(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године)

Милица Мирић

Обруши се и први дан априла попут челичних авети смрти на мостове у Новом Саду, те парајући небо брујањем и риком шибају тела, уништавају слободу, устремљујући се тако, сваки на свој циљ,  долазећи у јатима, са покушајима застрашивања свих који се не боје.

.

Миливој Мирић:„СЕЧИВО О СЕЧИВО ЋЕ

Силом ме лишаваш вере.

Вековима тога је било.

Понашаш се као епидемија

узвишена, у замаху.

Гледаш ме као узрок.

– Узрок сам!

Ови људи иза мене у видокругу,

у жагору,

сукоб су низбежан!

Сечиво, о сечиво ће!

Губици на обе стране.

У логоре!

Живот си нам загадио.

Земљу заразио

ваздух издишући!

Омогући нам минимално,

– слободу из жице,

јер, још смо ту!

… А шта би радио да нисмо?

У логоре можеш

без снаге смо.

Свака помоћ добро би дошла.

– Помоћи ниодкуд.

Болујемо од наметнуте нам, болести.

О вапај деце си се оглушио.

Зазвоне ли звона на окуп,

– сечиво, о сечиво ће!“

Можда зато и долазе у јатима од њих четири стотине, па и више, не би ли овој војсци неустрашивој, што као чврсте младице храста стоје и чекају мирно, сталожени и храбро, одлучно и смело бранећи и најмање зрно песка суочавајући се смрћу, лицем у лице ту, где данас паде мост, сломили снагу мисли о отаџбини. Са колико су га налета гранатирали, то, сигурно, ни сами не знају, а сада нам више и није важно.

Стари метални мост сада тоне.

Љуби таласе Дунава мутног, те од бола због удара разарајућих граната, потамне. Подли се крв у њему и његових талас виру. Још се опире метални заљубљеник Дунава, што ту стајаше још од 1921. године, а данас, само неколико минута након преласка руског дипломате Сергеја Бабурина, он пада.

Саме се сузе натопљене тугом круне низ лице. Мислим да ће остати свака бора, сечена оштрицом  сузе по лицу, за сва времена праћена сећањем, забележена, на некада срећне младалачке дане, када овде, по први пут и затвореним очима, од среће, знадох преко његових крила прећи. Онда, када ми кораци нечујно, или само попут лепета  крила птице прелете, да бих се са другом његовом страном срела.

Насилно сада одвајају обале, које у кориту своме Дунав спаја. Секу нам руке, попут дуге што се пружају са једне, на другу страну реке. Ова река је и њихова и наша. Зашто је сада рањавају тугом наносивши јој бол? Зашто је само ми премошћујемо љубављу попут лукова мостова, а они их немилосрдно руше? Ни сами не знају, небески монструми, нити ће икад њихов разум досегнути границе лепог и човечног у себи, јер ни једно ни друго у њима не постоји. Да није тако, не би им мета била и Пећка патријаршиај, бар би се бојали нечег светог и племенитог, каква је старица ова.

Најављене су антиратне демонстрације и на нашем Тргу, као и многим центрима наших градова, где за разлику од оног што нам се дешава, грађани, уместо оружјем, своју отаџбину бране игром и песмом. То је просто невероватно за оне, који својим нападима злочиначких хорди желе уништити сваку и најмању тежњу овог народа за слободом, те њиховим једноумљем наметнути своју жељу, овом непокорном, слободарском народу, што данас излази са својим жељама у недрима, великог срца, да протестима одагнају мрачне силе немани, а својим порукама непокорним, свој дух безгранично људски изразе. Миливој и ја спремамо транспарент који својом дужином на ланеном сликарском платну, у сенку суноврати жеље моћника у свим њиховим снажним налетима , обрушавањем на циљеве по нашој земљи. Ланена платна која припремисмо за слике са мотивима из Србије, ослика Миливој словима нашим, за добробит земље нам ове, да би нам сва следећа платна била разиграна и ватрометом најлепших боја сликана. Овде сада нема порука са Миливојевим голубовима мира. Овде су слова сада најлепше слике, којима желимо одагнати  таму на нашем блиставом небу, дајући свој допринос јачању овог голоруког народа, што се у својој немоћи потуца друмовима без краја, тражећи уточиште, када већ без огњишта оста, тумарајући често по беспућу, у завежљају живот из пакла износећи.

Размотасмо метре ланеног платна и Миливој наниза слово за словом по његовој основи уздуж потке:

„Понос нашег народа су: Војска Југославије и Посебне јединице полиције.“ Какав би то могао бити овај 2. април, осим варљив, ветровит и киван? И он нам жели отети оно што припада нама, жели нам отети и мисли. Жели истргнути ова платнена једра из руку, ношена ветром, а платно се отима, трза нам стегнуте летве од јелових гранана којима платно изнад свих издигосмо.

-Ја не дам ветру да ми га отме!

-Ја не дам овом пламеном једру да на неком другом месту сагори, а  ветру, који нас шиба, кидамо једра сигурно и снажно.Поруком овом дадосмо на знање онима, који бесомучно , у налетима желе убити њихов понос. Њих, који телима својим у сваком новом јутру штите вољену земљу од мрских завојевача.Не предају своје гнездо ови орлови смели, него још више, још жешће, још непокорније остају онде, где други не би смели. Звери се зато и дижу у висине, да нису на домету оку овоме смелом, да нису видљиви међу облацима дима и врховима пламених језика што високо лижу; што зверским налетима пале. Зашто се са великих висине не спуштају ниже, да би се војнички срели са срцима оних, којима све најлепше жеље мојих хтења упућујем; њима, што поносно стоје и дању и ноћу, када авети запада кукавички разарају и нестају у ноћи; њима, што зеницама небо одлучно прекривају, којима се шапат вољеној земљи  далеко  даље чује, од ових даноноћних брујања моћних , туђих машина и страшног грувања челика и осиромашеног уранијума, по нашим житородним њивама, по нашим густим шумама, по нашим питомим брдима, по нашим неизлечивим душама!                   Да су се окомили на све то, и  све друго, говори и овај 3. април и уништавање топлане у Београду. „Слобода“ у Чачку ни сама не броји ударе бомби, нити им се може знати броја. Па онда складиште нафте у Краљеву, Смедерево, Телевизија Нови Сад и све остало, које не написах, а нестаде под налетима моћника. Одавно већ брујање тешких машина доноси страдање, рушења, што значи згаришта за многе објекте, па и за њих саме. Насртаји њихови су све јачи и јачи, снажнији и жешћи.Узвраћају наше јединице противваздушне одбране, Јуначки и смело задају тешке ударце хордама што облаке газе, а не питају се. по чијим то душама сада срљају и товаре терета расипају, не штедећи тренутке таме отете од ноћи. која их у окриљу своме носи и расипа по нама. Тако и ове ноћи трешти над Новим Садом, Краљевом, Ужицем, Трстеником, поново Крагујевац стрељају, уништавају школе, болнице, аеродроме. Бомбардују Земун, Рашку, Вршац, Сомбор, Ниш, Грачаницу, Драгаш, Хемијску индустрију у Лучанима, Лепосавић код Ваљева.

 Убише мостове Новог Сада.

 У једном таквом налету мост Слободе поделише на два дела, не обраћајући при том пажњу на оне, који се у том моменту задесише на њему, оне, који своје животе окончаше у хладним таласима Дунава. Било је само неколицина оних који се  у тим тренуцима ухватише за сламку.

Бори се Дунав са громадама бетона и челика. Јеца му и стење корито од бола. И мост код Бачке Паланке бомбардован је ноћас, између 4-5. априла. Колико срушених мостова само Ибар у себи ваља? Колико нам само смртоносног товара сручише на наша поља, колико попалише липових стабала широм Фрушке, колико младих, детињих живота покосише, питају ли се сада ти пилоти, у чијим грудима ничег, осим камена нема?

На Фрушкој у вис лете чемпреси и јеле.

Липова стабла на чијим гранама лист младе пупољке чува, горе.

-И брда јече од бола, а Срби не плачу!

-„Не жали га мајка ако ће спасити овај народ!“- рече Радојка поносна мајка, какве само Српкиње могу бити; мајка пилота Зорана Радосављевића, који даде живот у окршају са јатима челичних птица чувајући небо изнад отаџбине.

Много је жена што слично Радојкином имају име, много је оних, што сличног

Радојкином, имаше сина.

Синови наши!

Деца наша!

За све оне који свим досадашњим ратовима одолети на могаше, патећи и страдајући као деца, Добрица Ерић написа песму  „Плачи вољена земљо!“ над којом многи треба да се замисле, о својим зверствима која починише у временима прошлим, у времену садашњем, те свој бас искаљиваше све до данашњих дана.

.-наставиће се-

.

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

(Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, 4. март 1999. године

Двадесетчетврти март је датум који ће остати забележен по највећем зверству у историји човечанства. Датум који неће сапрати мрље натопљене крвљу недужног српског народа који подноси највеће жртве  у одбрани свог националног интегритета, у борби, по трећи пут у овом веку, за слободу и независност, која му се у сваком налету, увек истих и сличних злочиначких хорди, жели отети, иако ће, по трећи пут остати изломљених зуба и смрсканих чељусти.

Сигурно ће и сада тако бити. А како би и могло другачије, када су Срби научили да бране оно што њима припада, а ни једне стопе туђе земље  не желе присвојити себи. Подсећају ме на беле орлове, који штите своју територију и гнезда са својим потомцима. Спремни су га бранити свим расположивим средствима, па макар то била само крила, или, пак, за опстанак створене канџе, којима уништавају сваког ко жели нарушити мир њиховим висинама и уништити потомство које им припада .

Убеђена сам била да до оваквог злочина, у време цивилизованог друштва неће доћи, али се свака моја жеља и све претпоставке спотакоше и суновратише у амбис таме и страдања.Нисам поверовала ни када се наш Бобан,  по други пут,  у току дана јавио са Косова и потврдио пресуду НАТО злочинаца, коју сачињава  деветнаест земаља са „развијеног Запада“, којом се осуђују Срби на уништење, како њихових, тако и живота њихове деце и све остале нејачи, њихове историје, културе, религије и свега онога што је Србима драго и свето.

Бобан се јавио данас, по други пут, како рекох, како би се чуо са мојом Тањом и његовом дечицом, (Милици ће 13. априла бити две године, а Милошу  9.априла само шест месеци), те да би нас уверио у оно, чему ћемо и сами бити сведоци.

Прекинуше нам снове о срећном живљењу, овог предвечерја, у сутон, само четири сата пред крај дана. Опет је за Србе зло пролеће ношено челичним крилима стигло на конак, као недраги, немили гост уплело све оне недужне травке у косе тужних и жалосних врба крај река чије мостове сада руше.

Настављају са зверствима из дана у дан, из ноћи у ноћ. Брујање тешких мнашина се слуша из часа у час, најављеним гласним  завијањем сирена, а секунде пролазе у ишчекивању најгорег, сливајући дане и ноћи у бујице реке живота, што своје странице историје бележе и пишу, листајући их једну за другом брзо и све брже, као да те исте моменте последњи пут живимо, као да даље више нема. Све оно што су преживели наши стари, пролазимо и ми, а

Разлог је добро познат:

Срби не дају Косово!

Срби не дају чизми уништитеља да гази и протерује их са  својих вековних огњишта, као у свим досадашњим хтењима окупатора.

.

ГДЕ ТИ ЈЕ ЗЕНИЦА, РАТНИЧЕ

.

Где ти је зеница, ратниче,

да видиш тугу Косова?

Гледај где коров изниче

између српских гробова.

.

…И руши српско знамење

и куле, до неба бакарног.

Гори Косовом и камење,

да створи Србина покорног.

.

Пале и круне векове

пламени језици, безглави.

Стављају Србији окове,

Косово, Србин да заборави.

.

Ратниче свети, Српство Те чека

да копитом хата изгазиш

и сатреш неман од човека,

копље му, о чело изломиш!

.

Он Ти је цркве рушио,

бакарно небо палио,

о дечји се плач оглушио,

детињу сузу није жалио.

.

Ат Ти се под седлом пропиње

и гази семе проклето

и не да српске Светиње,

ни гробље српско, заклето.

.

Скидају Срби окове.

Не дају Свето Косово.

Враћају беле орлове,

на чела стављају поново!

.

Свесна сам свега, а себи не верујем. Зар је могуће да својим животима поново плаћамо своју непокорност и своју жељу да не будемо згажени и поробљени, омеђени жицама у логорима и резерватима, у срцу Европе-која се уједињује, да би јачала и самим тим угњетавала друге нејаке и ситне? Па зар смо ситни и нејаки, када се одупиремо деветнаесторици силних и снажних у жељи за освајањем и убијањем!? Зар нисмо довољно храбри и зар нас они сами тим својим неделима не сврсташе на чело снажних, најснажнијих у својим хтењима, са великим срцем, као симболом љубави према отаџбини?

Наш народ чврсто стоји на месту где је и поникао  и заједно са нашим јединицама противваздушне одбрана стоји на бранику своје једине отаџбине и ово мало стопа житородне равнице и питомих брда прекривеним шљивицима, пашњацима и стадима белих и снежних јагањаца.

…А они нам руше све!

Убијају већ убијено у прошлом рату- Шумарице.

Поново пуцају на ђаке, као да су заборавили да су их исто ти немачки војници стрељали 21. октобра 1941. године, те се сада опет окомише на иста места страдања ове деце, сада, 26. марта.Порушили су и зграду Архива Музеја “ 21. октобар“,  мислећи да ће уништити доказни материјала о својим злочинима, али, знајући њихове намере, познавајући им празна места, на којима би требала бити душа, Крагујевчани благовремено склонише на сигурна места сваки и најмањи делић докумената, додајући им и ове, из данашњих дана. Сада ће овај музеј бити, када га поново саграде, богатији за још једно ново искуство, за још једно ново, ни мало мање од оног из 1941. године зверство.

Поново исти циљеви и 27. марта, у Буђановцима, погођен и оборен  понос америчког ваздухопловства, „Ф/117“. Није сваки, за храброг и одважног српског војника невидљив. Падају много, оштећени и погођени сејачи смрти по српским пољима. Остављају трагове својих зверстава, али, остављају трагове и сеју и својим животима. Томе се нису ни најмање надали. Требали су пре него што кренуше, прочитати коју страницу из уџбеника историје из наших школских ђачких торби, како би нешто свето и научили.

.-наставиће се-

Књига „Плаве даљине српске“, штампана је 2008. године, а издавач је било Друштво српско-француског пријатељства „Света Јелена Анжујска“, у Краљеву.

Пламти срце моје,

пут звездама открива

и говори безгласно,

тајну ветрима,

да уплету је у птице крила,

на путу небеског плаветнила,

да над реком захучи тишина

сплетена као саћна кућа пчела!

Пламти срце моје

међу сунчаним зрацима,

сваки  извор је у твојим очима!

од даха звезда твоја је жеља

низ небо пада у слатке воде

извор распрсни гужвана постеља

када нас нестани пијане роде

.

удвојен спојем распрснут вриском

у талас стоти дрхтај ме баца

собом се преметнем Богу блиском

јабуком греха змија палаца

.

одвајам руке тонем у снове

јава је била одвише врела

јутро ће стварати усхите нове

.

сенкама обриса у плахти тела

разбуд петлови одавно ћуте

незнан маглине име нам слуте

*

Владан Пантелић: Горан Г. Лазаревић – Лаз

.

Горан је рођен у Краљеву, а школе – основну, гимназију и Економски

факултет завршио је у Нишу, где и сада живи и ствара. У Нишу је био

успешан директор у неколико банака и установа. Истакао се и као

спортиста, а као заслужан за град Ниш добитник је златне плакете за

остварења у одбојци.

.

Дуго година је био члан и председник Академског хора Студентског

културног центра у Нишу. Члан је и експерт Србског ученог друштва

и један од оснивача Нишке аутохтоне историјске школе, и један од

оснивача друштва за изучавање најстарије историје Срба ‘’Сербона’’ из

Ниша, као и часописа ‘’Сербона’’. Члан је Друштва уметника ‘’Слава’’

из Ниша, и члан је више књижевних удружења.

.

Када су у питању историја, религија, језик, символи, у Србији постоји

организован отпор да се сазна истина и организована крађа и прекрађа

свега што је србско. У школама се учи лажна историја против памети,

 затрпавају се или потапају археолошка налазишта, или се на њима праве

 ђубришта. Језик нам сакате вековима, од србске нације праве се нове на

 лукав и насилан начин. Насилно је уведена хришћанска вера која није

имала своју садржину, као нови компјутер без програма, па је узето

скоро све из старе вере, украдено, или преименовано, убачена нова

имена тз. Светаца, а изворна вера проглашена паганском.

.

Да није аматера истраживача историје, или врло озбиљних истраживачких

друштава, као што су ова из Ниша у којима је Горан, и других, не бисмо

знали своју славну историју, најславнију на планети. Осећам да ће се

родити личност, или више њих – образованих и стручних, и храбрих и

                    јасновидих, који ће сабрати знање из сакривених књига, чланака, археолошке                     

чињенице психо-неуро.лингвистичко умеће и друго, и објавити праву

историју нашег Рода. Та историја ће обухватити периоде старије од 600 000

година. Садржаће неколико периода:  период 1 – живот на планети родини,

период 2 – живот на континенту Даарија, период 3. – живот на подручју

Сибира са центром у Седморечју и престоним градом на месту где је сада

град Омск, периоди 4. И 5. – после више потопа, од пре око 40 000. Година до

данас. И осећам да ће се  родити језикојасновидац и зналац и реформисати

наш осакаћени језик и вратити у школе Расенско – Србско огледално писмо

које је просторно, вишедимензионо, и које су учили великани – богови Рода,

Перун, Дајбог, Карна, Тара и други. Ове личности, реформаторе, родиће

колективно свесно нашег Рода.

.

Горан пише кратке приче и песме, и добитник је низа награда и признања

на књижевним манифестацијама. Своје радове је објављивао у дневним

новинама, књижевним часописима и антологијама. Србски Журнал је у

 ранијем периоду објавио пар Горанових песама, што је недовољно када се

узме у обзир његово целокупно стваралаштво.

Некад беше у свакоме селу,

кад лето дође време је кошењу.

Тад ливаде узреле су, брале,

На косидбу мобе су се звале.

Косци зором на ливаду дођу,

отксима кроз ливаду прођу.

Када косе они много журе,

откосима један другог јуре.

А деца се са косцима друже,

воду носе и ракију служе.

У ливади тад се песма ори,

о девојци и момку говоги:

“Ој, Јелице, кажи право,

је ли Миле с тобом спаво?

А Јелица сузе лије,

долазио, спаво није.“

.

Док се коси и суши се трава,

на ливаду ручак се поставља.

После ручка косе откивају,

а девојке сено сакупљају.

Сакупљају и песму певају:

“Љубио ме, а каже да није,

то је моме срцу најжалије.“

.

Косци траву покосише,

а девојке сено сакупише,

скупа песму запеваше.

“Моја мала с Муртенице,

ко ти купи фармерице?

Фармерице плаве боје,

купило их злато моје.“

 

Његош је један од највећих божанских песника свих времена.

Један од највећих божанских песника свих времена, не само србског језика, већ свих ведских, хиперборејских, аријевских језика.

Његош је песник ведске и божанске Етике, ведске и божанске Вертикале.

Он стоји раме уз раме са највећим – из Вишњих светова икада послатим – древним ведским и божанским песницима.

Он је творац ведсрбске Махабхарате и Рамајане, ведсрбске Багават Гите, ведсрбске Илијаде и Одисеје.

Његови божански спевови Горски вијенац и Луча микрокозма јесу почетак и свршетак ведсрбске Етике и Поетике, ведсрбске Вертикале.

Горски вијенац је овострана Етика и Вертикала звезданог и ратничког племена Белих Срба, а Луча микрокозма је ведсрбска Космогонија (Рађање Светова) и Теогонија (Рађање Богова), ведсрбско Стварање и Постање, ведсрбска мистична, тајинствена и онострана Поетика.

У та два спева стало је све што су Звездани Бели Срби видели, учили, знали, умели, творили и чинили, од Доба Белих Ура, од Праискони, па све до дана-дањег, те све до Свршетка Света.

