(29. 01. 1934. – 12. 02. 1961.)

 

Лепи мој дане с душом елегије

кад од Бића сенка бива, пределима

 лутам, у сузама, страх ме обузима,

звездани утицај нада мном — ко да их сузбије.

.

Неиздвојен појавом још нико није

открио себе, свете, у твојим призорима

врати ми дан ако га негде још има,

земљо поново непозната кад у лобањи легу се змије.

.

 Поређане главе у заборављеном времену

са узалудним мислима и последњим речима

 слуте свој лик у мутноме камену.

.

Тражим те у ветру ако те још има

изговорена речи, за светове пале

 тражим почетак сјај и сате стале.

Изведи ме

На пут пролећа,

Невин као пупољак

.

Снови су ми

Постали ноћне море

.

Машта се тако ућутала

Душа се

У пустињу претворила

.

Растерај облаке

Дођи и води ме

На стазу трајања

.

Хоћу да лебдим

И лежим

На твојим додирима

.

Не желим

Да живим у дубини

Живог песка

.

Твој осмех

Даје ми снагу

За поцепане године

.

МР: “Разоткривена неосећања“

Сутон пије последњи зрак дана

Последњег дана младости

Вриском ноћи полућене

На слутњу смрти и живота наду

На последњи корак јавом

И први у сну…

.

Пијанством узета ноћ

И глувог сата црне силе

Зору не буде

И први пут јутро не намигну

Шерету

Уснулом у туђој постељи…

.

Заћутале виолине, даире лудости

И сваки се додир ноћи

Кроз сећање пење

Да заболи као јаук мајке

И овог сутона

Док последње зраке дана пије…

(16. 5. 1898. – 11. 2. 1993.)

 

Ако се волите љубављу

која буја у самоћи, од раздаљине,

која је више од сна него од свести,

и по растанку дрхтаћете од милине,

могнете ли се још икада срести.

Ви који се волите љубављу испосника,

са страхом од сагрешења,

који као птица о кавез ломите крила,

сећаћете се увек једно другом лика.

И по растанку

замрети вам неће гушена хтења.

Ако због ње патиш од несанице

и у поноћ ходаш будан

по башти,

ако те ломи неутољена жеља луда,

сећања на њу никад се нећеш спасти.

Оних с којима се играмо

око ватре,

а бојимо се да је додирнемо,

с којима идемо крај понора

незагрљени и неми,

сећаћемо се дуго

ма и заволели затим друге.

Ако је желиш безгранично,

а седиш крај ње без гласа

слушајући бајку која се у вама рађа,

сванућу слично,

памтићеш је и кад се зима

пред тобом забеласа.

Ако верујеш седећи уз њу

да је љубав маслачков пухор

који сваки додир може да стресе,

ако волиш у њој сан и дете,

ако ти је без ње пусто и глухо,

мисао на њу будиће те

и кад се растанете.

Заувек се памте они

с којима се грлили нисмо,

чије су нам усне остале непознате,

којима смо само с пролећа, у сну,

писали писмо.

Они који се као реке не могу слити,

међу којима нема спојног суда

крви и крви вреле,

а срца им се дозивају лудо,

заборавити се неће

ни кад им душе буду поседеле.

Ако вам је љубав нож у срцу,

а бојите се тај нож извући,

као да ћете тог часа умрети,

памтиће те он, сетиће те се

и умирући.

Они због којих срца

осећамо као рану,

али рану због које се једино живи,

у сећање нам бану

и кад заволимо друге-

и осетимо се несрећни и криви.

11.фебруар се слави као Дан бога Велеса зимског.

Сам бог Велес је бог мудрости, магије, заштитник стоке, стада, усева. Такође, он влада и подземним светом.

На Дан бога Велеса, праве се амајлије за заштиту стоке, моли се  за здравље и умножење.

Постоји веровање, да, ако је на овај дан топло, Велес је дошао, и пролеће ће бити топло и лепо, док насупрот, ако је овај дан хладан, богиња Морана ће остати још прилично времена и пролеће ће бити хладно.

Девојке су пред овај у ноћи пред Дан Велеса,  изговарале посебне бајалице и молитве очекујући снове, за које се сматрало да су пророчки и да се остварују.

Карактеристично је и веровање о сталном надметању Перуна и Велеса. У том надметању нема победника и нема пораженог, јер на то гледамо симболички, само као на смену годишњих доба: лето/зима, као што се смењују и  дан и ноћ.

