Од када за себе знамо,
стално нешто треба да дамо,
младост, живот, територију, наше најдраже,
сада и децу нашу траже…
Питамо се чије је дете наше?

Вечито неки рат, борба и страх
вечито, тамно небо немир и мрак.
Србију разарали ко је како стигао,
и лажов и издајник Српску заставу је дизао.
И непријатељи и пријатељи лажни,
лагали да ће нас чувати,
правили се важни.

Заставом се покривали,
иза лажног морала сакривали,
на ратове хушкали,
па се разбежали…
Прелетали, облетали,
али циљеве нису мењали…
Сада ми се чини да је непријатељ све ближи,
под велом права и правде,
закона и етике,
узели би наше потомке,
али
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Чујемо претње принуде и уцене,
док цитирамо Законе, Конвенције,
желе да нам ставе на руке лисице,
и децу да нам одводе,
али
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО
Јер и теже смо борбе добили,
И Турке преживели,
И агресије пребродили…
И НАТО бомбе преболели,
али ово вам неће успети!!!
На логор и злочин имуни нисмо постали,
Против тог криминала имунизације нема и не постоји.

На то имуни никада нећемо постати,
право нас и наше деце заувек ћемо штити.
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Опрости агендо што ћу ти се вечно опирати,
и за слободу борити
Опрости фармацијо што од нас нећеш профитирати,
и што имам право изабрати,
опростите што нећемо завртати рукаве,
опростите што желимо да чувамо животе мале.
опростите што вашим циљевима не можемо удовољити,
Само се нашој деци можемо покорити!
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Једино нам је то право остало,
ми паметнијих послова немамо,
сем да бранимо наше рођено.
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Опрости агендо што те нећу слушати,
и што твоје синтетичке медикаменте нећу гутати,
страх нам нећеш у кости утерати,
само нас дечија суза може сломити.

Немој да ти причам шта је то,
када почну твоје медико-супстанце у телу детета да лудују.
Нећемо да пристајемо на твоје ризике,…
шатро “добротворне” колективне имунизације…
Није нас брига колико су могући ризици,
казне и притисци,
јер највећа казна је то,
када се здравље детета уништи доживотно.
Ни за један према милијарде сто,
ни на какве ризике не пристајемо,
ДЕЦУ ВАМ НЕ ДАМО.

Здравица

Дижем ову чашу рујна вина

Јербо нам се удаде Крстина.

Дај Боже да се младенци сложе,

Да се обоже и да се умноже.

.

Драги кумови Милоше и Драгана

Запевајмо овог дивног дана:

Кад и трећи тић из гнезда вашег одлете

И понесе собом ваше свете аманете.

.

Нек потомке ваше прати срећа

Нек их буде ко у врту цвећа

Нек светосавску веру чувају

Нек се у Вишњег Бога уздају.

.

А њима Бог нек узврати родом и плодом

Сваким добром и здравим породом.

Нек вам пријатељство с Јовом и Сузаном

Буде срећно, чесно и вековечно

.

Нек њихове дворе краси Кика ваша

Од данас њина добра, вредна и верна снаша.

Нек иг поштује, нек им дом редује

А они нек је благослове да их небо чује.

.

Здрав си млад Душане – таки је ред,

Данас ти упаде кашика у мед:

Нек тебе и Крстину твоју, срећа прати,

Нека вас штити и чува Божја Мати,

.

Нек вам Бог даде ћерију и синова,

И испуњење ваших жеља и вашијех снова.

Драги младенци, драга децо наша:

На здравље нек вам буде ова чаша

Нека вам љубав, радост, срећа и слога цвета

Живели на многаја љета!

.

Изговорено на Златибору на свадби

Душана и Крстине Јанковић 25.10. 2015. љета Господњег

Тихујем у свом врту за тиховање на левој обали Сваргине Реке.

Праскозорје, зорје, освитак, свитање и јутро.

Прамалеће!

Буђење пролећа.

Посвећење лепоте, доброте и дивоте.

Зурим у румено-љубичасте облаке, у пурпурне вагре понад горја.

Рађа се, изгрева Божанска Жар-Тица!

Рађа се, изгрева Жар-Коло!

Рађа се, изгрева и моја Лучезарна Душа!

Видим себе над водама, видим себе над горјем, видим себе иза и понад облака.

Свакога се јутра изнова рађам; свакога се трена изнова и снова рађам.

Постоји само рођење у Сваргином Колу.

Рођење, и Живот без почетка и свршетка!

Радујте се са мном, пријатељи!

Радујте се, и плешите, у Лучезарном Венцу Дивотних Вагри!

Плешите, и будите!

Будите, и сневајте!

Ваш Род – то су сви светови, и сва звездана јата.

У овај дивотан час, будите са мном –

плешите и играјте, певајте и радујте се, о, пријатељи, врли пријатељи!

Створени смо од Створитеља за Радост и Лепоту, за Љубав, Дивоту и Доброту!

Створени смо за Живот без почетка и свршетка.

Створени смо!

-2013.година-

 

Нечујно, спустио се доле у кут своје куће да мирно и

неометано посматра у себе.  Речи су му постале као

искре које плове по ваздуху око њега. Тих. Дуги тих.

Мислима погледа у себе а потом и ван себе и ту га

је она чекала.

.

Они су заједно од постанка. Више и незнају кад то

беше али се нешто у њима живо сећа на то. На време

пре времена.

.

Светови испод су пловили…

Мир је свуда певао док је негде далеко звездана

харфа плела своје тонове. Очи које сијају изнад

светова магли и мрака а врелином своје љубави топе

вечите ледове заборављених светова што тону у

тмину.

.

