре рођења Рода, није било ни светлости ни таме, није било ничега. Захваљујући њему, цео живот се појавио на земљи. Након стварања света, Род га је поделио на Прав, Јави, Нав. Он је предак свих словенских Богова и узвишених Богова. Стари су Словени посебно поштовали овог Бога, зато у нашем језику толико речи, које се односе на оно најдрагоценије, има своје корене у речи „род“.

.

Семаргл

Овај Бог је одувек симболизовао изворну ватру и плодност. Под његовим вођством, сви Сварожићи су постали непобедива сила. , По многима, управо он је деловао као гласник богова, преносећи на Јав информације потребне свима.

.

Велес

Један од најпаметнијих и најлукавијих Богова, увек у друштву медведа, чији облик може да узме, велики покровитељ уметника и креативних личности. Велес је доминирао чаробњаштвом, јер је само он успео да упозна и светлу и тамну силу. У култури старих Словена Велес је био нарочито цењен као заштитник породичне привреде, богатства и плодности. Путници су овог бога поштовали ништа мање, јер им је на путу доносио срећу. Људима се јављао или као седи старац или као медвед.

.

Јарило

Нека словенска племена су звала овог  Бога Јаромир, и он је симболизовао страст, незаустављиву енергију и пролеће. Овај нелегитимни Велесов син, оличио је пролећну топлину и искрена осећања. Јарило је Бог сунца у словенској митологији, пролећног које је топло и пријатно. Симбол овог Бога је звезда са петокраком. Бог младости и телесних задовољстава,  Јарило воли све жене, одушевљавајући их топлином пролећног сунца и искреним осећањима. Јаромир је увек био представљен као младић који је сан свих девојака, земаљских и небеских.

.

Стрибог

Стрибог је био један од прворођених из искре богова, или из даха Рода, (верзије се донекле разликују, али све се зближавају у једном – ово је један од виших богова). Стрибог се с правом сматра једним од милитантних богова, који се боре на страни светла против таме. Увек је симболизовао ветар; заштитник је птица и свих елемената ваздуха. Преци су поштовали Стрибога, ни мање ни више него Перуна, будући да је он из старије генерације божанстава. Представили су га као седог човека са рогом у рукама, не баш причљивим, али истовремено јаким и коректним

.

Детаљније на страницама:  www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb