Бајка

У давна, прадавна времена, у једном дивном, великом селу  Србинову, живели су несташни и враголасти, Божидар и Сербика. Дан је био белим снегом затрпан. И шума је сада била огрнута белим капутом. Ту и тамо су провиривали врхови оморика и јела, а понеки кочоперни кедар или храст су носили бели облак на својим плећима. Зима је оковала природу, али ју је претворила у најлепшу белу бајку.

Наша два обешењака су подземним ходницима отишла код комшије Добрише. Он их је позвао да му помогну у бојењу и украшавању дрвених играчака. Све даске и цепанице које су му преостале, од прављења намештаја, он је вештим рукама претварао у чудесне играчке. Деца су их обожавала. Једино му је требало много времена да их боји, али Сербика и Божидар су то толико лепо и брзо  радили. Тако да су данас баш прионули на посао.

Елем, после напорног рада, седоше сви поред старинске, глинене пећи, да попију чај од нане. И тада Добриша рече: „Хвала вам за помоћ, драги моји несташци. Него да ја вама за награду испричам једну стару причу.“ Божидару и Сербики се озари лице. И започе он: „У давна, прадавна времена било једно село Похлепник, у подножју, дивне и горде планине Златоносице. Сељани су били вредни и радни. Пуно стоке и обора, много воћњака, дивних башти и ливада. Ма милина. А онда је једног дана, Алавко, пронашао златну жилу у планини. У почетку сељани нису много марили, али како је цена злату била све већа, сви су помало копали. Елем, једног дана, Мстислав, најмудрији, иначе старешина  села, сазове све сељане и беседи: „Нешто сам размишљао , сви сељани иду у планину и копају златну руду. Да се ми договоримо да свако има по један дан у месецу и да га одредимо. Заједно би смо изградили тунеле и копове. Свима би било лакше. Требало би да копате до подне, али и ако окасните не мари.“ И тако и би. Али, цена злату све је већа, а у суседном селу радњу отворио Златко, чувени златар. Он је откупљивао сву руду, топио и правио злато. Већи део је задржавао за себе, а мањи део је враћао сељанима. Полакомили се сељани, па свако од своје куће ископао тајне тунеле до планине, и осталих дана копао сам. И тако, у скромним кућама, са по две три просторије, једна или две су биле попуњене златом. Мстислава видео да то нигде не води, те их поново сазвао: „Драги моји сељани, земљаци, да ми престанемо више да копамо златну руду. Има свако од нас превише, а и шта ће му.“ Наравно сељани су били гневни и протерају Мстислава из села, на неко време. Али, планина, сва изрована и осиромашена, рањена и увређена, пушила се од беса. Дим се вијорио злокобно, као опомена лакомим сељанима. Нико на то није обраћао пажњу. Онда је она почела да бљује ватру, да баца камење на село, не би ли се становници дозвали памети. Опет ништа. Е онда се планина добро разгневила, и кад је бесна, врела лава покуљала, пролила се преко села и затрпала га. Наравно, нико се није спасао, осим Мстислава, који је све то посматрао са суседног брда, из своје убоге дашчаре. Много му је било жао сељана и никада није разумео толику похлепу код људи.“

Сербика проговори: „Што је дивна прича комшија Добриша. А да ли се зна где је то село, јер и ми имамо у близини планину Златоносицу?“ Добриша одговори: „Видите ону голему шуму око планине. Неки мисле да је ту негде било село. Ишли су неки људи тамо да копају, све у потрази за златом, али чим је планина Златоносица почела да дими, они су одустали.“ И Божидар се прикључио причи: „Шта то тера људе да гомилају богатство, јер тиме могу купити само материјална добра, ствари. Ипак, оно највредније: љубав, срећа, здравље, мир у души, слобода, се не може купити новцем“. Добриша се насмешио па настави: „Е моје мале мудрице. Схватили сте, да је добро да човек има и имање и новац, да задовољи неке своје потребе. Али гомилање блага или непотребних ствари је узалудан посао. А сада да се договоримо и за сутра, да ми помогнете, а можда позовемо и Љубицу, она дивно слика, па да удружимо напоре.“ Обоје у глас рекоше: „Дивно.“ И полако кретоше својим кућама. Добриша им је понудио да понесу колико хоће играчака, а они узели по једну, малу, да ставе на полицу изнад кревета. Баш су добра и скромна деца.

Размислите и ви о овој причи и да сте нам вечно срећни и здрави.

Зидови собе
јесу ли моја граница?
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
Ужарено дрво
је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.

 

И, гле! спусти се певач, у сутон, низ гору румену, и седе

на обалу језера од сребра, где га сустиже дух ветрова,

па му рече гласом ветровитим:

-Песниче, певачу од праискони! Немојј се свађати са

светом у опсени.

А певач, пренувши се ода сна, шапатом, од којега

забруја Васељена, прослови:

Душе ветрова понад језера! Не свађам се ја са светом

у опсени, већ се то свет у опсени свађа са мном, од

искони све до праискони. Сви моји непријатељи,

непријатељи свих певача, здружили су се са мрачним

силама, света и светова, па на мене ударили, не би ли

како песму од прапесме у мени убили, на све векове

минуле и долазеће. Сабрали се, и здружили против

сина Васељене што је у свет песмом од праискони

дошао. Рођен од неба, у праискони, зна да је оно што

судбином зову, само друго име за незнање. Јер кад би

живели у знању, живели би у истини, и видели би, гле!

да је судбина противна истини; а све докле досеже

истина и нема ничега осим истине. Кад би судбине

уистини било, онда истине не би могло бити; и све би

било привид и опсена, у свету и иним световима.

Изрекавши ово, певач спусти главу на камен покрај

Језера од сребра, и утону у шапат валова што се

лескају и зрцале под пуним месецом.

Уздахе и наду

Качим о кестеново грање,

Па се њишем

На затегнутој струни

Месечине.

У мени се све

Расипа и ломи,

Док из срца

Вадим ове речи,

И своје рањено крило

Кријем у гомили лишћа.

Киша тихо пада

Мека као тишина,

А ја ране своје

Концима туге

Завезујем.

Сама сам

Свог срца тамничар,

И могу само

Да јездим с птицама,

Јер ми је једино сан

Оставио у очима,

Да летим

А да се не будим.

У маленој колиби на подножју планине живели

стари пастир и његова лепа кћи. По цео дан су чували

овце на планини.

.

Старац је, да би прекратио време, резбарио дивне

штапове, а његова лепа кћи је, на грубом, тежиновом

платну, везла обрисе дивљих цветова.

.

Увече, кад намире овце, старац би у колиби брзо заспао,

а кћи му је, кришом, одлазила на обалу реке, свлачила

одећу и купала се по месчини. Рибе су се, скривене

у чкаљама, дивиле њеној лепоти, а девојка је себи

говорила:

  -Што ли ми тата не допушта да дању сиђем с

планине и купам се по сунцу? Зар стално морам по

месечини, кад вода јаче шуми?

.

             Прошле су од тада године и године…

           Нестало старог пастира. Нестало његове кћери.

.

Планина, по којој су стада чували, узе име Овчар,

а река у којој се  м о р а л а  купати по месечини лепа

пастирова кћи доби име Морава.

Не могу да изменим овај худи, сури свет,
што амбису безглавим копитом галоперије, у бури, јури клет,
што у запису генском , згури праматерије,
потире синусоидни сплет,
што га сазда Божија сила жива,
али могу да ћелије ткива,
да дамаре била,
сваки свог духа крет,
озарим светлом спознаје,
да све што живи и бива
зацарим као величанство Живота,
да будем рука која милошту срца даје,
да светом овлада Радост и Лепота.