На једном од њих је остао део велике коцке од

кристала који је служио као резонатор вибрација које

подстичу живот тог света. Иако део, неки вероваше да

 и тиме иако малим, могу да искористе тамни да

отворе закључане капије међу световима.

.

Виши ред знања – живи као особа. Има своје поље и

памет и глас. Сферу око себе ствара и у њој

неприметно даје достојним све шта их тада и ту

занима.

Технологија више природе ради на непосредном

односу са сваким достојним бићем.

.

Она улази у њихову свест и они је користе према

потреби стварања. Такође је не можеш користити па

чак ни опазити уколико ниси и сам на тој разини.

.

Њих двоје су то добро знали али су ипак решили да

провере овај мали део кристала на далеком свету.

.

Затекли су машине. Непрегледни хоризонт машина

спојених у једну целину ради стварања довољно

велике интелигенције и самосвести да би се кристал и

 знања из њега њима отворио.

.

Сва природа је била уништена. Земља на којој се ово

одвијало је спавала сном без снова док су машине

очајнички покушавале да узму шта су наумиле.

.

Машине су донете. Неколико тамних јерарха су имали

визију како да неопходну им енергију преузму чак и из

 самог дела кристала, док су они сами били одсутни –

машине су радиле за њих.

.

Део знања кристала је почео бити декодиран јер су

користили заробљене честице високо развијених

суштина палих у борби против мрака.  То је био

последњи начин да се иоле нешто узме. У том часу су

њих двоје стигли неопажено.

.

Звездари су погледали сцену ужаса.

Машине нису регистровале њихово присуство јер они

су ту били својим етеричним телима.

.

Она је замахнула десном руком и заробљене честице

високо развијених суштина одлетеше у етар слободне.

Одједном црнило у првом кругу око ње. Милиони

машина су престали са радом.

.

Она је наставила да ослобађа честице и редом су

машине престајале са радом.

.

Он је за то време мотрио звезданим погледом на

могуће сукобе. И слетеше две тамне суштине да

провере шта је зауставило ток њиховог делања.

.

Он их је одмах зауставио енергијском опном пре него

су напали.

Држао их је тако неко време док је она ослобађала

преостале животне честице високо развијених

суштина.

.

У међувремену, још осам тамних јерарха је дошло и

јасним бесом нападоше њега.

Он паде од силине удара али издржа још мало.

Већ су га ломили јако и бол је био ужасан.

.

Још два трена и био би скршен док му она не дође у

помоћ и однесе га испред њих.

.

На последњој разини пре повратка су застали и

мислима разговарали и опростили се до неког

следећег пута.

.

Он је поново био у свом телу у куту своје куће.

Уздахнуо је и помислио: „Још један свет спашен

касно…“

.

Мирно је пошао горе. На столу је чекао врч медовине

од биља скривене шуме…он га не постави ту.

Само се осмехнуо и видевши брезову кору са три речи

и симболом живота

 》никад није касно《

је знао…да живот се на крају увек пита.

Поглед му је засузио. Купа медовине у ваздух и

 здравица! Слава теби Оче!

.

И слика ње која исто то ради на другом свету.

.

До тих светова нема путева…до оних које наш дух и

душа не направе.

.

Он је изашао напоље и однео две јабуке старој баки

доле ниже крај потока где је чувала овце. Она се

насмеши од срца њему и рече:

“ Дијете, ваља се, благодарим. Ове овце су добре ове

године биће пуно вуне и млека.“

.

„Биће Рајна, биће. Како си данас?“

.

„Добро, како ћу ти бити кад се ‘вако бринеш за мене…“

.

„Како је Ђед?“

.

„Са кравама отишао, добро је, служе га ноге и

даље…“

.

Он се насмешио…и лаганим кораком отишао низа

страну док му је бака Рајна махала…

Ипак између звездарења и свега, требало је покосити

свежу траву за зиму.

.

Он то радо учини, гледајући Њу очима духа како

управо везе златним нитима ћилим за предворје

храма на свету који јутром сија бојама свог

Љубичастог Сунца.

.

Негде у долини је Славуј певао док је ветар

објашњавао јутрошњи подвиг њих двоје…

Живот се брани на свим својим границама…

.

„Дар дарује звезда роду свом

Звездари су били ту и донели бели гром

Муњу сјајну да сад небо вагре

И сушт живу искру прве ватре.“

Шеташ кроз честар обрастао лишћем
уз ауру моју,
безтелесно пратиш ме у стопу,
мисао моју пре помисли знаш,
и сећања ми враћаш о небеском боју!

.

Ти!

.

Благодатне сузе потекоше низ лице,
срцем те осетим у уздаху сваком
издахом из груди у тебе се сливам
јер без искре твоје ја овде не бивам

.

Твој Закон је у мени!

.

Из дланова мојих Ти сфере покрени
да раствори се лаж
Сунце на трен спусти , нек опече таму,
И ветар покрени из издаха твога
Очистиће пламен свако родно зрно
излечиће биће да не буде црно!

 

Потону небо
и пуче свемира сјај,
а у срцу бол.

.

Обмана је дан,
истина вечности – ноћ
и звездани мир.

.

Кроз свемоћну ноћ
вечне светлости горе
и човеков бол.

крећемо ка новом путоказу…

Човек

У себи самом

– архипелаг светлости

.

До колена

Зрело класје

– обзорје узлеће

.

У цвету мака

– црвени помак

Пролећа

.

У мирису

Наранџиних латица

Загрљаји јутра

.

Из златног крчага

Гутљаји воде

Горског извора

.

Плава звезда

Огледа се

У седефној шкољци

.

Лагуна неба

Латицама лотоса

Дотиче сунце

.

ГП, ВВ: “Свет ниоткуда“