Зурио је и јутрос у платно и обрисе онога што би требало да буде слика. Данима није успевао да направи ни један потез четкицом. Платно је себично, непомично стајало и чекало преображај из безличне белине у слику која ће бити одраз његових унутрашњих жеља, ломова и свега што душа гаји у себи.

Марија је била напољу, чуо је кад је изашла. Дуго  нису проговорили ни реч. Нервирала га је њена сталоженост и мирноћа са којом је све радила. Посматрао ју је како чупа коров из баште предано, скоро побожно. Њена једноставност, смирено лице и тихи покрети нису будили у њему жељу за стварањем, нити пружали инспирацију која му је била потребна.

– Лепа је на посебан начин, онај који замори човека – била је његова дефиниција жене са којом се свакодневно сретао у кући, дворишту, за столом…

Била је узорна супруга, која му је годинама грејала постељу, али њена срећа се састојала од приземних ствари. Никад себи није дозволила да се одвоји од тла којим је нечујно ходала.

Коров напредује упоредо са цвећем, као неки догађаји који ремете све, јер се појаве тамо где не треба да буду, као немили, непозвани гости. Како је обичном човеку лако! Све прихвата мирно, једнолично… Али ја нисам обичан човек! Ја сам уметник! Неко ко треба да овековечи лепоту, да је нађе где други не могу, а она се уротила против мене, нема је! – мислио је.

Обузет бесом, јер су га Златокосине очи прогањале и подсећале на оно што је слутио да је истина, почео је махнито да баца боје, четкице и све што му се нашло при руци, док је она, мирно, прекштених ногу седела на врху стене и нехајно пролазила прстима кроз косу. Њеној савршености није могао наудити ни тај осећај досаде који јој се видео на лицу, док је била сведок његовог хаоса.

– Сем Златокосе, ништа вредно ниси створио. Ништа, ништа! И све после ње је ништа! И ја сам ништа! – викао је, а речи су ођекивале простором, његовим умом, и прожимале читаво тело.

– Видиш ли, Златокоса, своје име у звездама? – питао ју је једне од оних вечери кад су погледима који су лутали, тражили бескрај и у њега смештали своју безвремену љубав, лишену овоземаљских слабости.

Уместо одговора, прстом је показала на звезде и у ваздуху направила неколико покрета. Погледала га је очима бића у коме обитавају сва женска обличја, а он је могао да узме оно што му се у том моменту свиђа. Узбуђивала га је сопствена метаморфоза изазвана тим погледима који су знали бити хировити, дубоки, кокетни, одсутни, самодовољни… Могао је пред њом бити он, огољен до костију. Без стида. А могао је бити и велики уметник, стваралац, могао је бити и њен бог и роб…

Опијен, тих дана, сликао је са заносом, не размишљајући о покретима руку. Боје су се саме слагале у целину која је приказивала савршено женско тело чија лепота је долазила из очију жене на слици, места на коме су се састајали сви путеви света; раскрсница вечности и бескраја. Његова Златокоса!

Имала је моћ да успори кретање земље, пробуди вулкане; држала је космос у својим очима и једну стену у руци са којом се поигравала. Оног момента кад ју је испустила, у њему се све затресло. Да, био је то лош знак, она га је научила да их тумачи. Било му је јасно да ће се изгубити у забораву. Но, више га је плашило што ће остати лишен сна. Знао је: они ће се растати!

– Ти си, Бранко, идиот! – рекла му је излазећи из кревета. Затварајући врата за собом, затворила је и њега у мали, скучени простор његовог и Маријиног живота који је носио као усуд, затрпан свакодневним стварима, безличним особама, осећањима лишених  жеље да се макар мало отргне живом песку и земљи, која их је полако, али сигурно и бездушно увлачила у своје чељусти.

Шта надима груди моје,

И шта то пуни поглед мој,

И чиме глас трепери твој?

Коме јато звезда сјаји,

Ко растапа бездана мрак?

Коме дуга лице боји,

Ком срцу пламти жара зрак?

То извор љубаввечни,

Капи светих  душе плави,

Творцу радост!

Моја је земља пчела златокрила
И кошница медом опточена,
Моја земља су орлова крила,
И око руке бројаница,
Црквена књига и словарица

Моја је земља равница,
И река што сече кукурузишта,
Моја земља су поља сунцокрета,
У њој је мноштво биља и изобиља
И сем сунца јој не треба ништа

Моја земља су брдине
И густи храстови забрани,
Моја су земља питоми пашњаци
И на њима дивљи коњи врани,
По свем биљу разиграни

Моја је земља поток у гају
И на њем млин и воденица,
Моја је земља планина Шара
И манастир Студеница,
Моја су земља Ситница и Дреница

Моја је земља море гробаља,
Крстаче војвода и хумке хајдука,
Споменице где војсци вечна је стража,
Моја су земља копљаници и брањеници,
Степа и Путник, Мишић и Дража

Моја је земља милешевска фреска,
Божурски вртови на Газиместану,
Моја је крв лазаревска,
А ћуд тврда, одвећ моравска,
Моја је вера светосавска

Моја земља су славни преци,
Чобани, млинари и виноградарци,
Градитељи, неимари и камењарци,
Моја су земља кола и прела,
Ракија, јелек и опанци

Моја је земља мапа стара,
Моравац Крстопоље и Кавала,
Моја земља су и зидине Хиландара,
Мој је Охрид и јадрански хрид,
Сва ми је историја наслеђе владара

Моја је земља још поносита,
На њеним се њивама још шеница сеје,
Моја је земља још пркосита,
Иако су јој борбе за музеје,
Њена су крила још у завојима

Моја смрт не рђа
она увек чиста обилази
око мога правог мира

Моја смрт дубином
очи оживљава и мисао вага

Моја смрт из мене
рефлексијом свира
и где белииим песмом
ту за цвећем трага

Звонила су звона у грудима необично,мукло,
као кад се нешто баш лоше спрема,
језом и стрепњом ми у грудима срце тукло,
ал веровах да предсказања нема.

Човеку да није дато да зна шта ће сутра бити,
кад и тако ништа не може да спречи,
сад се непрестано бојим да ће се поновити,
тај страх ништа не може да излечи.

Знам да ће проћи ускоро ова несрећа
као и многе што ми даде судбина осиона,
ипак ће сваки минут сна да ме сећа,
да залуд злокобно никад не звоне звона.

Жеља ми је само да се више не бојим,
над мојим животом да нико нема власт,
помогли су и то памтим и бројим,
ал док си роб стрепњом идеш у пропаст.

Пропасти нећу јер желим да живим,
нека је против мене и цела васиона,
за све што беше само себе кривим,
што не веровах да залуд не звоне звона.

Све оно што смо
у раној младости тражили,
то, у зреломе добу,
почиње да тражи нас.

 

Има време
кад човек трага за Богом,
и време
кад Бог трага за човеком.

 

Човек и Бог
траже се –
наизменично, али и узајамно –
без престанка.

 

Има време
кад човек трага за Богом;
време кад Бог
трага за човеком;
време кад се човек и Бог
узајамно траже:

 

време кад човек креће
у потрагу за Богом
а, истовремено,
и Бог креће
у сусрет човеку.

 

Све што тражимо,
то у неко доба
почиње да тражи нас.

Опростићу ти сузе,
склизнуле су низ сунчани дол.
Опростићу ти чежњу
ишчилила је давно кроз врцави строј.
Опростићу ти и тугу и патњу и уздах
и ту тешку бол.
Опростићу и рану, усахлу тамну
што зјапи још увек на челу мом.

И нек оду речи,
пројуриле су к’о бизони,
о, давно већ.
Нек ишчезну и стрепње,
сакрила сам их у скут, под капут онај твој смеђ.
Нек лете и песме и игре и смех…
Нек ишчиле и зиме у твојој шуми
што спознах их тек.

Нек иде, драги и сећање и стварност и те риме
што створише ме у твојој песми док врех.
Нека се склоне све нити фине
што везаше нас за навек.

О, пустићу сваку ноту,
сваки трептај и поглед и чин.
Нек усахне, ишчили,
к’о ватри пролећних последњи дим.

Нек ветар сећања однесе и онај наш последњи трен.
Опростићу, оростићу ти, ето, и што био си њен.

Ал’ драги… мили… једини мој снен.
што покида,
што погази,
под ноге баци је
Направи од ње суморних киша јефтини плен.

Љубав ти не могу опростити
и онај наш мали живот њен.

Жеља у свемир оде
циљану тачку муњом да прати,
а горе кораци троми и строги,
брзина светлости на земљу је врати.

Полегла крај реке у траву меку
гледа у звезде што небо роје
сјај јој њихов измами сузу
и склизну, склизну у воду.

Небо је слика сањара вечног
што смирај у непознато тражи
сажаљиви облак капке пружи,
пресољени извор да разблажи.

Помери се да место не плави
на Ледену Гору где суза нема
Звезду јој Аурора сакри
у смрзлом оку само суза њена,
уместо звезда се цакли.

Дуго су очи Сунцу заклон биле

Док нијесу над орловским гнијездом

заиграле виле

Упијале сјај, врелину и жар

Као челик на тој ватри калио се ДАР.

.

А сад бреме, тешко, свето

Као темељ стамен, јак

Тражи да узлети чедно

прије него обузме га мрак

Чаролију неку требам

Да из огња родим стих

Да се каљен челик дигне

Магију ноћи стигне

Преточи у звездан прах

Па заврти седам пута

Све Свемире и Капије

Узталаса Богом створен

Све свјетове и омаје

Мјесечину златну проспе

Као пут за вилин плес

Гдје је ватра још жестока

Јер се кали нови свијет

Нови јер је нова срж

Нови јер је златна нит

Нови јер је ратник СВЕТ

Нови јер ЉУБАВ му је бит.

.

Па ће ратник љубит смјело

Вољет храбро и отмено

Оклоп ће му бити шал

Свиленкаст и блистав сав

У њега уткан осмијех блистав

Да га чува драгин сан

па да фрулом чаробницом вођен

Дође њој на Рајски дан.

 

 

У младости сам желео да будем ратник, али сам већ у

двадесетој схватио, да је то најкраћи пут у вечито

ропство и у вечиту смрт. Јер ратник никога не побеђује

доли самога себе, и никога не убија доли сама себе.

Све друго је велика опсена, уистини – опсена над

опсенама! Потом пожелех да будем богат, мислећи да

ћу тиме све да ређим у свету и иним световима. Али

убрзо схватих: и највеће богатство овога света може се

истопити за само једну ноћ. Након тога зажелех да

будем паметан и мудар у свету, да се дичим и поносим

знањем. Но, већ у следећем часу, увидех да је све

знање од света, исто што и имање у свету – причина

једна и опсена! На крају, рекох себи: буди Нико! И буди

Све! Јер  тек онда кад постанеш Нико, тада, уистини,

можеш бити – Све!