Саденаке опушћело село. Све се стишало. Кудгој мрднеш, мош да видиш, вако, само

понеког чкрбавог и багљавог гемаља, без кувета, што е закаведо и прекустуријо се сав шмокљав и гроно, вако ко ја. Једва шеврда и габеља по путу. Лад. Једва се батрга. Само

што не буља. Заковрно и окембесио се, веселничак, реко би му е душа у носу. Глаш само кад ће, нако крмељив, да љошти и гекне о-ледину и мандркне. Саџгало то и изнемоћало скроз. Наскроз. Ни четвор да му даднеш, не би му помого а јадно ти шта друго. Обезубило. Криваљ и напакарет један. Једва збори. А и кад прозбори неке јаде, ваволи и бобоња у њедра, треба ти толмач да би га разумљо.

.

Не мош ласно да нађеш људе кои ће да се накане и кои су кадри д-ископају раку и да спуште меита. А јадно ти да нареде бунар ил д-ицјепају и испобијају прошће,дистешу јапију за бурад или мај шта, да издубе мочило, д-изгазе блато, ко земајле, и да у калупима направе циглу па пошто се сушне на гувну, да е сложе у банкете,д-испечу креч и потље погасе у кречани, д-изваде рипе у мајдану, истешу за цоклу на какој грађевини, д-обале шевар и д-истружу за кровну грађу и коешта што се радило рукајле – то ни гуди нит гудало вади. Кубури и магањи како знаш и умијеш. Ијако нешто шурнеш, све ти је то,

нако, назор. Крпеж-трпеж.

.

И кад би имо и шћео да платиш, бадава. Немаш ком. Нема ти од нас сељака ништа. Атаљ до атаља. И оно мено што е остало, рекок ти, обезвијало и обеутило начисто. Пропали смо диби-дуз. Оде село у тандарију. Све наврло у чаршију. Спијузило дуз панталоне, узело торбицу, спаковало мено мардице за пута, турило оне његове дроњице и отишло. Не верма и не бренуе нико никог ни за шта. Ни за суву шљиву. Свака вашка башка.

.

Оћеју да живе крај онијег канти за ђубре што ш њима тандрљају ђубретари, а нећеју у овој љепоти ђе се тице натпјевавају, трава умива росом, ђе мирише цвјеће, жуборе потоци, небо се плави ко лан кад уцвета, ђе се гране свијају под теретом воћки кое нема ко д-обере, челе зуе и прелјећу с цвјета на цвјет, ђе би се, да е среће коно што није, утрине бјељеле од стада, ђе би бикови букали, краве рикале, а коњи рзали, ђе би воденице чекетале, а ђермо-

ви шкрипутали, ђе би се чуле пракљаче како пљешту и трлице док лају… Ђе би било моби и комишања, прела и посјела, сабора и светковања, просидби и женидби, удадби и бабина, испраћаја у-војску и кое-какијег љепота, коно што е било одвајкад. Од кад је гавран поцрњо. И од кад је крмача реп искривила. Не би живљо тамо ни за каке паре. Ал шта ћеш ти њему. Побеленијало. Забраздило то. Ко јуне у плас. Зинуло ко ован о Мијољдану. Наврло д-иде. Тобож му тамо ратније живљети.

.

Дошло грдно време. Не мож бити грђе. Рекок ти, све живо грмачило у варош. Нагрнуло ко овце на солило. Нема ко да ти клепа сјекиру, да поткуе брава, д-удари брњушку свињчету ил да га уштроји, да ти посјечи, да ти чеклеише грађевину, д-узведе уз маије, д-уврши и да ти полемеза сјено да не закисне, да ти поможе вријећи… Јок, брате.

.

Све тенуло дибидуз. Опушће село, коно што и-сам видиш. Ниси ћорав. Ниђе живе душе.

Не мош ваздан да сретиш човека. Да прозбориш. Да прокомендијаш. Да даднеш души мено одушка. Колко било. Не мош бре ласно д-угледнеш дјете на путу, да му

потепаш. Јок. Ужељек се разговора.

Вамо, јопет, гробља зарасла у травуљину и чечвар.

Крдисали се вотњаци.

Истићио се аврик на све стране.

Зарасле стазе.

Затрнили се богази.

По пашњацима се диго шишљак.