Његош је божански песник буђења и освешћивања Белог Србства, Белог Србства Вертикале.

Онај ко је ревносно и посвећенички читао и проучавао Његоша, онај ко је одушевљен и надахнут Његошем, онај ко Његоша носи у својему срцу и у својој светлосној души, тај – чак и да није рођен такав – мора бити Човек Вертикале, мора бити велики посвећеник Етике и Поетике.

Његош нас ослобађа свих страхова и брига.

Он нас подсећа (у Горском вијенцу), да је јунаштво цар зла свакојега и да страх и кукавичлук најчешће каљају образ човеку; подсећа нас да је наша најсветија дужност да се боримо против тирјанства, да тирјанству станемо ногом за врат и да га доведемо ка познању Права; подсећа нас на Завет Белих Ура: да за белог ратника нема ни греха ни злочина када се против великог зла бори, јер је у светом одбрамбеном рату, у рату када се брани Племе и Род, када се брани Завет и Родина, свако убијање дозвољено, свако убијање унапред – од Свевишњег – и опроштено и посвећено.

У Лучи микрокозми, пак, божански песник открива Тајне Стварања, Тајне Божјег Устројства, Тајне Бескраја и Вечности, Тајне Божје Милости, Самилости и Љубави, тајне овостраног и оностраног путовања кроз планете, сунца, звезде, сазвежђа и звездана јата.

Његош је на овај свет дошао као већ припремљен песник из Вишњих светова, из Акаше.

Дошао је са чудесном и силном Стваралачком Енергијом, те зато и није смео дуго да се задржава у овоме свету.

Овај свет је морао да напусти са тридесет и шест година!

За собом је оставио бесмртна и вечна дела, дела која су изравно, из Његовог Бића и Суштаства, прешла у Акашу, у Вишње светове и, тамо ће остати док је Света и Века.

Срби који нису читали и проучавали Његоша, Срби који нису сневали Његоша, бивају затечени, престрашени и збуњени у овоме времену, и не знају што им је чинити, и не знају што им је дужност најсветија.

Отуда толика повика и халабука свих наших изрода, свих наших душмана против овог једног од највећих ведских, хиперборејских, аријевских и божанских песника.

Ово је прави тренутак да се вратимо Његошу!

Да Горски вијенац и Лучу микрокозму извадимо из неких старих, паучином и прашином прекривених, кофера и сандука, који су скривени негде у подруму или на тавану, те да нам Владика Раде, кроз своје божанске спевове, каже што нам је чинити, што нам је дужност најсветија у овоме времену свих времена, минулих и будућих.

-2016.година-

Божанска Велика Мајка!
Свепостојању живот дарује!
Судбину човека и народа
Њено лице тројно одређује!
Као река живота што тече
Од Лепенског Вира Извора
до Дњепра и још даље, она путује!
Да – Ма Ја је то,
Што говори да Земља  
и све под и над њом су – Једно! – В.С.

У келтској митологији, Деа Матрона – Божанска Мајка Богиња – била је  најузвишенија богиња. Позната је још под именима Модрон, Матрес, Матронес, Матера (Ма – Терра: Мајка Земља).
Гали су је славили као богињу заштитницу река, што нас доводи до још једног њеног епитета познатог код острвских Келта, а то је Дану, Дана, Данона (Данона – Матрона), Дунав.
Келти су, упознавши се са овим култом од стране староседелаца Европе, те старе народе назвали Туата де Данан – Народ Богиње Дане (Народ Дунава).

У многим деловима Европе је била обожавана као трострука богиња Од истока ка западу ова трострука природа била је позната широм Европе, и то не само код Келта јер су је и други народи поштовали под различитим именима: Фатес, Норне, Фурие, Хеката…
Галски теоним Матр-он-а у буквалном преводу значи „Велика Мајка“.
У Велсу су је називали Модрон, што је највероватније прототип Мориган односно Моргане у каснијој Артуријанској легенди. Епитети Мориган скоро у потпуности одговарају Трачанској Бендис – Хекати, односно Словенској

Мори. Култ троструке богиње био је посебно омиљен код Римских легионара.
На споменицима биле су приказиване као три жене, ређе две или једна:
-са рогом изобиља,
-корпом са плодовима и
-дететом на грудима.

