Живот Витеза Праисконог кружи јер познаје Ветар

И познаје Земљу – брда стамена од неба одваљена

Познаје Воду од Творца по сварожници спуштену

Он зна да много захвата из мозга када ради рукама

И не жели да угледава себе на високом таласу зла

 .

Талас зла ако га има спаја са таласом плана живота

Ради умом усмерен на склад левог и десног мозга

Строго и будно пази да не буде навучен на сенке

Тежи да пренесе свима дубок увид-мир унутарњи

Његов Звук када је у дејству пробада век и одбрану

 .

Витез Праискони познаје Ватру – у катани је носи

Познаје и носи Етар и Потку у кораку и плетеници

Не носи и нема у себи паука од жудње распојасаног

Његови дани и ноћи нису бледи танки и шкргутави

Устаје у рану зору и жури да стигне дугу једнојку.

 .

Када се лаконого врати у свету Тијанију унутарњу

Поздрави се са Људом Каменом Биљком и Зверком

Овај простор чисти екран његове унутарње визије

Неизгужване ноћи пуне га певом птица и зрикаваца

Опуштен и испуњен лакашно сушт из нектара вади

„Лепотица ноћнога небеског свода,
чуварка сна бога Даждбога, оца свога,
и Земље наше и нашег народа,
шапатом је певала, 

Месецу и Звездама“-В.С.

Богињу Предвечерја, Венеру, наш Род, од давнина је

обожавао. Обожавао је њене вечерње појаве,

прозвавши их именом Даница, и јутарње под именом Зора.

Обе су прекрасне кћери бога Даждбога. Код Руса ова богиња је

добила име Деница и Вечерња звезда а у нашем народу

Даница или Вечерњица Даница. Њено је место  запад,

где се вечерња врата, отварају мрклој ноћи.

Високо на небеском своду, у последњем сутонском

руменилу, забљешти луч светле богиње,

заштитнице сна.

.

 (извор – Свевлад и …)

Ој Калино, дудињо

И опора трњино,

Са дрвета крушко

Виноградска кајсијо

Малине сам донела

Дуњо мирисна

Трешњом окићена

Јабуко румена

Сочна вишњо за сва времена.

 .

Жедна сам ти,жедна, воде студене

и сокова воћних горком травком зачињене.

Носим венчиће

и певам ти песмице

да ми лице не срдиш,

да ми воду не мутиш.

Чар ме длаком косе, црвенице.

Миј ми лице бистром водом, Калиновице

Дар ми знање Мокошина, девојчице.

.

-прво објављивање песме-

Лисове догодовштине из друге

половине минулог века до овијег дана

Не знам ни ко, ни што ми нађену надимак Лисо. Вамо ме јопет укућани звали Мишо. Будибокснама. Мора да их је неки белај подурјасијо. Да сам Томо, Томица, Томета, Томаш, Томиславенда, ил тако нешто од Томислав, коно што сам крштен, па ај,ај. Ал Лисо и Мишо, то ти је, нако, дибидуз брезвезно. Ал што е, ту е. Знаш оно: Кус пјевац пиле довијека? Е то ти је са мном било. Саће ми осамдесет. Млоги моји вршњаци одавно побацали кашике, а ја остак Лисо и дањ данас.

Нама кућа уза школу. Кад сам бијо први разред, на одмору одем на шталу и из гњездета узмем јајце и турим руку, с онијем јајцетом у-џеп, од кусиг панталоница, кои е бијо

шупаљ. Ондак су ногавице биле широке и до кољена. А ноге мршаве. Ко двије батине. И, ондак ти, кажем ђацима да могу да снесем јајце. Они мене чикају да то не мож да бидне.

Ја ти тујнак чучим, прораколим се ко кокошка кад ће да пронесе, назинат запнем те стењем и кад се добро зацрвеним, бајаги оданем и испуштим јајце из руке кроз ону рупу на постави. А имо ја те панталонице од тежаног платна, за оно време бољиг није било. И оне

ти биле оварбане у неку тамну модру боју, вако ко ови мој џемпер. Мало блјеђе. А горе имо плетену блузу с кратким рукавима. Бијаше нако крмезли боје, не знам како тачно

да ти кам. И на тој блузи ималиа џепови и горенаке на прсима и доље при дну. Било то ондак модерно у бестрага. То е ретко ко имо. Звали је енглеска блуза. Што су е тако

звали Бога ти питај. И почек ти причати, да не заборавим ђе стадок. Оно ајце кад сам кроз шупаљ џеп испуштијо, скотрља се низ ногавицу у-траву. Сви се чудом чуде.

Глала то учитељица Вера с прозора, па ме пита да л могу и њојзи да снесем једно јајце. Реко, данас не могу више. Сњео сам једно. Поцркали ђаци од-смија. Она била млого строга ђацима. Ал није могла д-издржи, насмојала се и она.

Имали ми велику шталу и око ње башчу заграђену високим прошћом и поплетом горенаке по вр’у. Тујнак се испуштала сва стока. И пиљеж. Мого си туј да чуеш пјевачко друштво како гаче, какоће, кауче, гуриче, рокће, скичи, риче, рже, њишти, блеји, врекеће… Још кад се оздо из баре закрекећу жабе, горенак из багрењака закликће жуња, одонуд из С(у)руџића гаја заславуја славујак, доље из школе, ан се огласи звоно за одмор, заграе и завриште ђаци – то ти је милина једна. Ђе се окренеш, народа по њивама, по ливадама, по

вотњацима. Тандрчу кола на све стране. Мало мало зачуе се пјесма. Да л су рабаџије. Или косачи. Јал копачи. Јал су жетелице.

Милина једна.

 

 

 

 

Изнад свега, ценио је  слободу, јер му је пружала могућност да се стопи са космосом и бесконаћношћу живота који је клијао у његовој души. Њено семе заливао је звуцима који су долазили док је гудалом прелазио преко жица виоле. Била је то магија којом је вешто руковао.

Живео је неоптерећен слабостима због којих људи продају или заробе душу, те постану робови не знајући да лоше долази из дела бића кога се одрекну, не из спољашњег света који се простире надалеко и нашироко.

– Оно си што удахнеш и што дахом избациш – говорио је, а његов дах био је управо тај осећај неспутаности, због кога је имао небо и земљу под ногама, вечити осмех и зрно нејасне, далеке чежње у погледу, који људи нису могли да одгонетну.

Тумачили су то занесеношћу, особењаштвом, ко зна чиме још док су ишли циљу ког су одредили као све. А кад тражиш све, не добијеш ништа, јер све је нејасно, конфузно, створено да би нас заварало. Ко је још открио и спознао све? То траже душе којима је живот одређен оним што се може пребројати и оним што се може изразити мерама које су смртници осмислили да би изразили вредност нечега, уживајући, тек, кад себи ретко дозволе, у лепоти онога што слободан дух може да да.

Док је мислима које је водио звук, зарањао у морске дубине, срео се са погледом упртим у његове покрете. Дечак, очаран оним што свирач ради,  полуотворених уста, гледао је као да се пред њим одиграва нешто нестварно. У дечакове очи пресликао се део њега. Знао је да је то моменат  који је чекао!  Знао је да се поново родио и да ће живети још дуго!

Лицем му се разлила радост,  музика  је постала живља, славећи бесмртност у коју је веровао.

– Живот те, дечаче, не диже у облаке, не ушушкава у њихову мекоћу… њега чине мале ствари и велики ратови, које од тебе направе или јунака или кукавицу.  Свет је у својој несавршености створен по мери човека, али људи је мало, као што је мало оних који дозволе да их сан води. Запамти, не дај оно што је твоје! Други ти то не могу узети, али мораш се чувати себе!