Да будем Бела пчела што узноси мисао у космички лет
и роји се медоносна у сазвеђжима Сиријуса и Лире
да моје песме зујем кошнице и влатима ливада свире,
да свако од мога Рода буде ми свет.

Да ведра чела љубим ближњег свог,
ако и он мене љуби,
да искру озарења и занесења
пренесем даље,
умножим у уму будног
и оног који би да се буди,
да ниску осмеха дарујем
и смекшам мргудне ћуди.

Могу да обучем ткане и везене хаље,
што су златописом срме везле ткаље
да сплићем руке са народом својим,
где играју лекарка до праље,
пекарка, министарка до шваље,
да у колу гиздава играм и стојим,
где се пред Богом свако једнако броји,
да чељад своју рођеним дојкама дојим,
да их водицом изворском и епом јуначким појим
и да на страшном месту постојим,
кад за то куцне усуда час
и кад се из јендека,
са бедема
проломи народни глас.

Могу да сплићем душе у букет мирисних душа,
од кудеље снова да ткам уже избављења за спас,
кад му до грла допре мутна вода,
да појем и будим понос свога Рода,
да од гордости му надмем груди.

Не могу да изменим свет овај сури, худи,
али могу да створим Нови, лепши и бољи,
по мери Човека и питомих Људи.

(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Нисмо, ваљда, помислили да ће данас, 26. дана априла оставити само рањен Жежељев мост у Новом Саду? Зар смо мислили да се неће те ескадриле појавити и своје смртоносне товаре изручити на његове ране? Можда у нама тиња жеља да сами буду жртве, разарајући њега, тога дива, који данима стоји , ноћима пркоси, који се руши, уништаван, а вољен?

Моћан си, витеже камени! У громаде ти данас претварају твоје лукове над коритом тог подивљалог, мутног Дунава, а ти спираш сав свој бол и наш, док тонеш клонуо у мутном његовом виру попут класја под српом жетелаца, само што ово жетеоци нису, ово су звери, монструми су ово, хероју река, гордости наша! Био си попут човека који ти подари живот, попут Бранка Жежеља, архитекте, који срце своје још 1961. године подари теби, достојанственом и гордом, а данас мртвом, а памћеном, камени мосту!

Многе дане у мају не забележих. Дуго већ, дуго све траје!Миливој и ја се вратисмо обради једног парчета оранице на Горњим угарницама, ту, надомак нашег града. Уморни од посла, сетве и других пролећних радова на њој, често не стижем записати ништа друго осим губитака у њиховој, злочиначкој ескадрили, чијим зверствима крај се не види. Одлазимо рано, дођемо у смирај дана, када окупани знојем, ишибани пролећним детињастим ветром , уморни од свих оних миловања земље, полако, ћутке напустимо затрављени пут ка сунцу, док оно силази на починак и одлази , препуштајући нас ноћи са којом долазе и звуци сирена што јече у тами. Оне ће, као и ових досадашњих ноћи најављивати мноштво угашених воштаница. Ко зна колико градова и села, колико стролетних густих садница  непрегледних шума су кренуле попалити ескадриле, чије се потмуло брујање слуша из ноћи у ноћ?

Можда потајно отмемо од ноћи по који од оних дана маја из година прошлих, када нам је сваки био окупан благим зраком пролећног сунца, блистао у њему,  тонуо у мирис цветних, плавих јоргована, па тако, док лебдимо ношени у прошлост не осетомо да сан сам савладава  ионако уморна,  клонула тела, заборављајући, при том, на оне,  који над нама брује.Врате ме тако и на будна сањарења и на ђурђевдански уранак оне 1973. године, када прво јутро дочеках са Миливојем, па онда свитање 11. маја следеће године, који од мене створи мајку са појављивањем детиње главице мога Игора. Можда сам због свих тох лепих дана маја и решила у пркос свему што нас окружује завршити започету слику у акварелу која носи назив „Ђурђевдански уранак, ратне 1999. године“