Прозукли трупци поред пута чекају оног што неће

доћи да иг товари.

Поискривљивало се прошће и поспадо поплет.

Оронуле грађевине.

Разголитиле се маије.

Шљемењаче одњо ветар.

Накривили се оџаци.

Обеушили се ћертови.

Опушћели торови.

Замукла рика и блејање.

У пођекој авлији тучило багрење аман до стреа.

Испразниле се школе.

Све се извитоперило и дошло траљаво и начокле-

шено.

Само глаш кад ће да се скљока.

Батаљуга до батаљуге.

Строба да т-увати.

Казна Божја!

Ко нас је клео није дангубијо.

Није, љеба ми и соли.

 

 

Данашњи Лужички Срби потомци су полапско-балтичких  Словена;

Љутићи и Бодрићи, у раном средњем веку,

 насељавали су више од трећине садашње Немачке:

север, северозапад и исток.

Пред прозором у ноћи

на небу

стоје Велика кола.

Упрегнем

замишљене коње

и гоним к теби

само

пред вратима твојим

полако окренем

нећу да ти реметим

сан.

О српском и словенском имену постоји обимна литература
са различитим мишљењима о њиховом значењу,старости и
распрострањености.

Име Срба данас означава два словенска народа: Србе на
Балкану и Лужичке Србе у Немачкој.

Историјска литература
сведочи да се име Срба у прошлости појављивало на
много већем простору него данас и да је забележено пре
него име Словена.Павле Јосиф Шафарик (1795-1861),
чешки слависта, написао је капитално дело, студију
СЛОВЕНСКЕ СТАРИНЕ, у коју је сажео свој вишегодишњи
истраживачки рад на проучавању словенске историје,
религије, културе и језика.

Заједничко дело Шафарика и
Суровјецког такође говори о Словенима – О ПОРЕКЛУ
СЛОВЕНА. И Шафарик и Суровјецки су сагласни да су
Словени у преисторијском добу били бројни, а због
бројности и простора који су заузимали, били су издељени
на многа племена, која су носила различита имена.Но,
они су уверени да је „Срби – прастаро, првобитно,домаће
и опште име свих Словена“.Оно је означавало заједничко
порекло свих Словена и старије је него име Словени. За
ову тврдњу налазе доказе код античких историчара и
географа, по бројним географским именима на старим
картама.Географска имена изведена од српског имена
расута су широм Европе,али и у Азији. Шафарик је
установио да је такође старо и паралелно име Срба –
Винди (Венди, Венети).

Значење имена СРБ се заборавило, а Шафарик мисли

да је значило РОД, НАРОД.

–Одломак из књиге ЗНАЈ СВОЈ РОД И ЈЕЗИК –увод у
истоимено поглавље–

 

 

Биће укорењено у суштини је биће са

неограниченом дубином.

Ствари без дубине ствари су само слике ствари.

Бића без дубине бића су само слике својих бића.

Дубина ствари је просторна,

док је дубина бића суштинска.

Људи су само слике свога бића,

док је човек суштинско биће.

„Ecce homo“

Људско биће постаје човек

када се роди у суштини.

„Ваља вам се родити одозго.“

Човек је двоструко рођено биће и

тек другим рођењем престаје бити слика.

 

 

Некада кроз лирски стих песник донесе сећања која

не бледе ни после много векова…одакле? Одговор

потражи негде дубоко сред срца свог. Оно је језгро и

ехо онога јединог…одакле је све.

Ноћи су тукле ударом клете судбе,
ледени дах мрачних гора – мучио дух…
звери далеко, некада ближе
 и мирис крви, црне ко без звезда небо.
.
 Нада…само реч на уснама сувим.
 Хладно сијају звезде над надом коју сним
 одсјај северњаче у трену сив,
оштрица мача је песма која никада не спи.
.
 Хладно гори пламен освете…
И певаће стихом својим док се не посвете
 све боли у срцу мом…
Док не сине бела звезда, мој дом…
.
 Лутање ноћима, данима, јутрима…
 Време је било ехо изгубљених надања
 када би киша тужно падала
 сузу бих тада пустио с њом…невидљива.
.
 Носио ме бес и жар у очима
 а тешио звездани сјај северних светала.
Дуго у заборав сакрих сећања-
 На свет што беше, што сад је ван времена.
.
 Ратник…витез…коњаник светла…
 Све саме титуле а биће то не зна…
Скидам са плашта душе све
 остајем сам са собом кроз сне.
.
 И нечујно певам… коме и шта?
 Стих који ми дух сам изнедри.
 Мир је оно што снева сушт и живота извори.
.
 А мира нема…
само трагови звери и вечити мирис крви и страха

