Бдим над прастарим океаном мудрости
посматрам и слушам шта ми говори
мисаоно разговор водим са бићима свим,
сваке ноћи у сан Јави над природом бдим!
.
Скупише се око круга у ком ширим руке
сви векови и потреси и стварања еони
гледају ме, чудан им је из утробе сјај
који благо милује их , док не дође крај!
.
А на концу, баш пред зору , заурлају Рода вуци
и звериње које снева нову Јаву пуног сјаја
стари оци који ветром размењују пра сећања
поздрављају све потомке чија душа баш њих сања!
.
Бдим у кругу који звезде прах вилином начинише,
Сварог љуби чело моје,
ноћи од сад нема више!

Све насеобине праискона

имадоше место собрања

код старог пања.

Директна веза неба

где се молитва нетом увећава.

Ту се ватром истерује зима,

дочекује пролеће,

испраћа прошлост

дочекује будућност.

Ту се место и време увлаче

у Душу

и дају

ВАСКРСЕЊЕ.

Живео једном младић по имену Данило. Но, сви га звали Несрећни Данило јер и поред  тога што је био вредан,  ништа му није полазило за руком.

Изнајми се он, тако, код неког газде и почне да ради на њиви. Изорао њиву, засејао  пшеницу, она  класала,  сазрела  – дивота погледати.  Али, кад дође време жетви, удари град и  све уништи.

Код другог газде, Данило се погоди да чува коње. Напаса он коње, тимари их да не може бити боље али  баш кад се, задовољан, упупио газди да му их покаже – бану из шуме вуци и растргну коње.

Наљути се Данило, па пође и трећем газди. Каже он њему:
– Газда, радићу ти све послове за овај камен у дворишту. Камену се бар не може ништа догодити! Газда пристане, Данило почне да ради, али кад дође време да узме свој камен а оно нема камена, неко га украо из газдиног дворишта.

Онда напутише Данила Цару да му он можда помогне.
 Цар га лепо прими, рече да је чуо за његову невољу, и да се увери у све, стави три бачве пред Данила. У једној злато, у другој угаљ, а у трећој – песак и рече му да бира. Што одабере његово је.  
Приђе Данило бачвама, и изабере бачву са песком. Кад то виде, Цар му подари коња, да га носи из царства, козачко одело, копље и сабљу.

Појаше Данило коња, и крене у далеки свет. Јаше дан, два, три,  свуда степа,  а он нема ни залогај хлеба. Његов коњ нема ни травке да чупне. Трећег дана утледа Данило стог сена и помисли како ће се бар његов коњ најести.
Али, тек што је пришао стогу,  стог се запали, и зачу се јецање и запомагање:
— Спаси ме, Данило, горим!
— Како да те спасем, не могу ни да та приђем? — гласне се он.
— Испружи своје копље и ја ћу се ухватити за њега! — запомаже глас из ватре.
Испружи Данило своје копље и извуче велику змију.
Змија му рече, да је однесе кући и показа му пут. Стигоше до велелепног дворца.
Диви се Данило лепоти дворца, а змија склизне са седла и рече му да је сачека.

Чуди се Данило  дворцу, кад  види: из дворца излази лепотица, обучена у раскошне хаљине. Данило није могао очи да одвоји од ње. Стајао је као зачаран. Позва га она да уђе:
— Уђи, Данило — каже лепотица. – Ти си мој спасилац.
Уведе Данило коња у двориште. Нахранише најпре коња а онда га и лепотица позове да га угости.
Загризе Данило корицу хлеба и сркне воду из чаше и намах осети, како је сит и како му се снага повратила.

Лепотица оде у своју одају и отуда изнесе копље и кошуљу и рече Данилу како су је зле виле зачарале а он је спасио те ће га она наградити.

. Даде му чаробно копље и чаробну кошуљу  у којима ће бити непобедив у боју.  Опрости се Данило од лепотице, захвали  на гостопримству и остави јој своје старо копље за успомену.
Али, тек што изађе из дворца, угледа он народ, како у гомилама бежи и препозна
своје земљаке Они му испричаше да је у његовој земљи велика невоља, да су их  напали туђинци и да Цар тражи јунака који би могао да спасе Царевину.
Чим то зачује,  Данило крене и одмах јурне на прву групу нападача, растури их и упути се Цару. И рече он Цару, како ће он спасити царевину, и да му не треба никаква помоћ.

Напада туђинска војска стрелама и копљима, али чаробна кошуља штити Данила. А он јури напред,  па кад стигне међу непријатељску војску, размахне својим копљем  и кога год дотакне  тај се сруши на земљу.
Видеше туђинци да га не могу победити. Устукнуше нападачи, беже главом без обзира. Видеше да силом не могу наудити Данилу, па одлуче да се послуже лукавством. Пошаљу неку бабу да га она испита о његовој снази.

Дође баба Данилу и крене да га испитује и види Данило да баба хоће да га искуша лукавством, па јој одговори да је његова снага у чизмама.
Сачека баба да Данило легне да спава, па му замени чизме.
Сутрадан туђинци навале са још већом војском. Истакли на једној мотки Данилове чизме и вичу му да се преда.

