Млад ме проси, за старог ме дају.

“Нећу, мајко, за старога поћи.

Знаш ли, мајко, јавор – дрво суво:

ветар дува, јавор – дрво љуља,

киша пада те дрво залива,

сунце грије – дрво све трулије,

-то је, мајко, старо, ожењено!

.

Знаш ли, мајко, питому ружицу:

Киша пада те ружу залива

Сунце грије – ружа руменија

-то је, мајко, младо ожењено.

Хоћу, мајко, за младога поћи!“

.

Казивач: Драгиња Терзић, Каона

“Драгачевке, изворне народне песме“

Сакупио: Ника – Никола Стојић, Гуча

 

Некада те љубих слободно

као пролећни јелен

који гули младице

љуштио сам бресквице

твојих груди

а сада, дрвени крстић

упада у моја уста

наметљиво и скоро богохулно.

.

Не требаа ми тај крст!

Не желим га!

Јер када те љубим

ја љубим твоје паганство

-а не твоје православље

или католичанство

љубим животињу у теби

-а не лепи кавез

љубим страст са којом се дајеш

-а не смерност

инстинкт старији од сваке глади

-а не ученост

слободу

-а не канон

узрок

а не последицу…

.

Скини тај крст!

Твоја племенита пут

не бива од њега светлија

.

ни мекша-

твоја миловања

невинија.

Скини га!

.

Обуци одећу од најфинијих трава

и заврти се у мом пупку

меко

као паук

на месечини.

.

П.Ш:  Збирка – “Антикварница срца“

 

 

Саставио у име Рода Војислав Паунић

Тешко је пронаћи човека у Србији,  али и другим земљама, где обитавају Словени, кога не би заинтересовала повест старих Словена.

Сазнање о нашем постању, потребама наше словенске душе, енергетици, талисманима, древним традицијама и Роду Велике Расе,  може бити од кључне користи за нашу будућност и како материјални тако и духовни раст.

.

Раса за Словене значи : Род Аса или земља Великих Аса – Асија. Ра-основни слог који означава светлост. Расија, Рас Сија!  Да не идемо предалеко, јер у језику има толико наслеђа које су нам преци оставили,  да ни пет књига не би било довољно, да све објаснимо!

.

Ако бисмо веровали званичној школи историје (изТорија – из Торе),  ми,  Словени бисмо онда били дивљаци, који живе од плодова рада Атланата – западњака, и не бисмо имали никога паметног,  (а на земљи смо се појавили неком њиховом грешком  па они сада са нама не знају шта да раде)!

.

Слава и хвала,  благо даримо нашем Роду, људима из Асгарда Иријскога – Омск –  Русија,  који сачуваше наше Веде од заборава,  те ми знамо, да нисмо дивљаци,  већ нешто сасвим друго.

.

Веде,  написане пре више од 40 000 година, тешком муком сачуване од покушаја уништења,  кажу:

.

После другог сукоба светлости и таме,  и страшне и велике битке, уточиште за Асе постаде планета Земља. Самим тим,  Род Аса је постао наш прародитељ.  Земља, или како се у Ведама назива Мидгард, беше раздељен на 4 дела,  рекама. На све 4 стране,  уз реке,  населише се људи Рода Велике Расе.

.

Према легенди, након овог тренутка, на Земљи су се појавила четири Рода велике Расе: Да’Аријци, Ха’Аријци, Расени и Свјаторуси.
.
Родови Велике Расе су људи,  са белом кожом, чије су мисли чисте, а душа испуњена добрим. Разликују се само по боји очију и расту, али су у основи братски народи. У протеклих неколико стотина хиљада година, народи старих Словена-Аријаца,  помешали су се са другим народима, тако да је сада прилично проблематично сусрести се с чистокрвним представницима Расе, а немогуће је доказати њихово чистокрвно и генетско порекло, због насилних и ненасилних мешања са другим народима наше планете. Вредно је запамтити, да је теорија о великим расним клановима, основа за стицање нових знања и снаге предака, али важно је користити је,  само за добро, јер у супротном може наштетити потомцима древних Словена.

-следи наставак-

.

Извор: www.kolodar.rs Фејсбук страница: Kolodar Srb; Инстаграм: kolodar_srb

 

Најдуже сам путовао

до срца својега

тражећи Онога гле

што у срцу мојему обитава

у Вечности и Безкрају

Ископаше ти очи, лепа слико!

Вечери једне на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи.

.

Али дирнути руком није смео

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео,

Под којим лежи коса твоја густа.

.

И сад у цркви, на каменом стубу,

У искићеном мозаик-оделу,

Док мирно сносиш судбу своју грубу,

Гледам те тужну, свечану, и белу;

.

И као звезде угашене, које

Човеку ипак шаљу светлост своју,

И човек види сјај, облик, и боју

Далеких звезда што већ не постоје,

.

