Шта је то, туга, Боже?

Је ли то укус горчине на уснама,
је ли то тупост у очима,
је ли то самоћа у мислима?

Или је то само обична варка
овог света који није наш?

Чекање је само непролазна нада
Вера да јуче је још непрошло сутра
Чекање је само дизање пре пада
И тражење дана у изгревку јутра

Чекање је пораз јаве или снова
Победа изгнанства из сећања неког
Тиховање душе пред циком ветрова
Бежање од свега у сопствени брлог

Чекање је стрепња с ликом ил безлична
Поглед који лута разним световима
Чекање је стид поноса ил сујета дична
Чекање је смртник међу боговима

И ти теци својим коритом
Широким плавим
Дубоким…
Нећу ти притока бити
Не желим да се сливам у тебе
Свако своју слободу има

Исто смо – вода…
Са истог извора потекли…
Тако се познајемо
И чекај ме на обали
Великог мора…
Чекај ме…
Упорно ме чекај…

С ову и с ону страну граничја,
Љубав, Беспочетни Бескрај,
Обзорје је Збиље које нас од грумена злата
претвара у његов неисцрпни рудник,
од капи воде успоставља нас Океаном;
усред праха, костију и меса
чини душе наше чистим и светлим Духом Светим.
Сијајући Знањем, Правдом и мноштвом Мира,
Љубав, једини Истинити Законополагач,
Прадевственик света и века
без раселина и подела,
јесте Светлост, свепрозирно блиставо Једно
у Којем је безброј боја и облика,
јесте непроменљиво Стање свих стања,
јесте Песма Која пева Себе у безброј песама.
Звезде, шкољке и рибе валови су и пена.

Прволика Стварност, Благоточива Љубав,
долази са свих страна света,
са копна и мора, са планине, из долине,
из поднева и поноћи, из прошлости и будућности,
из Светлости и таме, из сна и јаве,
из смеха и плача, из Раја и Пакла.
Али све време је Ту, у нама, у Богоносном срцу,
јесте Свемноштвено Једно.
Милоока Љубав, Развигор Радости и Милине,
Светлом живoписана слика света,
Једност је Свега;
Бог Живи Који је Творац, Створено и Стварање,
јесте Свепрозирно Апсолутно Знање Кoје је Бивање,
Песма свих песама,
Свесагледање у Постојању.

Световечно Стварање, Љубав,
Живодајно Биће Радости и Слободе,
јасновита је стопљеност у једно Срце и Душу
од правека и довека,
јесте Цар Славе,
Име које се љуби, хвали и свети.

Свевидеће Око Разбора и Проницања,
Љубав је свуда,
у свемиру, и у његовом срцу, и изван свемира.
Осетити Љубав
јесте Спознати Неспознатљиво;
Бити Она јесте Бити Бог
Који уводи универзум у Постојање.

Творац и Држилац и Ималац свега,
Љубав, Видело наше,
наше бесмртно Биће и Спасење,
јесте Цар небески,
Дароносни Владалац свега
Који чини да Све Јесте,
да јесте СвеЈест,
да јесмо Свест из Божје Свести,
Дух из Божјег Духа,
да јесмо Сâми Живот.

.

Камење које се не котрља

Остаје обрасло маховином.

Планете су у сталном кретању.

А сада и ја морам кренути.

.

Лепо ми је унутра,

Али се напољу осећам боље.

Блудни син се враћа Суштини.

А сада и ја морам кренути.

.

Да бисмо знали јесмо ли кренули,

Морамо знати стати.

У знању Суштине, Суштина је знање.

А сада и ја морам стати.

.

А сада морам кренути.

По своме би да помераш казаљке

И заводиш друкчији ред ствари,

Па справљаш заумне рачунаљке

Да те изместе где ништа не стари.

.

Васколика те васиона затрпава

У којој ниси ни секунд, ни твар;

Жеђ твоја ниједна врата не отвара

Иза које свака недохватна ствар

.

Свој корен скрива или се зачиње

У битак свега што је сатворено

И њим скончава и изнова започиње

Док се окреће и намотава вретено.

.

Теби је одређена стаза друга

Од оне на коју трошиш свој иметак

Не би ли изашао из теснога круга,

Која те увек враћа на сам почетак.

 

Опуштена и лагана

Посве

Њише се и плеше

.

С вечери у сутон

Јасика на ветру

.

Спрам румена неба

Понад вечерњаче

Подаје се свирци

Свирала сетаних

На пропланку сненом
.

И гле!

Сва је у дрхату

Плесу и њихању

Јасика сетана

Под пуним месецом

 .

Ово је само једна ноћ и један дан,
једно јутро и буђење из сна.
Ово је једно вече само,
а деци треба да буде добро стално.

Жеља тако много је,
Сваки стих за то, премали је,
али када су деца здрава, све друго лакше је,
тада су све друге бриге и туге тако небитне.

