Путеви спаса, мноштва су врлети,
Где кости остављају браћа чизмаши,
Погледа упртог у разјарено небо,
Где облаци црвени, кораци су наши.

У колони где боси не стижу далеко,
Из црних им прстију истекао гној,
У усахле им очи под смрзнуте веђе
Селе се ветрови и згаслих звезда рој.

Лешеви посвуда, од коњица гробља,
Без раке и крста, опела последњег,
Румене им крви реке у увирању,
Ушћа им брегови, а гробнице снег.

Чека ли ме стара мати крај огњишта?
Док коса јој мирише на чађ и пепео,
У рукама држи задњи комад хлеба,
Не куша га, брине, јесам ли ја јео.

Кад би знала за постељу од пртине,
За обед што је саздан од шаке пахуља,
Кад би само знала за људске звери,
Како је крволочна та планинска руља.

Покаже бунар, ал’ нам не да кофу,
Па нам дадне кофу, а она нема уже,
Па нам очи пуне, али уста жедна,
Та руља бедна, зар ђаволу служе!?

У рекама мрзлим многи се подавише,
Коњи и волови ко брвна плутаху,
А они им с тела мокру кожу одраше,
Док вирови голе низ воду их гутаху.

Мало је папира да мајци све кажем,
Мало је грлу за речи снаге остало,
Мало је и вечност отети времену,
За несрећу нашу и песма је мало.

Плави се Јадран у луци Валона,
Кршеви за видик с таласима залазе,
Нема нас више у снежним сметовима,
Само смрзле кости вукови сад налазе.

Мати моја већ седа крај огњишта,
Крши болна мршаве и пегаве прсте,
Само каткад уздах с усана јој клизне,
Кад ветар и снег силно се укрсте.

Негде на том Острву, у пар речи,
Уз по коју сузу и смирајног смеја,
Написах јој горку војничку судбину:
-Крвава и снежна беше Одисеја!

 (Посвећено нашим прецима који су осетили

страшну албанску Голготу;11. новембар 2018.)

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

Отвори очи милосрдни анђеле
Види шта раде по свету белом

Копају раке да живот у њих ставе
Сеју смрт у бразде већ крваве

Да ли божур ниче и тамо далеко
Из крви витезова и рана јуначких

Исто ране пеку и белог и црвеног

Дечја суза је свачија чиста
Туга детета је одувек иста

Ужас увек исто обличје носи

Место да пољем мирише цвеће
Шири се смрад и мемло срама

Можда је сврха твога бивствовања
Баш то што чиниш столећима

Отвори очи или нестани сада заувек
Нестани у тами и не враћај се

Једанаестог  новембра 1918. године, генерали двеју зараћених страна, у француском граду Компијену, у једном железничком вагону, потписали су  примирје,  чиме је завршен Велики рат.  Мада ће ствар бити сасвим завршена тек са конференцијом у Версају, овим догађајем, на железничком колосеку, у пракси се окончао Велики рат, најкрвавији сукоб у дотадашњој људској историји.

У знак сећања на тријумфални пут србске војске,  од 1914. до 1918,  године, на дан Празника, грађани Србије истичу знак који симболизује победу у Великом рату – Наталијину рамонду.

Овај амблем се носи целе недеље уочи Празника,  а  састоји се од две зелене траке, које подсећају на ленту славне албанске споменице и једног љубичастог цвета, са пет латица-Наталијине рамонде.

Наталијина рамонда је ендемска биљна врста, која  живи само на подручју Централног Балкана, у Србији, Македонији и северној Грчкој. Расте на изузетно неприступачним местима, углавном у клисурама, на кречњачким стенама где је суво и хладно.

Национална  епопеја  у Првом светском рату везује се  управо за оваква станишта и област простирања, на којој су се одвијале преломне битке у завршници рата. Притом, ова биљка је посебна по  запањујућој способности, да васкрсава након што је потпуно осушена.

-слободна интерпретација текста  са Елементаријума –

 (Одломак из путописне књиге „Плаве даљине српске“, новембар, 1999.година))

Опет се плаве заставе на ветру, под кишним небом препуним туге. Цветови изломљених хризантема почивају крај обележја храбрим дечацима прошлога рата. У редовима долазе ђаци, ту, пред зид на којем је видно исписан текст: “Из вашег револуционарног заноса, крви и снова процветала је слобода.“

Звуци химне се чују,  док Милена Бјелобрк, бивша затвореница у својим детињим данима, сада потресени патриота, борац из редова мучених, случајно преживела све патње, одаје пошту њеним друговима, саборцима, онима који не дочекаше остварење снова и процват слободе.Њих, који својим животима платише цену ницања њеног,  да би ми данас, у букете пољских цетова брали најлепше пупољке среће, не заборављајући ни једну једину кап крви њихове палу по стазама којима сада газимо ми.