Блиста у сјају сунца на њему Студеница, испод чије цркве Пресвете Богородице озарена лица Српчади затрепере. А следећег дана, када се са угарница кући враћамо, по коју реч само, једно другом прозборимо, тек толико да знамо да у свађи нисмо, те да се поново препуштамо нашим будним сањарењима, корачајући и скоро стопу пред стопу неприметно стигнемо кући и тек онда, при сусрету са њом схватимо да смо одлутали негде, где смо само једном били, а да је стварност нешто друго, а да излаза сада, нема.

Ретки су моменти када у Миливоју и мени се роди жеља за стварањем неких нових дела, док наш Игор ради дуборез у дасци шљивиног дрвета. Мислим да тиме превазилази размишљања којих ретко ко успева да се ослободи.Њему то, видим, полази за руком. Добро је да је тако! Не дозвољава да му нека ситна душа уништава  његово биће и жељу за стварањем, јер му нико, осим Бога и мене дао није, па миу је неће ни узети.Миливој и ја начинисмо један корак ка стварању, те понесосмо сликарски прибор и седећи крај наше недовршене куће, коју, као и ову у којој живимо, градисмо сами нас двоје, отпочесмо радове у акварелу, јер је дан погодан, ведар и сунчан, рођен за рад у природи.

Доста је година чамила сама, скоро заборављена, препуштена времену, обрасла у изданцима подивљалих ружа пузавица. Ова кућа која  никада није дочекала наш први сан међу зидовима њеним, прими нас у свој хлад.

*

ИВАЊЕ ЗЕЉЕ

На крају села, тамо, уз пругу,

Којом клизише трошни вагони,

Сасвим билизу багремовом лугу,

Цветају жути кантариони.

*

Тамо, на оштром камењару,

Где сутон сретне пламеног свица,

уз напуштену пругу стару,

родне су њиве Горњих угарница.

*

На њима увек, у златну јесен,

пламено лишће обгрли гране,

корачаш срећан и занесен,

спомињеш често младости дане.

*

…А младост оде, сећања бледе.

Нестаје великог, у оку жара,

а сликар један, косе седе,

слику на платну заносом ствара.

*

Слика је препуна, к’о  с вином чаша.

К’о некад, и сад су његове жеље.

Уз сами камен крајпуташа,

изникло на слици, ивање зеље.

*

Плете у венце кантарионе,

којих ће безбројни бокори нићи,

бојом прекрити све потке оне

и тек у сутон кући стићи.

*

… А када сликар кући стигне,

умор се чита на његовом лицу.

Крајпуташ на слици, ка небу дигне,

упали претку воштаницу.

.

Миливоју се пружи поглед преко поља обраслог горушицом, ка нашем воћњаку, те и завршеној слици даде тај назив, назначивши данашњи вадесетпрви дан маја.Ови изданци ружа трновитих, са својим ситним мирисним цветом на мојој слици не свенуше, добивши име са својих угарница и датум исти, као на Миливојевој слици.

Увек се нешто догоди лепо, када се у нама жеља за стварањем јави.Можда не забележисмо случајно тај двадесет и први дан маја?Нижући стопе једну за другом, кораци нас кући воде.Ето, баш ту, на самом углу наше улице, само пар кућа од наше Тање, моје осећање нечег лепог, откри своје тајне, те сазнадосмо да је наш Бобан дошао с Косова, само који трен раније, можда који минут пре но што нас ова радосна вест озари.Он је, додуше, дошао с повредом ноге, до које доведе одрон једног, од мноштва километарски дугих ровова, који ископаше сродници терора, због којих ова земља крвари.Цело је време овога рата Бобан провео  носећи се са вихором зла што наткри болом  већ купано у крви Косово.