/извор-фејсбук страница – Јачина речи, ведска теехника приповедања, и стварања кроз уметност- The old tradition/

Опростити – неопростиво

Прихватити – неприхватљиво

Схватити – несхватљиво

Спознати – неспознатљиво…

.

Отпустити и последњу

кукицу чичак-траке

одбојности и привржености

за ткање живота и времена

испразнити срце од свих

сећања и надања…

.

Ослободити ум и тело

прошлости и будућности:

сваку мисао

сваку ћелију –

док не нестане

и последњи разлог

за „остати или отићи“.

.

Бити потпуно жив –

Сада.

*
16.03.2018.
www.ekologijasvesti.com

Имала мајка троје деце и  п е с -н и к а. А кад се роди песник у тамо некој

породици, то је мукотрајна главобоља, која, изнова, оживљава заспалу

бајку о ружном пачету. За патке патколике, дуговрати лабуд је ружан, не

 гега у шетњи, искаче из замисли и навика, просто грешка, која се, не дај

Боже никоме, њима десила. А  шта, да кажем по нашки, р а д и  песник?

.

Код овог питања увек се сетим времена прошлог, када је на нашем тлу

живео и владао наш највећи зидар повијести, бритка сабља  Р а т а р А 

праисконог, Милош Велики.  Изникао је у селу иза Каблара, где се

запутио право са Косова равног, носећи у себи црвене Лазареве крвоце,

које је посипао по свој земљи Праисконији, а она се тада звала Србија.

Сваки  с л о б о д а н  човек земље Праисконије, тада земље Србије,

убудуће, можда, државе Тијаније, носи ову сићушницу.

.

И сетим се, колико је његова ћерка била заљубљена у песника. Песник је,

наравно, живео у Београду, па је Милош разумео ћерку, а и желећи јој

сигурну будућност, дао да му доведу песника у Крагујевац  у његову

престону кућу, лепо се с њим испричао, љубазно. Песник је, бар тако се

надам и слутим, послао неколико стихова, одабраних, својих, у Милошевом

правцу, у правцу његове луле. Песма се, некако, стопила са димом, направила

 румен облак, и издигла се понад Шума-ди-је, бар тако се надам, јер ми све

на то указује.

-Радиш – пишеш, велиш, песме пишеш. Ааа ха! Песме пишеш, п е с м е! 

Леее – по! Лее – по! Песме пишеш…

.

Онда је дао да угосте песника најбоље што је могуће. Ни на чему није

штедео, јер овакав гост није до тада виђен. А песници су и гладни и

жедни. Немају времена да једу. Увек су неким заузети стихом па

забораве, а овакве прилике да се од стихова мало одморе, биле су ретке.

Ћерка је била пресрећна, устрептала, млада и стасита.

–

Када је сунце сишло у низину, и када је плаветнило из небеских дубина

скоро прелило злато сутона, Милош је позвао момка, вођу страже његове,

и наложио му да песника, на крају, на дугачак пут испрати, уз почасти,

и да то буде потпуно сигурно, јер је и хајдука успут имало.

.

– До  З в е з д а – ре, до Звезда – ре, наредио је…

Сед чобанин стоји на леђ’ма му гуне,

засвирао песму домовинску, дугу,

звук се меша с ветром на врху планине,

ноте грле шуму, разгонећи тугу.

.

Росна кап заблиста, јутро рано руди,

кроз храстово лишће протињу се сене,

у подножју доли фрулу чуше људи,

дал повратку части приближи се време.

.

Са друге се стране Kосово назире,

почуше се звона мешајућ тонове,

поток бистре воде поновно извире,

фрулашко нас срце појем својим зове.

.

Kлизну суза нежно пастиру низ лице,

за колевком пати, душа га заболи,

виде како круже црнокрилне птице,

за слободом вапе гробови, храмови.

.

Сам себе упита: „Дал ће фрула успет,

пробудити нашу успавану земљу.“

Песме звуци орно к Светињи се спусте,

бел двоглавни ор’о из сана се прену.