опојна марама око твога врата
 што сваким треном све више стеже..
.
 Плавим је гневом горело срце
 док једног сутона у дубинама времена
 не зачу ми сушт арије свете моћне и лепе
а нежне ко цвет.
.
 У трену без трена скиде се мрена
 са душе сивило, чемер и јад.
 Сукну пламен кроз кристал камен
 неста безнађе црно тад.
.
 Одјеци неких старих песама и гласова
 неме играју сенке светлих асова
 што велику битку водише тад.
.
 Вода и даље тихо тече до-нава.
.
 Испод камних зидина белога града…
 Луча и даље у домовима праведника
 и нада…што не изда никад.

 

У мутном сну
однемоћах ти на уснама остављеним,
земљо-пелено,
што на те пожеле ме мајка.

.

Подерано време –
бледе крпе расутих дана.
По њима ноге босе и сан
са слутњом и жељом ко свитање.
Песма родна ко тајна далека
по мени надошла.
И брда – груди јесени зреле
у погледу дубоком ко жудња.
Небо светло на дану што мре,
сунце – успомена тугом зарадована
и река ведра са песмом протицања.

.

Повратак ми лепота у сну ускрсла,
причешће ми ово блажено ко отров.

.

(Из збирке ПЕЈЗАЖИ У ОГЛЕДАЛИМА)

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

Овог ведрог топлог и округлог подневља
Поново се пењем на Каблар планину
Повећавам укус моћ и мудрост пењања
Благосиљам успоне на сваком искораку

.

Мој напор циља вечни живот за све
И не плашим се да ћу негде погрешити
Решавам један по један тврди проблем
У своме бићу и на успонима планине

.

Дошао сам на врх да стојим усправно
Лако је лако бити непомер у равнини
Када се пењеш буууди муфлона у себи
Када стојиш буууди дрво и буди дрво

***

Човек Вечности расте вечно се пењући
Недодиром милка врхе унутарњих планина
У трену ради милионе добробитних ствари
И на рубу растуће Вечности созерцава Безкрај

За све на свету довољне су речи,
тугу да донесу или обрадују,
могу да трују ал њима се и лечи,
позив на борбу или мир поручују.

.

Зато мисли своје за језик увежи,
траг оставља оно што је изречено,
без разлога крупне речи не потежи,
не врати се назад копље избачено.

.

Кад коме причаш увек буди јасан,
говор као поток бистар да хитро тече,
увек одмерен никад превише гласан,
и смисао без вике довољно опече.

.

У тебе кад гледају очи молећиве,
надају се чути што срце им слути,
у теби ако иста осећања не живе,
удахни дубоко и само прећути!!!!

„Животом кормилари

окрећући точак судбине и среће!

Имена даде Тихани и Тијани,

Тихо отворајући своју

куглу срећних околности!“ – В.С.

Заштитница је мајки и деце, богиња случајности, среће, судбине, природе, 

доноситељка напретка, прираста али и временских непогода.

Ова ћудљиве богиње има рог изобиља, препун воћа, семенки, цвећа, жита али

и  точак, кормило и глобус као симболе променљивости судбине.

Овим је Тиха  поред материјалног, симбол и духовног богатства

Она има куглу, симбол променљивости срећних околности.

Класична грчка митологија каже, да је кћерка Афродите и Зевса или Хермеса.

.

Повезује се са египатском богињом Изидом у ново божанство, Изис Фортуна,

или Изис Тиха, богиња са лотосовим цветом на глави.

У словенској митологији име ове богиње је једноставно Срећа.

Имена као што су Тихомир, Тихана и Тијана потекла су управо од имена богиње Тихе.

Најчувенији Фортунини храмови налазили су се у близини Помпејевог позоришта.

 

-слободна интерпретација текстова интернет часописа „Куш“; „Опште образовање“ и још понешто…-