Пробуди се о Сунчани Учитељу пробуди
Погледај ме још једном трооко из Вечности
И приповедај мудрице Васељени и Свевремену
Које су Пут и Путоказ ка Вечној потки

Говорио си кроз мене гледајући у безкрај
Ти си слободно биће ти си Слобода сушта
Слобода извире из храбрости и одговорности
Одговоран си за себе и за целу Васељену
Себичност је горак грех и има своју цену
Плаћа се животом у једном од шест светова
Кад себичност исчезне витло се затвара
Напусти одмах табу гнева жеља и незнања
Табуи су прошлост мртвило и страшило
Немамо времена за летаргију спавање и сањање
Буђење јe знање деловање и достизања спознаје
Заборави правила мржње смири се и прочисти
Ходај помно се посматрајући у Огледалу Истине
Постани Истински човек чистоуман и оштроуман
Логичан и свестан главне улоге служења свему
Буди чиста свест која прочишћава ниже светове
Буди овде и сада и буди уснуле светове
Богослужењем смирен и чист достићи ћеш Небо

Видим и знам да си у свету мудрих и моћних
У димензији где се Свете књиге припремају
И видим те у тајинству свете тачке Осмице
Коју зелени плави и злати и свет и оносвет
Јер Сунчани Учитељ је увек будан и вечно жив

 

 

Дико моја,

 где си поникнула —

 међу смиљем

или међ босиљем.

 Уз љубицу, или уз ружицу,

међу крином,

ил’ међ рузмарином?

 

шапуће јасеново лижће

и уплиће сунца конце

у влати јутарње измаглице,

.

буди се трава од росе блистава,

.
само марелица

Једна,

синоћ убрана,

.

још сања

 

 

Бирамо прву реч, појављује се…

Фото: “Џарна Кала“ – Шри Чинмој

 

   Мех

.

Ковачев покрет

-Мехом светлост

Улива у ноћ

.

Гајдаш стари

Мех разчини

-Вучари

.

Чвор

.

На чвору врбе

Укрстили се траг пужа

И месечина

.

Срећа у трену

Живот онда

У чвору сад

Др Јовани Стојковић

Ваљала си им када си била у немилости,
када се само лоше могло очекивати,
тамо где рањено је све,
по рамену тапшали те.

Гледали те у бригама,
тешили те подршкама,…

Ваљала си им, када ти је било тешко,
без излаза, без надања,
утеха би увек стизала.
“Биће боље” говорила…

А онда су се ствари измениле,
после битке твоје идеје су ојачале,
честите намере људе су привукле,
и од свих те издвојиле.

То твоје претешко камење,
постало је ордење.

Ниси Ти као други,
ниси било ко.
То ти нису опростили.
Нити ће икада.

Одједном им не ваљаш,
Одједном нема тапшања по рамену,
Ни подршка у речима,
ни истине у њиховим делима.

Спомињу ти мајку, породицу,
и све што им на памет падне,
хране никада довољно за њих гладне и …..

Ниси им добра,
боља си им била немоћна,
ту где паднеш и запнеш
Једина је њихова прилика.

Само то чекају,
твој неуспех прижељкују,
И увреду по коју да дају ти,
Јер би то једино добро урадили.

Само издржи.
Никада Ти није било лако,
али сада је најтеже.
Од силних саплитања
ни они не знају шта ће.
То им је посао,
једино то и знају,
на том путу све од себе дају…

Ти само издржи,
све битке си до сада добила,
добићеш и ову.

Ти само издржи,
али лако је мени рећи то…

Твоје сунце носе сад на заставама,

Ти живиш у бесном поносу синова;

Твоје светло небо понели смо с нама,

И зоре да зраче на путима снова.

.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;

Све су твоје муње, у мачева севу,

Све у нашој крви твоје реке хуче,

Сви ветри у нашем осветничком гневу.

.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,

Ударац твог срца у свемиру. Вечна,

Твој је удес писан на целу твог сина,

На мач његов реч ти страсна, неизречна.

.

Млеком своје дојке нас си отровала,

У болу и слави да будемо први;

Јер су два близанца што си на свет дала –

Мученик и херој, кап сузе и крви.

.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,

Колевка и гробље, у одећи сунца;

Ти си горки завет страдања и моћи,

Једини пут који води до врхунца.

.

Ми смо твоје трубе победе, и вали

Твог огњеног мора и сунчаних река:

Ми смо, добра мајко, они што су дали

Свагда капљу крви за кап твога млека.

Плаветнило воде,

Белина пене таласа,

Место је рођења.

Поглед од плавила,

Небо од сафира,

Коса боје зрневља,

Од дуге одећа,

Од грана руке,

Земља зове и воли и  рађа!

вратим се опет у простор наде

кораком сверазгор ватре моћне

помично небо звездобол краде

светлом безличја мистике ноћне

.

обзорјем пуца од сунца киша

облаци невидни згуснути зрију

опседа чула силина најтиша

јутром кад снови сенке скрију

.

паднем у раздел недужне приче

опијен мраком немира дуго

све ћутње следом на себе личе

.

а шта би муком него друго

јављање смисла у празном даху

када се молим небесном праху

Бог је шутња

и тишина

У Срцу Светова

.

И онај који не позна

Шутњу и тишину

Тај ни Бога Љубави

Познати не може

Љубав је Свепрозирни Дух Свети
Који садржи у Себи, у Хармоничној Златној Једности,
сједињене Ватру, Воду, Земљу и Ваздух.
Она је Дрво Вечног Живота
чији корени су дубоко у земљи
а крошња високо у Небу;
Она је Сâмо Постојање
Које укључује нашу главу и срце,
Истину и Добро, Све и Једно.

Супстанција Божјег Живота,
Љубав је Његова Будна Свест
Која се открива у нашим срцима.
Вечни Огањ Живота,
земни Светионик,
Љубав је Збиљска Стварност,
Квинтесенција свега
у Којој смо Извир и Увир Стварности,
Нестворени Творац Свега.
Благоточива Љубав
вечно је млада јер нема ни почетак ни крај.
Универзална, јесте Извир, Ток и Увир свега,
јесте непроменљива Пунина свега,
јесте Златогрла Реч,
Сунце Савршене Хармоније Постојања.
Љубав је Дан у којем је свет створен,
Дан Вечитости, Неисцрпне Радости и Обиља.

Бескрајно нежна и милостива,
Љубав је Апсолутна Снага
Која ствара космосе,
покреће галаксије, звезде и планете.
Одредитељ и Творац свега,
сваког бића, живота и судбине,
Родитељ је свему.
Дахом Љубави дише свако биће,
куца свако срце,
трепери лишће на ветру,
мирише трава, цвеће, плодови,
блистају Земља и наше душе;
Она тече у нашим венама,
управља токовима река,
обједињује све силе у себи.
Нераздвојно Једно,