Милена Бјелобрк, заједно са њима носећи сав терет тадашњег живљења, на плећима својих година детињих, била је сведок патњи, јецаја, њихових крвавих кошуља, са промрзлим, раскрвављеним стопалима остављеном трагу на путу за бесмртност, одболовала је својих неколико деценија од тих, до ових дана, да би сада, скрхана болом, бледа, достојанствено стала између њих и нас, пред живот који је између Истражног затвора „Мило“ у Бечеју и затвора „Чилаг“ (Звезда) у Сегедину (Мађарска), преко Голог отока све до нас, под окриљем слободе, под заставом, за коју и њене ране подарише боју и рекла оно, што идеал беше тада:

„Поштована родбино, саборци, омладино, сви присутни! ( даме и господо)

Данас је 58 година од 11. новембра 1941. Како су нас пушчани меци раставили од  дванаест првобораца.Пресуду је донео покретни окупаторски Војни суд, Генералштаба мађарске фашистичке војске. Имена исписана овде на плочама: Пејовић Лабуд, Шарановић Момчило, Којић Стеван, Чиплић Вујица, Цвејанов Теодор, Ћирић Иван, Хове- Гот Фриђеш, Бора Влајков, Живко Гагић, Милан Гаврић, Иса Могин и Светозар Гаврић. То сте ВИ, родољубива омладина која је одлучно организовано устала против окупатора.

Пре 60 година, немачка фашистичка армада- црне кошуље сателитима, доносе ужас и страдање свету и Европи. Бомбардују градове, газе и бришу границе независних држава, пљачкају њихово национално благо, немилосрдно уништавају њихов  вишевековни труд и културну баштину. Колоне војника и официра воде у ропство, гасом даве људе, читаве нације. И нас је то захватило 6. априла 1941. године. Хитлерова теорија „  Мајн кампф“ ( моја борба) погубна је. Однела је милоне живота и још до данас све неизбројане. Насупрот томе створио је антифашистички фронт земаља савезница, где смо и ми. Од 1939. године води се заиста љути бој на океанима, морима, копну, ваздуху.

И наше место Бечеј има великане напредних мисли, који су као чланови Комунистичке партије и омладине Југославије СКОЈ-а организатори тешке борбе против фашизма. То су : Здравко Гложански, инг. Иван Перишић, Предраг Хаднађев, Тима Шегуљев, Тодор Дукин, Шаму Михаљ, Славко Симин, Нестор Џилитов, Браћа Тица,  Љубомир Дорословачки, Влада Провчи, Милош Смиљански и ВИ, овде стрељани. У условима да се и сами кријете, живите у илегали,  успешно организујете групе за акције, саботаже, болничке активе.  Обезбеђујете свеже вести са фронтова и информације какве злочине чине фашисти у Пољској, Совјетском Савезу, са поруком да се сви монструми униште, све се то чита у групама. Обучена камелхарид полиција фашистичке Мађарске Гестапо, која је сурово угушила мађарску социјалистичку револуцију 1919. године, сада овде зверским методама се обрачунава са борцима- антифашистима. У Бечеју је познат затвор у „хотел Милу“, где дању, а још више ноћу, под назови истрагом, врше нечувена мучења, ноћу од јаука нисмо сопавали. Оне борце које нису убили приликом хапшења, то у затвору „Мило“ садистички чине. Таква саслушања нису преживели:Жарко Крстић, Здравко Гложански, Шустран Милорад, Шипош Јанош, Ирена Провчи је издахнула у болници у Новом Саду у осамнаестој години живота, у Новом Саду под истрагом је умро  Лазић Јован. Многи су умрли након депортовања у затвор „Чилаг“ ( звезда) у  Сегедину, као Гуљаш Михаљ у двадесетој години, испребијани на истрази. Ове јесени је 55 година како је сломљена та силна „Осовина“ Рим- Берлин- Токио. Тутањ каћуша, незадрживи ход бораца, храбрих ослободилаца у победоносним јединицама војвођанским бригадама стао је тој змији на врат. На жалост и данас, на испраћају 20- ог века на земљи фангари ЕФ- 117, на небу авакси, реваншизам и мрачњаштво полумесеца су авет од пре 60 година, нов фашизам са још оштријим канџама и арсеналима лажи да би и сам Гебелс поцрвенео, да је жив.

Неће успети! Кад- тад сурваће се у глиб злочина што сами чине, као и творци „Сталага, Шарвара, Аушвица, Матхаузена“. Оно, за шта сте се ви борили, патили, страдали је највећа вредност цивилизације: живот и слобода на рад-образовање по способностима, за све људе. Сјај и моћ петокраке неће и не може да нестане, то је једини услов за опстанак на Земљи. Дали сте младост и живот, највећу драгоценост. Из борбе за те идеале стотина наших грађана није се вратила на своју равницу. Свирепа судбина је да не знамо ни где почивате. Речи песника Ђуре Јакшића су у вечности намењене вама:

 „После смрти не трошите убаве руже китећи њима  мој вечни дом. Реците само доста је славе, био је веран роду свом.“  То сте ви: Браћа Обадић,Пушкашев, Рајић, Ђуркић, Пешканов, Мајшаи, Грубанов, Гложански Младен и Милорад, Белић Аврам, Јова Паја, Марић Коста, Штрбачки Сима и Димитрије, Товаришки Милорад и сестра Ђурђа, Жикић Дејан, Ковачев Север, Ленђел Иштван, Ковач Ференц, Бакић Живко, Богдановић Бино, Воргић Стојан, Свирчевић Сава, Суботички Миленко, Пеце Францишка, Петровић Иванка, Булат Нада, Боцонаи Ференц, Кекић Марко, Лела Стефановић, Димитријевић Јован, Рајић Љубомир, Панић Сима, Стојков Пера, Црвени Миладин,  Мајор Шандор, Митровчанин Живко, Суботин Спаса, Мирилов Стеван, Мирић Божа, Јуришић Милорад,  Милованов Мила и никад краја именима у мученичкој смрти, дирљива поема стварности. Новембра 1941. године, на гвозденим обарачима што носе смрт, одсјај ваших очију, покривају црним повезима, и до испаљених метака у Вас, ваш глас је поклич слободи за коју се жртвујете. Овај Спомен зид нам је тужно сећање, ту су у њему уграђени очај, бол, сузе мајки, сестара,  очева, браће, деце, а и Споменик поноса вама: стрељаним, базаџијама што су вас криле, саборцима умрлим на истрази, ( у казаматима и логорима), обешеним, сахрањеним у обалама река,  баченим у бунаре, расутим у необележеним гробовима, бункерима, на нетрасираним путевима,  безнађа, глади, хладноће у маршевима одреда до Победе!

Ви сте епопеја двадесетог века.Ви сте узор поколењима како се воли отаџбина.То су идеали за које се живи и мре! Молим минут ћутања.

Слава вам и хвала!“

11. новембра 1999. године.  

Полагање испреплетених цветова живих у облике венаца је почаст, коју указасмо тим симболима патриотске патње, коју као мисао уоквирисмо попут слике из „Крваве бајке“.

Није само овај дан новембра, те 1941.године био једна крвава бајка, а да их више није било! Много младих живота и не само њих , подари нашем оку сјај и бљесак сузе за оним светлим капима крви што натопише тло овој напаћеној земљи, која, ето, и дање крвари.

Нисам узалуд насловила акварел, када споменух да нам поново цветају божури. Зар не процветаше године ове, зар не уградише многи свој живот у темеље  неке нове слободе, којој се већ одавно надамо?

 (Преписано на Митровдан, 2019. године.)

(Апокриф о сумњи)

Јован не зна сања ли опет,
или је време апокалипде, или после ње.
Као да је прејаком тишином пробуђен,
као да се спрема нешто, можда објаве час.
Чека, не отвара очи, само чека
јер зна добро шта је то што ће скоро.
Како ли ће велика слава Небеса бити
кад устану мртви, одабрани и чисти,
кад име његово татрубе анђелова уста,
да последњи буду међу првима.
Како ли ће лепим ужасом засјати
дело Божјег Суда и гнева Сина човечјег!
Можда глас о томе већ је близу,
тек што није.

Не сећа се само у Пророштву записа ли
баш тако како му се и открило,
оно великом Јагњетовом гневу
што ће се излити на лице земаљско.
Одиста, речју не одузе ли нешто
и на ком ли то листу записа?
Али где је Књига? Књига где је, Господе?!
Руком би да макне, али где су руке?
Гледа Јован. Пепео гледа или вида нема?
Да устане би, да крочи, али ноге где су?
Мртве би да дозове, а где су му уста?
Криком би да се јави, али где је утроба,
одакле ће и камо одјек?
Где сам? Где сам ја. Јован,
где сам кад ме нема?
И где си ти Господе,
где су четири јахача Твоја и анђели,
где су стреле, мачеви, трубе и огањ?
Или се гласника свог ниси сетио,
Божји и распети сине,
Који си хтео Јагње Божје да будеш?
Зар Ти оштар мач не ставих у уста,
њиме да збориш,
и пламен у очи, и силину Сунца на лице,
да си алфа и омега, први и потоњи?
Зар и Страшни суд да узмеш.
мени убогом, који сам заспао са надом
у последњи дам земаљски
и Јерусалим небески?
И глас Твој на Патаму причух ли,
и престоље твоје привидех ли?
Или ме занесе нешто, помете ме,
оно у недрима што се котило непомено,
па дошаптавало, дошаптавало…
Не дошаптава ли и сад, тек од друге руке,
или је истина, или сам у сну по Твојој,
Господе?

Ни дашка ветра на оном месту,
Ни знака Божјег, ни сотониног смеха.
Ничег по чем би се разабрало
шта није, а шта јесте.
Јован Богослов не зна да ли је будан,
или сања други сан свог Откровења,.

(Из збирке ЗВОНО, 1999)

-руком писана и осликана књига Песника објављена у целости-