Свет почиње Песмом и гле! Песмом завршава

И сви светови ини те и Васељене ине

Песмом се све рађа и умире и васкрсава

И живот се зачео у Песми а родио из Суштине

.

А и Суштина је Песма као и само Постање

И тајносани Зраци Правидела из Душе Праискона

Све је то Песма и све те једно Певање

што бруји Васељеном и креће звездана звона

.

И Творац је Песма чудесна и дивотна тајновита

И сав је од Песме и Песмом Себе исијава

И Песма је у свему гле! Првотна Искра скрита

И Песмом почињу сни и Прајавна Јава

На планини сам,
пећина мој је дом ,
стена највећа ме чува од погледа злих
расух се на милиметарске облике стакла
и у сваки део усадих знање и оно што се зби
да се преноси кроз постојање…
.
Ниси могао да ме видиш ни тад ни никад
измичем ти разумом
ловим те ја,
а ни свестан био ниси да си ме удисао !
.
И још ме тражиш,
облик мој ти од памтивека не да мира,
али усадих ти део знања о твом постању,
сада си јос немирнији ,
и тражиш кристал са дрвета спознаје кроз време,
расула сам га,  да се роди кроз свако живо семе!
.
Скупих тада делиће себе у облик који ми Творац даде,
на врху планине ,
руку кроз облак дигох високо
планина постаде жив кристални соко,
тамо и сад где је!

 

Брда су га опседала ноћу.

Под светлошћу, каже,шуме, траве и воде крију душу.

У мраку отворе се дубине, тајанство, простор.

Говор тишине.

Исконско клијање земље.

И човек бива искон са душом биља и ноћи.

Ноћу он је бивао ноћ,затрављена тишина. Божанство са крвотоком биља.

Клијање. Чекање, слутња млечног свитања.

А онда се једном из тамне дубине винула сребрна птица.

Бели феникс.

Лабуђе бело, рана на апсолуту ноћи.

После је данима сликао сребрну птицу и ноћ.

Блиске пределе и таман обзор затечене белином птичјерг тела

у високом лету. Данима тако, опседнут, и сам жива рана лабуђе белине.

Сликао је све док сребрна птица сасвим не осветли брда,

шуме траве и небо, и – ишчезе сред светлости.

На слици остаде светао пејзаж. Од тада је, веле,

у њему утиснут знак белог феникса

који му се јавља са друге стране платна и ноћи.

.

(Из збирке ПРЕОБРАЖАВАЊЕ СВЕТЛОСТИ)

Када реч коју знаш из духа – одјекне
ти спреман буди.
.
Време се кади мрким изразима ал` не мари!
.
Живот чека на тебе и на твоју моћ у крви.
Није Арион светла залуд слао кад је јутро донело наду…
.
По истеку записаног времена чекања, подигни мач светла и ведања.
.
Ти! Теби говорим и истину зборим.
.
Бели плам ти игра у срцу јер зна!
Дође час усуда!
.
Ожежи!
.
Спали ал` не мрзи.
Огреј, надахни…воли.
.
Песмостих и звездопис-пробуди свете нити.
Сети се како је ватра живота бити!

 

Пахуље дрво снежно сред јесени процветало,

Раширило бело лишће у облаке загледано.

Сунце земље поранило, корен му засјајило,

И стабло, тек нарасло, нежношћу учврстило!

.

Пахуље дрво снежно јесен да види пожелело!

Гледа траве зелене и жуте маслачке окаснеле,

Распукло кестење и без капа жиреве златне,

Гроздове неубране и птице шарене, распеване!

.

Пахуље дрво снежно у јесен се заљуби

Подиже гране високо, у дугу погледа

И гле! Дуга насмејана пољубац спусти!

И снежно дрво свим бојама заблиста!

Цвет. Не. Срце полако враћа се у зору.
Свет је заспао. Нико не отвара
Капије хладне љубави. У мору
Мирује сама земља. Светлост вара.

Јер у висинама може се избећи
Нежељена птица. А жељене нема.
Иза суочења почиње се мрети.
Равнодушност само поразе отпрема.

У пакао мира узнемиреног доласком
Смрти. Заврши се љубав лепотом вођена.
Живот не дрхти над избледелим таласом
Који мирује. У сећањима смрт плодова нема

Кад мрак пусту бели дах магле густе

кријући у себи сенке мрачне

мислим на наше преплетене прсте

на наше ћутње,многозначне.

.

Увек смо дочекали ведра јутра

ћутећи и држећи длан на длан

не мислећи о неком новом сутра

одмах у стварност претварали сан.

.

Не брину ме много речи прећутане

ни магле кад прете беле и густе

стазе су наше у живот уцртане

док држимо чврсто уплетене прсте.

 

Као и сваке ноћи коју подмлади срполики месец, обукла је хаљину коју је шила сама,

иглом направљеном од младе зове и концем од траве која је расла на ливади,

за коју се причало да крије расковник испод неког камена до кога је тешко доћи,

јер он сваке вечери мења место.

Пажљиво је отварала вековни, дрвени сандук у коме је чувала дело својих руку и душе,

да мирис не би пробудио неког, ко би могао чути зов фруле којим је тајанствени младић дозива.

Срела га је на путу дуж кога је растиње бујало као чежња у младим срцима.

Од његовог погледа, образи су јој руменели, а он се невешто правио да тражи дрво од кога би направио фрулу.

Оно што је било зачето негде, у неком делу васељене, пролећни поветарац је спустио на њихове руке

које су се додирнуле кад су кренуле ка грани зове.

Од тад, састајали су се на местима скривени од људи, под месечином која их је покривала.

Кад ње није било, на своју хаљину би навезла по једну ружу. Тако је мерила време и раздаљину,

јер он је у ноћима без светлости, нестајао. Бојила их је чекањем.

– Идем да вратим месец, ја сам штитоноша светлости – говорио је.

– А ја? Како ћу знати да мислиш на мене?

– Чућеш моју фрулу.

– Како ћу чути кад ниси ту?

– Чућеш, ако верујеш.

– Умрећу…

– Нећеш! Родићеш се са сваким младим месецом. Умиру  они који користе  само очињи вид.

– Одакле ћеш доћи?

– Из беспућа из којих долазе мисли.

Чим би зора склонила сазвежђе са руба њене хаљине, љубио би је у косу.

– Време је да кренемо – говорили су погледима.

– Опет је неко газио младу траву – рече човек – Младост… Биће сунца данас, хвала небесима…