А Данило се смеје,  и за тили час их  растера  на све четири стране. Опет долази баба к Данилу и распитује се о његовој снази. Данило јој рече да му снага лежи у појасу.
Баба сачека да се Данило поново успава, па узме Данилов појас и подметне му други. Онда однесе Данилов појас његовим непријатељима, а ови се обрадују што ће најзад победити. Следећег дана опет туђинци навале и опет их Данило растера.

Поново долази баба да искуша Данила.Он јој рече истину али и то да ће сутра у боју јахати са њим на коњу.
Сутрадан, чека туђинска војска на граници, чуди се зашто нема бабе,  па кад угледа Данила на коњу са бабом иза леђа, уплаши се да баба није открила њихове логоре, па побеже да се више никад не врати у ову царевину.
Обрадује се народ што се ослободио овако велике невоље, па не зна како да се захвали Данилу. Обрадује се и цар, па каже Данилу:
— Јуначе, чиме желиш да те наградим?
— Честити царе, ево моје молбе: допусти ми да се вратим у домовину и доведем лепотицу коју сам спасао из ватре док сам лутао по беломе свету, а која ме је наградила чаробним копљем и чаробном кошуљом.
Цар радо пристане и приреди велику свадбу, а када су гости били најрасположенији он саопшти своју одлуку:
— Народе, ја немам деце! Данило је спасао моје царство и народ од нападача. Одређујем га за свога наследника. Док сам жив владаће заједно са мном, а после моје смрти он ће ступити на престо као цар.
Народ поздрави цареву одлуку.

А Несрећног Данила од тада су звали — Срећни Данило.

(скраћена верзија бајке)

-на слици бог Хорс- словенска митологија-

И сиђоше синови орлова

Из стена румених у долину

И са кћерима језера лучезарног

Изродише ждрале тајносане

.

Ратници светлости и виле краснопојке

За ноћи пунога месеца гле!

Обитавају на стенама језерским

Уз песму и свирку ждрала оносвета

Крушка дрво,

На пропланку,

У тишини збори!

Човек је, пре векова много, и оно било!

 .

Бејаше давно, у сутон, сећаше се,

кад све се смири

Чекаше  човек девојку, своју невесту!

Седе под крушку,

Наслон му глатка јој кора!

Још чуо се, птица цвркут и бумбара лет!

О, како срце му тукло,

И поглед летео стално на пут,

Траву миловао ко вољене руку!

Чињаше му се, да пролази година сто,

Док гледаше  облаке, у лету небом!

.

О, доведите је – да сретнем што пре- њу!

Мрак  полако силазио, пропланак гасио,

Срце му тукло, зебња стиже…

Устаде човек, загрли крушку

Као божанство и поче да јој се моли!

.

Дрво се затресе и упита човека:

  –  Знаш ли ко ти је девојка?

-Љубљена моја, како не бих знао!

Погреших што сам ти се и обратио!

.

Не, ниси – рече му дрво- заволео си,

Истину не знајућ, да твоја лепојка

Је Вила планинка!

И ако желиш за њом да пођеш,

Из овога живота, мораш да одеш!

.

Приста човек; запита само:

-Шта чинити му треба и где да иде…

-Нигде – одговори дрво! Загрли ме, чврсто,

Пољуби ми гране, срце ослушни,..

.

-То ја сам мили, погледај ме!

.

У трену из дрвета изађе Вила,

Венчићем од цвећа украси му главу,

Узе га за руку, закорачише у дрво,

И нестадоше!

.

Сваки пут када Сунце јутром изађе,

Најпре овај пропланак обиђе,

Насмеши се благо, пошаље крушки

Радости зрак, да разбуди

Оно двоје успаваних, заљубљених….

Два су се лабуда сунчала

На пловећем ткиву Дунава

На заласку сунца румени

Узбуђење дана су нам даровали

 .

Кроз дамаре таласа шапат се чуо

Који је поносно водом прострујао

Наш живот је плесно летење етром

Зато смо у љубави и над овим таласом

 .

Сунце нам је мирисе неба дало

Свуда је срећа кад кликћемо двогласе

Јер то је поезија кад слећемо на жало

. 

Наша ће крила врхове неба дотаћи

Уплести у венац земљиног шара

И даровати живот који се на њему ствара

 

Из незапамћених времена

Куљају многе тајне.

Појављују се древне књиге,

Прве и из-Прав-не.

.

Из прадавних времена

Сијају истине зраци,

Јављају се нови

Паметарнице знаци.

.

Из времена одвајкада

Светли нека нада,

Да ће знање да заблиста

У времена ова, сада.