Тако на мене, са мрачнога зида,

На ишчађалој и старинској плочи,

Сијају сада, тужна Симонида —

Твоје већ давно ископане очи!

 

Росом хладном пошкропиш одећу,
И руке и лице, цело своје биће…
.
Када само ујутро сунце устане,
Брзо летиш до истине спознања.
И имаш све, да би био срећан:
Бескрајно небо,
простор,
своју снагу,
хладну росу,
који буде за посао
И брзину рађају.
.
Као што страх душу вређа,
Пророди се тај,
Ко је тражио препород,
Препороди се тај ко се
није бојао падова,
Препороди се тај,
над киме су се ругали…
уништити, бацити на колена, поново оробити.
Препороди се тај,
ко је заслужио спасење.
Заслужује покору
и искрено дрхтање
Пред Тим, Ко је створио,
Пред Тим, чија је воља
Живот свима дала
и викнула у Речи:
– Веруј у Мене
и веруј у себе!
Народ, који је поверовао,
Чак и да умре – оживеће!

 .

(белор. Аксана Ючкавіч)

Избор белоруске поезије – Алексеј Иванович Чарота

Превод – Дајана Лазаревић

Пројекат Растко – извор

Никада ниси узалуд говорила.

Свака ти реч беше стих.

Онај који оживљава.

Жива! Ти си Жива у смислу смисла!

Лета пролазе и све блиста

јер твоје су баште дом светова маште...

Знаш како сам те знао…

Као малу искру која весело скаче,

као лице осмеха које и кад плаче…

.

е…

.

Те сузе лече.

.

Одрасла си.

У једном времену ван времена 

као дете светлих богова која воли да плеше…

.

И да пева као Сунце што пева арије своје.

.

Када бих загледан у звезде на далеким световима што

језде Сваргом пречистом

био једно са свим што јесте…

.

Тада бих осетио твоје мале прсте…

Како нежно ми дирну чело, те онда 

прође струј кроз срце цело…

.

Ее…

.

Никада ниси узалуд говорила.

Свака ти реч беше стих.

Онај који оживљава. 

.

Жива! Ти си Жива у смислу смисла!

Лета пролазе и све блиста 

јер твоје су баште дом светова маште…

.

И цвета који само једном у кругу звезда цвета…

.

Пољубићу ти чело и у њему мисао сјајну.

Да живиш љубав ватрену и бајну и ствараш…

Не заборави никада ко си ма да све плиме сазвежђа

надођу и потопе све.

.

Немој се бринути и тужити, знај…

И када је све престане, ја волим те.

Очи ти гледају сан који је јава и како пут води до права

златан од искри живота…

.

Сањао сам и сада је јава.

Живот је лепота.

.

Извор– ZvezdaRod: ЗвездаРод

 

Знаш ли намеру ждрала
када на небу видиш
ждралова ред?

Знаш ли суштину Грала
када испражњен пехар држиш
уморан, испијен и блед?

Куда циља предводник ждрал?
Откуда му толика снага?
Како разазнаје смер?

Да ли заиста Грал,
са једном руком вага,
а у другој држи угломер?

А земајле, еј, куку мене и добога, кад се сјетим реко би е јуче било, ври ко у кошници.

Бијаг јаком одврко, оправе мене д-идем, о Никољудне, код Жарка и Јуле у-гости. На-пиво.

Не шћадијагу ови моји боз рђаве ође. А кадар им и додијало идење коеђе. Велику својину имамо.

Па решили да по мене пошљу дарове свима шесторма. Веле, ти ћеш вришко да претатлиш.

Поњо ја тај послатак у зембиљу. И ђеци и маторињу. Бијаше зацинцо мраз да ти очи искоче.

Ја ти заждим преко Маквине. Нисам шћео горе преко Крушевља боз рђаве пртине.

Казано е, прјеко прече, наоколо ближе. И тако итам ја, а оно, гредом, пун пунцијат пут народа.

Сви се скочањили и обузела иг драт, ал јопет расположни и љубавни.

Иако е некима зашло за нокти и отапавили им прсти сви одреда се здраве.

.

– Помоз Бог!

– Бог ти помого!

– Срећан ти Никољдан!

– Бог ти срећу дао!

– Добар дан!

– Добра ти срећа!

.

И све тако. Кад сам наишо нудије преко Јоксимовине, пуца церић реко-би се заратило.

Кад стигок у Стевановиће, мешчини нисам ни изговоро до краја:

 О, домаћине! – одазваше се. Ижљубисмо се. Уиђем у кућу – пуна кућа своине.

Из Трнаве, из Атенице, Брезовица и Бога питај оклен. Наложили вруну у славској соби још очи славе.

Загријало се не мож љепше да бидне. Они чазбени. Поготову стара Драгиња.

Она, веселница, да може ижњела би све што има да те почасти нако з-душе.

Замирисала врућа ракија, запржена тамо у кујни с кукача.

Покуљо онај сладуњави дим и помјешо се с кадом тамљана, па цела кућа миром мирише.

