Мач

.

Замахом мача

Мачевалац дели

Лице равнице

.

Живот у скоку

Мачем обасјан

-Небо

.

К о с а

 .

   Замахнух косом

– свет ливаде

Изненада тих

.

Коса расплетена

Кос на обронку

Коса полегла

 

Реч посече и оно мало горобоља,
руку која се придржала.
Бридом, богме, посред јада који пева.
А и чиме би другим по пасјем немању,
по ономе што је саздано од ничег,
од тишине и гласа и лепог лудила.

Опосли реч са ума, са друма,
са анђеоских уста.
И јест право, брате.
Није свакој рани да се обожи,
убожју да се осили,
па чара са рајским птицама.
Има време за мук и непрословље,
време кад се и звер у нечуј склони.

И иза овог време има, досећам се,
иза списа и последњег словца.
Има кад се ни гори ни води не казује
и кад се све стекне ко на дан Божјег суда,
и што је пропевало и што зуцнуло није.
Па гледај одакле ће она што чека,
с којих ли ће благих уста.
А чека, чека, мора бити реч потоња,
да свој узме своје и да се сврши милост.

Благо теби, ако на свијету
Нађеш срце, у ком вјера сјаји,
У коме се чиста љубав таји
Као мирис у росном цвијету.

Љепшег дара од тог дара нема –
У тој срећи тек би срећа била;
Чисто срце небеска су крила,
Што их Господ с благословом спрема.

Благо теби, ако вјерно бије
На твом срцу једно срце друго:
Скрсти руке и моли се дуго
Оној Мисли, што над тобом бдије!

Умотана сам у мекана,

Мирисна нежна фина

Бела платна свог

Или нечијег великог сна

.

Треба ми оштрица ветра

Да оптрчим ивицу

И нагнем се ка слободи

.
И треба ми трн

Планинске воде

Да истину прозборим

Крезави сељак
задовољно тапше
дебелу свињу.

Мува у мојој
чаши – штета и за њу
и за мене.

Моторна тестера
зареза старо дрво
и шумску тишину.

Гледам другара
на самрти – умире
пријатељство.

Између људских
стопала мрави извлаче
рањеног друга.

Богојављење, 19. јануар! Отварање небеса!  Много лепих, јако старих  обичаја, везано је за овај празник. По крштењу Исуса, које је обављено троструким урањањем у воду, отворило се небо, зачуо се глас Бога Оца и на Исуса слетео је Свети Дух у виду голуба.  Одатле поздрав „Бог се јави“

У нашем народу овај Празник има и име Водокрес или Водице и у вези тога и читав низ обреда са водом, посебно везаних за њену чудотворност, лековитост пре свега. Окреће се истоку, прескаче секира, џара по жару, отпија по гутљај „неначете воде“, прска се кућа, а све у циљу одржања здравља, излечења, сваке добробити и берићета породице. Познато је ритуално купање у реци, касније у хришћанству пливање за „Часни крст“ и још много сличних обичаја, различитих од краја до краја.

У нашој вери пре хришћанства, на овај дан, искра огња из Сварогове ковачнице  небеске, пада у воде на земљи. Бог Велес  воде благосиља и тиме оне постају чудотворне. Обичаји са „неначетом водом“, секиром, преслицама, жаром, купањем у рекама и језерима, потичу из предхришћанског доба. (обичаје записао Саватије М.Грбић – Српски народни обичаји из среза бољевачког)

Слободна интерпретација различитих извора: Старославци,  Обичаки на Богојављење и …

Приредила Верица Стојиљковић

грлим је тихо

тише од себе и другог неког

низ длан немиром док се краде

грлим је дуго, о навико

времена сетног и далеког

мој вечни Нишограде

.
једном је била

ма једном давно

хиљаду година верујем има

неразумвила

дуг опход Сунца око мог прста

једном је била

ма једном давно

и зимно лето и летозима

мека ко свила,ко стена чврста

.
нека ме она изнова има

тише од сенке будућег давно

у игри воде под времемостом

сред речи сахнутих

с медних уста

незваним гостом

.
грлим је тихо

грлим је плавно

грлим да траје

нетрајно сада, трајно у вјеки

јер ми смо били

стварно смо били

одраз белине, одјек одјека

неразум преки

Може ли се данас Србин сваки,
Међу собом побратимом звати,
Изаћ сам у цветно житилиште,
Погнут, скрушен ко на светилиште?

Отачником чокот лозе свити,
Самоумља храмове срушити,
Мудровањем, тихо преседити,
И с благошћу брату беседити?

Уме ли се данас сваки Србин,
Пресавити као прутић врбин,
Читат ону књигу старославну,
Погинут за веру православну?

Па у руке узети духовнице,
Да л’ орловске ил’ соколице,
Што калупи суве јаворове,
Пробирући их међу борове?

Зна ли Србин тајну созерцања,
Да грехова здела буде мања,
Да уз гусле спева војевање,
Страдање и часно бојевање?

Да дрхтаве затегне им струне,
И ђавола ко душмана куне,
Ил’ уз смирај у црноме вину
Дићи чашу уздрав душманину?

Уме ли се икад Србин сваки,
Међу собом и братима звати,
Као што се некад стално зваше,
Српска наша и Косово наше!?

И нећу те молити у сутоне снене
да дођеш ми…
ни пута до мене ти нећу показати…
и капке ћу спустити да не видиш
Љубав  што у Бескрај гледа…
и само ћу стајати ту,
на граници света и не света,
са немим питањем