Боже,…
Да се свако дете у здрављу и срећи развија,
и да од тога нико не профитира,
да нам буду дворишта пуна дечје граје,
И да ником не смета када смех не престаје.
Да се њихове ручице играју
А не да се браунилама боду,
Да све туге од родитеља оду.

Немој дозволити да оне ћелаве главице,
и браунилама избушене ручице
икада више пате,
Дај да се сва деца кући врате,
И да нема ни суза ни бола,
ни полупаних снова,
ни растурених бракова, ни посвађаних родитеља,
што не знају како ни где,
Када дете тако сурово разболи се.

У том болу свака воља гаси се,
Тако лако одустане се.

Боже…
Испразни те хематологије, онкологије,
Гастроентерологије…
Спречи свако тровање,
Тешке дијагностике и још теже исходе.
Да сви буду здрави само то,
За све остало лако ћемо.

Боже…
Не дозволи да инфузије и чуда сва,
Буду део дечијег одрастања,
Не дај да кљукање синтетичким медикаментима
постане нормалност деци тој,
јер здравог је мало остало.

Спречи сво то зло,
Недај то!
И не дозволи да у болници где и зид плаче,
Та бол детету душу начне.
Не дозволи лоше крвне слике,
не дозволи те ниске тромбоците,
не дозволи ниске хемоглобине,
и абнормалне фибриногене,…
Превисоке леукоците,
високе седиментације,
И дане изолације…

Не дозволи плач и врисак тај
када се низ дечије вене слију тајне службене,
И очајни мук истине.

Спречи сва зла, која децу од рођења облећу,
Као црни гаврани на њих би да слећу,
црни гаврани у укаљаним мантилима,
без етике и морала а са шприцевима,
У којима службене тајне ко муниција стоје,
Спремне за здраво ткиво,… ма за рођено твоје.
Уз “добронамерне” претње и присиле,
Ма имали смо прилике да видимо те добротворе… 1999. године.
Само што је тада тај црни гавран у облацима био,
А сада нам се исти у визиту спустио.

Боже…
Дај да сва деца буду здрава,
и да се истински поштују њихова права.
Заустави сво биолошко оружје,
нека победе, љубав, правда и истине.

Много љубави, радости и здравља желим свој деци овог света.

 

Било је то оне ноћи кад се мрак поиграо са свим створењима, и небеским и земаљским, и одлучио да изведе једну од својих шала, јер му већ беше досадило да са даном просто замени место и тиме омогући смртницима да мере време, коме замишљају да су господари. Као да се оно може мерити, тек тако. Додељени су му месец и звезде, како би се устројство са даном и сунцем одржало у нечему што се зове равнотежа, што беше својеврсна неправда, јер месец се мењао час овако, час онако, никад слуга поуздан.

Константин је кренуо ка Карановцу. Таман је крочио у Мораву, кад је коњ зарзао, пропео се на задње ноге, а онда остао укопан на месту. Као да је неко угасио све што је осветљавало мрак. Нигде месеца нити звезде. Уместо неба, само црни дим; облак који се извијао у неко привиђење које је мењало облик и сваким трептајем ока постајало другачије. Ни страх у њему више није спавао. Четворо својих очију уперио је у правцу Константиновог погледа, који сјаха са коња, а да није ни знао да му вода досеже до руба чизама. Месец се искобељао из мрачног стиска свог господара, најпре слабим сјајем, што је натерало страх да затвори два ока, а друга два су, широм отворена, гледала у правцу Карановца.

Мрак се смејао у небеским висинама, а Константинов коњ пљесну копитом два пута по хладној води Мораве и настави даље са господаром на леђима који, пре него што га узјаха поново, дохвати један камен из воде и баци га иза себе.

Одједном му се Карановац учини даље него што јесте. Није смео да откопча кошуљу, јер је страх још био будан и могао би призвати некога ко би његов белег на грудима видео. Подносио је његов свраб, знајући да му нешто наговештава.

Само што помисли на људе који га у Карановцу чекају, кад огласише се птице најављујући скоро свитање. Утом је и страх заспао, а коњ по каменитом путу почео да каска. Учини му се, на једном месту, да је трава необично зелена и мекана и да би могао мало да одспава. Провери завежљај, све је било ту. Тек што спусти главу, неко га позва по имену. Беше то девојка чудне косе и хаљином од магле направљен.

– Ко си ти? – упита гласом који није препознао.

– Ја сам ти.

– Шта ћеш  у мом сну? – рече и стави руку на груди.

Звонким гласом, не одговоривши на питање, рече:

– Не бој се, знам за белег. Ја сам ти додељена кад и он. Него, иди у Карановац, па кад послове који те тамо воде завршиш, ти окрени уз Ибар, ту ћеш ме наћи. Лако ћеш ме познати.

Јахао је Константин и напослетку стиже у варош. Привезао је коња који се беше добро напасао док је овај спавао и завежљај предао како му је речено. Људи га прегледаше, климнуше главама. Знак да је све како треба, и Константину поштено платише.