Сам Велес је син краве Земун и бога Рода. Представљан је као јак млади човек са роговима али и као седи старац, беле браде са штапом у руци јер он је заштитник стоке,  пастира и мудрости. Како год представљен истиче се његова мужевна црта у смислу плодности. Врачеви Словена су се звали Волхови и у корену овога имена се види веза са богом Велесом/Волосом. Као бог звериња представљан је у виду медведа.

Извори: Старославци, Стари Словени, Луг Велеса, и још…

Нисам дуго причала о теби,
о господи не говори дама,
сетим те се само у децембру
кад у зиму процвета циклама.

Нисам дуго именом те звала,
не говорим име издајице,
у очима својим ја бих пала,
шта ће „јунак“ поред „кукавице“.

Нисам дуго о теби мислила,
јер са тобом мисао ми тама,
снове крала, а кошмаре снила,
сад на тебе сети ме циклама.

Kад у зиму процвета циклама,
сузе моје у лед се претворе,
не говори о господи дама,
ал снегови још о теби зборе.

Још говоре, још те препознају,
господин си, све о теби знају,
још шапућу – ћућоре о нама,
кад у зиму процвета циклама!

У ноћи пуног месеца,
кад распрхују се облаци,
и небо звездама блиста,
диже главу вучица,
усамљена, неродом опкољена,
чува своја два још нерођена!
.
Очију склопљених, позива
род свој, белих вукова!
.
Далеко, зов се зачу, преко долина ,
и врхова многих планина,
и чуше га њена племена!
.
Ни часак не прође,
ни око не затрепери,
кад, утаба им се стаза под ногама!
Воде их преносе,
шуме отварају путеве!
.
Једна се суза јој низ образ спусила
Радосница, храбрилица, вода срца,
кад угледа, како јој долази поворка
вођена светлом светога, хромога вука!

.

-стихови су настали по објави сликарског рада,

дечака, Филипа Станишића, са Косова и Метохије –

 

слика – Филип Станишић

Од када за себе знамо,
стално нешто треба да дамо,
младост, живот, територију, наше најдраже,
сада и децу нашу траже…
Питамо се чије је дете наше?

Вечито неки рат, борба и страх
вечито, тамно небо немир и мрак.
Србију разарали ко је како стигао,
и лажов и издајник Српску заставу је дизао.
И непријатељи и пријатељи лажни,
лагали да ће нас чувати,
правили се важни.

Заставом се покривали,
иза лажног морала сакривали,
на ратове хушкали,
па се разбежали…
Прелетали, облетали,
али циљеве нису мењали…
Сада ми се чини да је непријатељ све ближи,
под велом права и правде,
закона и етике,
узели би наше потомке,
али
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Чујемо претње принуде и уцене,
док цитирамо Законе, Конвенције,
желе да нам ставе на руке лисице,
и децу да нам одводе,
али
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО
Јер и теже смо борбе добили,
И Турке преживели,
И агресије пребродили…
И НАТО бомбе преболели,
али ово вам неће успети!!!
На логор и злочин имуни нисмо постали,
Против тог криминала имунизације нема и не постоји.

На то имуни никада нећемо постати,
право нас и наше деце заувек ћемо штити.
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Опрости агендо што ћу ти се вечно опирати,
и за слободу борити
Опрости фармацијо што од нас нећеш профитирати,
и што имам право изабрати,
опростите што нећемо завртати рукаве,
опростите што желимо да чувамо животе мале.
опростите што вашим циљевима не можемо удовољити,
Само се нашој деци можемо покорити!
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Једино нам је то право остало,
ми паметнијих послова немамо,
сем да бранимо наше рођено.
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Опрости агендо што те нећу слушати,
и што твоје синтетичке медикаменте нећу гутати,
страх нам нећеш у кости утерати,
само нас дечија суза може сломити.

Немој да ти причам шта је то,
када почну твоје медико-супстанце у телу детета да лудују.
Нећемо да пристајемо на твоје ризике,…
шатро “добротворне” колективне имунизације…
Није нас брига колико су могући ризици,
казне и притисци,
јер највећа казна је то,
када се здравље детета уништи доживотно.
Ни за један према милијарде сто,
ни на какве ризике не пристајемо,
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.