За врућу ти је ова арлауџа права правцата ора.

.

Славска соба пуна пунцијата гостију. Запаљена свјећа у чираку.

На њој иконица Светог Николе, а исподње артијана ружа црвено-плаво-бјела.

О зиду урамљене иконе. Исус Кристос, Богородица, Свети Никола и Мрато.

Ваљда ђе се Жарко родијо на Мратињдан. До њега се породјевала пуна кућа женскариња.

И споради тога су Светог Мрата до неба воздизали у њиној кући..

.

И тако. Гости пијуцкају врућу и џагоре. Курталисали сваку бригу.

Они што су дошли раније, у прву собру, мимогред мезете врелу сарагу

запечену у плеку коју доносе сваки час. 

пију вино. Бањичко. Тако га зову, јел су они имали виноград у Бањици, с оне стране планине.

Доље испод Стјеника. Чим прођеш ону лакат кривину код Крста.

Ишо ја неколко пута сјесени да им поможем брати грожђе. Вино не мож да бидне боље.

Мешчини да би мого у марамицу да га сипаш. Само само дугме.

И неш ми веровати да на оној топлини неђе иза перваза или из дувара,

Бога питај оклен, измили мушица.

О људи љуцки, чудом да се чудиш, оно ноинцо преживљело воличачки мраз.

Коицно ли му е срце кад је оно воинцо, Бог те мазо.

.

И тако ти се тујнак до касно у-ноћ дивани. Љепота у-Бога. Навалили д-останем на конаку.

А рекли ми ови моји, ако те зуставе да преданиш, немој млого да се париџаш,

него остани те ноћи, па сјутра, после ручка ај кући.

И тако и бидне. Мене ти припане у део да спавам у једном кревету са сестрићима,

пошто они имају доста даљње пречине па е млого нас законачило.

Тако смо морали мено да се стјеснимо.

Полјежемо нас тројица, ја у средину, а они, један с једне, други здруге стране.

Ја ти вако раширим руке и потурим пода њине главе и пригрлим иг уз груди.

А они дошли нако питоми и меродавни ко нека размажена јагњад.

Ја ти школу нисам бегенисо нилјек, ал сам оне народне пјесме вољо здуше и све сам иг знао напамет.

И почнем ја њима да деклемуем Женидбу Душанову.

А они се у уво претворили.

Кад дођок до краљевијег сестрића, ја назинат појачам глас па распалим:

 .

Јао мене до Бога милога!

Сад да су ми два сестрића моја,

два сестрића, два Војиновића,

сад би они на мејдан изашли! – престали да дишу.

А кад би на пошљетку:

Та ти ли си, мој мили нећаче!

Благо мајци која те родила

и ујаку који те имаде!

 .

Тешко свуда своме без својега! – они у исти час, ко под команду, уздануше.

Реко, лако е мене кад ја имам два сестрића, два Војиновића.

Ви кад порастете, ја ћу бити на коњу, нико ми раван бити неће. Они се орадостише.

А бијагу још мали. Нису пошли у школу. Реко: знате ли ви да е казано:

Ко ш ђецом спава, упишан устае.

Они се заценуше од-смија…

Данас је 8.март  – међународни дан жена; дан када прослављамо њихова „достигнута“  економска, политичка и друштвена.  Први овакав дан се славио 1909. да би се следеће године, Клара Цеткин, “ изборила“ за његово међународно признање.

.

Погледамо ли историју, видећемо једно другачије значење овога дана. јеврејски цар Ирод, по жељи своје друге жене, Иродине, погубио је тога дана, Св. Јована. Одвојио је главу од тела, човеку чија је рука крстила Исуса.

Зашто је слављење погубљења овога свеца, (а има томе 2000.година),  уметнуто пре око 100. година, остављам свакоме на откривање.

.

Објављивањем само жена, песника данас, Уредништво Србског Журнала, жели дати значај овом дану  у једном другачијем, позитивнијем смислу. Осветлимо Знањм таму, да се више не појављује

.

Од најранијег детињства, учимо наше вољене девојчице и дечаке, вредностима које приписујемо богињама и боговима, како би им се приближили животом. Тек тада, живот на овој нашој лепој планети , добиће одлике Раја, Златног Ирија или како већ ко назива живљење, које нам, сам Творац,  рођењем нашим даје.

.

Наш Род , је одувек славио Жену као божанско биће од рођења, преко доба девојке, жене, мајке до баке. И сваки ДАН је био прослава  битисања жене, као и мушкарца, јер је сваки дан јединствен и посебан. Указивање свакодневног Поштовања  и Љубави  одлика је зрелог народа.

.

Жене, Мушкарци, срећан Вам 8.март! Обојите га својом срећом! Бојите сваки дан бојама радости  себи, својим љубавима, својој деци, родитељима, својим пријатељима, своме Роду!

.

. –текст приредила Верица Стојиљковић-