Тања је сама са децом ноћима. Дању још и дође, играју се деца, а ноћи тамне, без светла, спуштају своју одежду таме под њен кров. Пристала није ни једне ноћи, када сирене огласе тугу, да дође с децом и с’ нама буде. Сад више, хвала Ти, Боже, сама није!

Када смо годину дана раније у Кучеву, на „Хомољским мотивима“ упознали Љубишу Величковића, нисмо мислили да ће данас тај див последњи пут  угледати прво јунско свитање, да ће му блистава зеница утрнути данас пламен сунца у себи.Положи свој живот на бранику отаџбине, уграђујући га попут многих храбрих синова  нашег народа у темеље слободе, чију буктињу покушавају да угасе моћници са Запада, помажући тероризам на Косову.

Добро се сећам тренутрака када из кола, одједном, са позорнице,пред Величковића ступи младић одевен , уместо у униформу ваздухопловних јединица, у ношњу српску, да би поздравио великог генерала у првим редовима, онде, поред Миливоја и мене. Стао је пред њега у ставу мирно, поздравио војнички, поклонио се , у срцу понос носећи.Сећам се, није то тако давно ни измакла година 1998. Када је на Аеромитингу, у Батајници, Величковић своје вештине показао љубитељима нашег ваздухопловства лупинзима на небу изнад нас, те „Миг“, ту челичну птицу претворио у сићушну сеницу у његовој руци. Над његов гроб, једнога дана, сигурно ће поставити неки „Миг“ као симбол његових вечних небеских висина.

Данима већ не пишем ништа. Не зато што немам шта, нити је разлог тај да су можда престала дејства над нашом светом земљом, нити се страх у моје срце угнездио, него сам уморна од свега.Плашим се само да Свемоћни једнога дана када све ово стане, неће моћи сапрати грехе њихове, у крви огрезле, те да ће пламеном огња у паклу враћати сва она згаришта, због којих многа суза кану.

*

ВИДИШ ЛИ, КАКО СУ НЕБА ПЛАВА?

*

Видиш ли како су неба плава

кад зора свиће, и дан се буди?

Два плава неба, понад глава

баш у том трену, кад зора руди.

*

Заплови небом понад Србије,

Ти, орле бели, двоглави!

Нека се истина открије

и патња Срба не заборави!

*

Славите славу лепоте!

Код Христа, по правду ходите!

Ви, главе беле, с голготе,

ако је не да, – отмите!

*

Слушајте како шапуће грање

с оближњег храста, у свануће!

Можда је све то покајање?

Због правде, и Сунце изгинуће!

Склапају, ето, данас мир у Куманову. И овај девети дан јуна бележе као крај једног од најпрљавијих и најкрвавијих ратова у којем деветнаест снажних наткрилише зверствима својим један праведни народ, који свом снагом и жестином  хтедоше да сатру, отети његову свету земљу, Косово српско. Да туђом чизмом газе му травке што својим опојним мирисом главица цветних надвисе коров што буја међу њима, тамо, где га други већ одавно посејаше.

Нисмо ми, Срби, те згажене травке што главице повијају на ветру, нити смо коров, нити трска дивља изникла крај обала река, на тлу, од муља!

• Бокори сми ми божура косовског!

9. јун 1999. године.

 

.-наставиће се

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Упутство вили пред отелотворење на Мидгард земљи

.

Две – три цмиздрице склизнуле су јој низ лице.

Уморна је била, и безвољна, бледуњава и безциљна

И застрашена је била. Први пут је у свету, овосвету,

први пут мора да пази шта ће рећи, шта неће рећи,

шта сме осећати, шта не сме осећати, и, по први пут,

мора бити оно што н е к о жели да она мора, или треба, бити.

Дошла је из бајке, света сна. Она је у прошлом сну била

вила бајковница, вила сноваткачница, вила срећница,

вила радосница. У прошлом сну била је вила предводница,

вила врховница.

.