Белег га засврбе и подсети шта му је девојка у сну рекла. Но, није му се журило. Ускоро је свраб постао неподношљив и он брзим кораком оде до места где му коњ беше везан. Узјаха га и полете наочиглед народа преплашеног коњским рзањем. Окрену уз Ибар. Јахао је каменитим, стрмим путевима, пратећи реку. Жеђ га је морила и одлучи да стане да се напије воде, кад угледа неколико девојака са венцима цвећа на глави. Чуо је да се виле тако појављују и да не треба улазити у њихово коло јер, ако примете човека, нема му спаса.

Не окрепивши се ни капљицом воде, настави даље према граници где су се небо и земља спајали у једно.Тамо, из магле град провириваше. Не даде се Константин поколебати, већ настави, надајући се да ће девојку угледати. Но, не беше лако, јер и њена хаљина беше сачињена од магле. Дан одмицаше увелико и кад сунце крену ка западу, Константин чу да га неко по имену дозива, као и онда кад је на пропланку заспао.

– Рекла сам ти, овде ћеш ме наћи.

– Ко си ти? Реци ми најзад – одважи се да изговори.

– Велика ће несрећа Србијом завладати. Пропиштаће многе мајке, брат ће на брата ударити, ни реда ни поретка се знати неће. Удовица ће на сваком кораку бити. Кад то време дође, ти се прикључи војсци  Лазара, војводе који ће доћи, Мутапа званог. Човек по имену Ђорђије Црни повешће бој. Извојеваће битке, али ће још горе за народ бити. Превирања између војводства и господства биће велика, но се ти ту мешати нећеш, ниси од те сорте. Белег који кријеш ти казује да си за велика дела рођен, да ће се име твоје пронети далеко и да ће вековима трајати. Додељено ми је уз тебе да будем. Ти не знаш ко сам ја, но, доћи ће време кад ћемо се срести близу Тодоровог града и тад ћеш сазнати, а сад пожури натраг, мајци својој, вечеру је спремила.

Константин помисли да га памет издаје. Обли га зној. Ноћ је своју копрену спуштала, а њему је требало јахати три добра сата до Карановца само. Најежи се кад помисли да Мораву треба прећи, али девојка беше толико лепо и умилно зборила да га сваки страх умину. Коњ га је носио лако, као да је нека сила управљала његовим ногама које не показаше да су било какав умор осетиле те он тако дојаха до куће, као у магновењу.

Кад је први пут те године загрмело, почеше се проносити гласине да се нешто спрема. Осети да белег не мирује те схвати да је дошло време да уради како је казано. Очекиваше да се девојка појави у неком од снова који су га морили по читаву ноћ, но она није долазила. Поче да сумња да се све уопште и десило, а онда му свраб белега  потврди да све истинито било. Рече мајци да се спрема на пут, нашта она изусти:

– Иди сине, ако се мора и немој обрукати своје име ни време што сам те у утроби носила.

Просу из тестије мало воде за њим, а остатак на ватру на огњишту и угаси је.

И заиста, беху то дани тешких борби и све се деси  што девојка рече. Но, страх није више обитавао у њему, а кад би се појавио и нацерио своје ружно лице, Константин би своју лулу у чибучницу вратио и сабљу потегао. Осећао је присуство девојке а понекад би видео скуте њене маглене хаљине. Моравом је крвава вода текла, бистрила се није, а бојеви низ њу кретали све даље од Карановца.

На једноме месту, смештеном на врху брда, пушећи своју лулу, угледа град опасан кулама испод кога су се састајале две Мораве чинећи једну. Учини му се чудноватом та лепота, но не задржа дуго очи на њој, јер пут га је водио на друго место где се војска морала ушанчити.

Белег је Константина болео, почео је и да крвари, а тело нека врелина поче да облива. Лице Црног Арапина учини му се познатим, имало је исте очи као страх оне ноћи на Морави, кад се пробудио. Константин завитла сабљом и повика:

– Нећеш се, Црни Арапине, ти наших а ни ваших девојака наљубити! Нећеш док је у Константина сабље и у овог народа срца и вере!

Кад се својој кућу пробудио, постеља му је била крвава. На њој је седела девојка. Посматрала је најпре његову збуњеност и тек на крају изусти:

– Не бој се, Константине. Ја сам те довела овде, у кућу твоју, да те предам мајци. Ја сам твоја судбина! Водила сам те где је требало и испратићу те. Почиваће ти тело са мајчиним, у истом гробу. Доћи ће време кад ће људи ту сакрити веру од невере и дух твој и јунаштво ће од тад, живети вечно.

Ни речи Константин није изустио, већ је гледао у неке људе и децу која су се око његове главе врзмала. Трчала су по неком дворишту које није познао. Девојка се насмеши, узе га на своје руке и пре него што га понесе рече:

– То што си спазио су они који ће се твојим потомцима звати, иако их од срца немаш, али Бог је њима дао белег твој и твојим ће се именом звати. Ниси залуд век свој поживео!.