-СЛАВА ВЕЛИКОМ ПЕСНИКУ РОЂЕНОМ НА ДАНАШЊИ ДАН-

Јеси л’ жива, старичице моја?
Син твој живи и поздрав ти шаље.
Нек увечер над колибом твојом
Она чудна светлост сја и даље.
.
Пишу ми да виђају те често
због мене веома забринуту
и да идеш сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.
.
У сутону плавом да те често
увек исто привиђење мучи:
како су у крчми фински нож
у срце ми заболи у тучи.
.
Немај страха! Умири се, драга!
Од утваре то ти срце зебе.
Тако ипак пропио се нисам
да бих умро не видевши тебе.
.
Као некад, и сада сам нежан,
и срце ми живи само сном,
да што при побегнем од јада
и вратим се у наш ниски дом.
.
Вратићу се кад у нашем врту
рашире се гране пуне цвета.
Само немој да у рану зору
будиш ме као пре осам лета.
.
Немој будит’ одсањане снове,
нек’ мирује оно чега не би:
одвећ рано заморен животом,
само чемер осјећам у себи.
.
И не учи да се молим. Пусти!
Нема више враћања ка старом.
Ти једина утеха си моја,
светло што ми сија истим жаром.
.
Умири се! Немој да те често
виђају онако забринуту,
и не иди сваки час на цесту
у свом трошном старинском капуту.

„Умријет није ништа ново

на овом свијету,

а ни живјети није баш

најновије“.

Јесењин

 .

Уз задње трзаје

зубатог сунца

јуче сам отворио

октобарска врата јесени

да дочекам сиве кише

и долазак пјесника

витеза љубави и туге

који није волио

живот без снова

и заблуђеле јединке

и јевтине мрцине

које га натјераше

да броји кафанске флаше

и запушачима

затвара душу

уз цвијукање хармонике

и бљесак финског ножа.

.

„Довиђења,пријатељу,

довиђења“

очајавам другујући

са твојом тугом

и врелим сузама чувам

твоју мекану душу

од Црног човјека

који је убијао

твоје стихове

и снове о љубавима

које су биле

само невјешто цвијеће

што незрело вене

које си грлио

са винским сјајем

у очима

и пијаним мирисом

изгубљених емоција

дријемајући

на кафанском столу

учмале сеоске крчме.

.

Волио си само твоју

Лавицу и Драгу

и немоћалу Старуху

која те је чекала

сваке вечери

доље на дарогу

да загрли

твој повратак

ливадама и брези

која је шапатом

наслоњена на прозор

у бијелој снијежној ођећи

вјечно чувала

твоје бесмртне пјесме

самујући

до краја живота

у твоме гају.

.

Дођи и одмори

твоју рањену душу

и заборави Црног човјека

јер празнина и бол

и пијанска лутања

нису твоја смрт

већ оно чега нема

у овом свијету

твоја душа је у сновима

и људима који желе

да мијењају свијет

Велики Јесењине.

Наклон младих музичара пропраћен аплаузом, био је знак на који је жамор у сали престао.  Погледали су се, климнули главама и први тактови су одјекнули.

Како је време одмицало, сви су утонули у неку врсту блаженства коју је музика са сцене изазвала. Мисли су летеле около, сударале се, неке живе и полетне, а неке без снаге, тек пробуђене као и главе у којима су настале.

Но, нико није могао да не примети седу госпођу, која је седела у првом реду. Дубока старост се видела на њеном телу, али префињени манири и склоности јасно су били изражени у начину на који је носила скроман шешир. Њене мисли биле су најгласније! Са сваким тоном, са сваком наредном композицијом, која је извођена, она је постајала живља. Очи су јој добијале сјај који се може видет и у очима заљубљене особе. Плесала је, млада и пуна живота, који јој је струјао телом, а онда је распустила косу скупљену у уредну пунђу, изула ципеле и храбро пришла младићу замоливши га за плес. Недопустиво за младу девојку, из угледне куће да о њој цела варош прича.

Ипак, радо је прихватио њен позив, пуштајући да га води њена смелост. Знао је да уз њу увек може направити корак даље. Заузврат, његове јаке и сигурне руке, чувале су је посртања и падова…

Чекала га је… Гледала кроз прозор, кувала две кафе, спремала ручак за двоје. Није веровала списковима погинулих, рањених, несталих…

– Он не може да умре!

Никад те речи нису опрестале да одјекују у њој, као ни вера да ће се појавити, изненада.

Чека га још. Са мање жара, али са више наде да ће ускоро бити заједно. У моментима кад је преплаве осећаји, изгледа замишљено, смеши се нечему у даљини, што само она види, а ово вече је једно од тих. На угловима где се ломила светлост рефлектора, указивао јој се његов лик. Гледала је у том правцу, смешила се и наборане руке укрстила на грудима.

У покрету којим је везала шал, било је жеље да врати време уназад. Само један плес! Ништа више од тога! Мисли су јој биле окренуте младости, лепоти живота, толико, да су им се сви, па и музичари, склонили с пута.

– Помозите госпођи! – неко је рекао.

На те речи, очи су јој заблистале.

– Хвала господине! – рекла је достојанствено, са смешком, не одбијајући помоћ – Било је ово дивно вече, зар не?