-Ићи ћеш у свет опсене, друкчији од света вила, –

сећала се шта јој је наредио разнаности водич, Дух свих вила.

– Ја ћу увек бити с тобом, као што сам увек са другим вилама,

твојим из-видницама. Чућеш ме у свим својим приликама

и неприликама, кад год будеш у тихом стању свести.

Непрекидно ћу бити с тобом и буди-ти ти сећање праисконо.

Непрекидно ћу ти дошаптавати поуке – сећнице, како да нађеш

пут за Тијанију, док Ти-ја-ни-ју не нађеш. Онда ћеш ме в и д е т и!

.

И још те упућујем на душе које ће ти помоћи, које ћеш пре -познати,

и које ће тебе пре-познавати, када се нађете, а наћи ћете се сигурно.

То су: Вила Мала Језера из Манитог вира и других језера,

Танија Поток Планинлица са Стеновитих Врхова, Славица –

анђелица из Високог Неба, Анак Шива Анак Шива – јунак,

Витез Праисконог Реда, Лара Доброчинка од Египта Пирамидалног,

Сабина Сијено Истанчана – од Мача искована, Љубиша Сабон –

Ловац на аждахе црвене, Буљубша Златна Нит, вилан

суптилни са Хомоља – Витез Невидљиви, Лула Доброчинка –

у љубицу скривена, Ананда Вавилонка у Кулодворце узидана,

Сурђон Невидљиви Велики Играч – учитељ Витеза Праисконог Реда,

Дијана Језикзналка од Ватрене земље, Херцег Вера Белогорац –

Знања чуварица, Седмотујна Милица Скиталица Неоткривеница

,м-лекарица…

.

Иди храбро, Санија, и никада се немој плашити! Праисконци

су разапети између умља и безумља. Ући ћеш у Праисконију

кроз оранжило Трећег жив-вира. Носиш радост, носиш дарежљивост.

Немој никада подлећи опсени љубоморе и похлепе, и немој

крити осећања. Твоја вилинска природа треба много да научи

у том свету опсене, јер је он Пут – врата за Тијанију.

И богови разноликих Трепет светова морају да се отелотворе

у том свету, пре него што се упуте у Тијанију. И још ти дајем

Румен Облак, облак друкчији од других облака.

Он је твој водич и увек ће, као путоказ, бити окренут ка твоме циљу.

Кад твој ум буде миром о-владан, облак ће бити в а т р а праискона.

Сви смо ми ј е д н о, Сан-и-ја, мила.

.

(Из књиге – “Проискон Једнослова“)

Бог те поживео

Бог те благословио

Бог ти срећу дао

Бог те чуо

Бог те позлатио

Бог ти здравља дао

Бог те од зла сачувао

Бог те на прави пут извео

Бог те видео

Бог ти памет дао

Од Бога ти берићет

Бог ти платио

Бог ти стоструко вратио

Бог ти дао и у кући, и у тору, и у кошу

Бог ти дао рајско насеље

Што молио, Бога домолио

Здрав ми био

Жив ми био, велики порастао

Жив био, срећан био

Што рао, све вајдио

Добротом и лепотом нови дом закитила

Увек те у прву сосовру стављали

Сунце те грејало

Руке ти се позлатиле

Млађи ти руци прилазили

Сви те братимили

НС: “Драгачевске приче и предања“

Путујем кроз време као ходочасник

 згужване младости и Истину дадох

 том узбурканом мору. Гле!

.

Раздвоји се море

снагом слатке боли хтења.

Пођох корацима храбрим

и молитва заискри на лицу,

као кап по кап

као сат по сат.

.

Усахните гиљотине пред раздвојеним морем!

Хоћу да чујем Пророке вечне! Хоћу!

Хоћу да жањем небеске њиве

Јер сузе твоје ка Творцу ме воде.

Раздвоји се море и усиса ме

светлост будућности лепше.