Ти си лепа наша царица у круни,

С десет дубровачких пажева; и греје

С тебе сјај драгуља што донесе пуни

У Котор бродови с Кипра и Мореје.

.

Орли од бисера леже по твом скуту,

Крсти по стихару, и сафири вратом;

Мирисе Истока остављаш по путу;

Твога коња воде поткована златом.

.

Све цркве у царству твоје име зборе,

И наше велможе и наши вазали

Гледају те с чежњом и са страхом дворе.

.

Док ти гледаш као паж плашљив и мали,

Како једна брига, танка као пара,

Пређе преко чела крунисаног Цара.

 .

-Царски сонети-

 

Хиљаду милијарди звијезда

Висило је те ноћи

Изнад наших глава,

Док је поток у нама

Најављивао даљине сна а

Мјесец распупио као усна дјевојачка

Клео дужином ноћи.

Ти, дуговрата,

Похотна као пролећни поток

Смијеш се цветању висибабе

Око наше постеље и

Нудиш ми своје мирисне груди.

Отиреш ми утрњеле усне

Својом косом

И дајеш кратак пољубац.

Пољубац као лахор,

Као додир ластиног крила

И потврђујеш истину

Да је пољубац-

Задњи знак ругања смрти

Борба се добија и губи

у размаку који живот нуди,

неке се лако прескачу

а негде нам треба помоћ

јер улећемо у хаос и немир.

.

Бројне су странице за листање

у којима прескачеш оде,

прецртаваш плагијате

који нас у изгубљеност воде.

.

Маштовити нараштаји треба да знају,

не журите некаквом крају,

научите да беспоговорно говорите,

своје јато храбро оснујте.

.

Не дајте ником да спута замах,

да крила пали, јер ви сте Икари,

када се лети, пева и дише,

за вас само постоји увек више.

.

ДП: ‘Збирка – “Дубоки корени“

Равнодушни људи

за живота већ умру,

и никад неће сазнати

како је то никад не умрети,

јер не умију да воле,

ни Богу се милом моле.

Њима је свеједно за све,

осим што се корист лична зове.

Не умију за љубав, породицу,

и пријатеље да се боре.

Равнодушни људи, само,

делићом душе постоје,

никад срце другом не дају,

никад биће не оголе.

Равнодушни људи,

то су постојања ноћне море,

чак ни сами себе не воле.

Од сна ми дивну крлетку саздаше
птичицу трептаве душе да чува.
Када и резе закатанчише
схватих да кавез њих од мене чува.

Златне су жице посебног соја.
Робовски јаук у милозвук топе.
У обиљу је јадна судба моја.
Слобода ми туђој милости доспе.

Од Бога сам биће самосвојно
створено да собом узноси свет.
Мисао своју да вртложи спирално
певајући свој творитељни сонет.

Хранбена ме навика спутала
па и не тежим размахнути крила.
Иако ми је душа прогледала
сигурност ту ме собом оробила.

Сунце златно за мрву одмених.
Храну душе стомачна ми вара.
За сит стомак лудо завилених.
Омамом ме занела превара.

 

 

 

Напољу је тама, ноћи глуво доба
Све(т) тоне у сан, а нас тек чека борба
Неизвесног исхода. Нема другог избора
У одбрану Светиња милом, силом приморан
Увек је најцрње пред зору, а ми ко у строју
Снага нам у ходу. Сабрани у Богу!
Преци нас зову да вратимо слободу
Стопу по стопу, сведочимо слогу
У ватри и огњу, у сметовима снега
Држим чврсто барјак. Не одричем се Њега!
Наша реч је Стега, чврста као стена
Брат је брату веран, баш у најгора времена
Дивљу крику ветра надјачава песма
Наша снажна вера топи санте леда
У душама залуталих, којим братска љубав треба
Молитва у тами, где су пали, пали светла

Свиће, свиће рујна зора
Све од Брда па до мора
Одјекује глас са Гора
Народ да пробуди!

Ово овде су примери чојства и јунаштва
Доказ да смо имали и родити се рашта
Опет бране са Врата, да не би стигли до брата
У подвигу смо до краја. Ово је Спарта!

BEOGRADSKI SINDIKAT – SVIĆE ZORA – YouTube

https://www.youtube.com/watch?v=mXpOvSv37Kkпре 20 сата/и … Copyright Disclaimer Under Section 107 of the Copyright Act 1976, allowance is made for „fair use“ for purposes such as criticism, comment, …

Питам Водеан: Где ти је прошлост?

Питам Небо: Где ти је будућност?

Питам Вечност: Где ти је време?

Питам Простор: Где су ти међе?

Питам Праизвор: Где ти је извор?

Пипам Живот: Где ти је смрт?

Питам Себе: Где ти је сећање?

.

Питам Тебе: Хеееј! Хеееј! Ехееееј!

Питам Тебе: Где нам је Љубав?

 

И ти теци својим коритом

Широким плавим
Дубоким…
Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо
И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…

и опет од чекања крв заболи

предворјем храма изнад колена

шта то у мени под небом замоли

два наша вољења преголема

.

да расту у трену ка звездосводу

птице приволи да се у срцу гнезде

и пију разлетом босиљакводу

пре него југу топлом одјезде

.

и шта у мени очи ти воли

очи што има их љубавжена

док смо уснама невино голи

.

у мраку светлине два несмотрена

и ничим спозната лудила плачна

сред немирсвета превише мрачна

 

Нико не жели
Да оде без музике

Kрик зове
Да излечим војника

Узимам карту за авион
Са сребрним крилима

Летим у висине
Остављам сенку

Гле како се
Гласови преплићу

Да би боље
Чули себе

Мој лет је сан
Небом очаран