Много година касније, пуна дворана људи аплаудирала је младом музичару који је био познат као небески свирач, јер се, како су говорили, од његове музике отвара небо, зато, док свира, гледа горе. Поклонио се и напустио сцену. Аплаузи га више нису испуњавали, нису му били довољни. Схватио је да је подлегао чарима лажних победа, да је водио безначајне битке на местима која се могу назвати поприштем површности. Колико год људи волели то што им  пружа, недостајала је она фина, танка, невидљива нит која се рађа кад се душе сједине у велику, златну лопту која напусти земљу и вине се ка облацима. Кад се распрши, из ње настаје права лепота. Управо је схватио да је уживао у малим стварима, мислећи да су велике само зато што су годиле његовој таштини.

Осамљен, погледао је у небо и засвирао на старој, похабаној виоли. То је био начин на који је говорио свом учитељу, јер је знао да га слуша.  Никад није био овако несигуран, руке су му дрхтале, а погледи се срели. Није га прекоревао, али је очекивао одговор на питање – зашто не дозвољава животу да траје, да се обнавља? Зашто га скрнави зарад пролазности?

Пукла је жица. То је знак!

До јутра је брисао прашину са свог сна који га прати од оног дана кад је упознао човека, којим је био очаран. Схватио је, кукавицама бог не даје крила. Њему је дао, а он, уместо да лети, показивао их је ходајући земљом; слабила су, смањивала се, уместо да јачају и расту.

Пре него што их је поново раширио и постао свестан моћи свог дара, погледао је у небо и рекао:

– Сад можеш да почиваш у миру.-

 

Иде човек

Кореном, светом, свемиром

И жар-сном,

Тамо где за њега цвате врт

Открића

И суштине.

Иде, као из собе у собу улази

Из једног у други век.

Иде човек

По свој живот и своју смрт

Трагом бића

И даљине.

Иде, гори

И што је за собом у потрази

Себи ближе, више зебе.

У дослуху с будућим

На свом путу човек

Сусреће човека

Што ће изазовом

Да се ускори.

Иде, попут река,

Са својом сенком великом,

Равно према себи.

Иде човек

Кроз човека,

Негде, на неком врху

Жури себе

Да престигне

И сачека.

Вилин изрека 4

.

Љубав је

када се у једном трену

сретну сви животи

у обостраном погледу !

.

 

 

Вилин изрека 5

.

 Воли душом и душа ће ти

узвратити љубављу

.

Вилин изрека 6

.

Обасипај ме љубављу у свим световима  

и бићемо вечито млади!  

Јер ја, напросто не могу остарити,

а ти,  буди ми љубав!

.

Вилин изрека 7

.

Оно што потајно желиш и чему се потајно надаш,

долази увек као оваплоћење!

Увек је у право време!

 

Плетем ти Сунце од поља житних

Од цветова макова, пчела пуних,

Од трава и лептира заспалих,

Од сребрних нити месеца,

Одсјаја мора и језера, 

И кристала из средишта Свемира!

.

Плетем ти Месец од песме птица,

Од шапата храстових листова,

Плеса  брезиних гранчица,

И зова наших вукова!

.

Плетем Облаке невидних крајева

Отворених прозора

За светло  небеских река

За глас твој громни,

И тишину звезданих разговора!

 

Лирски записи -2014.година

Љубите Србство, али никада не мрзите непријатеље Србства.

Зато што увек побеђује онај који не мрзи.

Мржња човека чини јадним и бедним, и вуче га наниже ка царству таме.

Они који мрзе, не могу ни душевно ни духовно да узрастају, и стварају усудбу која ће бити узроком страшнога пада њиховог у једном будућем животном току.

Љубите себе и род свој, да бисте могли да љубите све ине светове.

Нека ваша љубав буде јача од сваке мржње.

Нека ваша љубав буде јача од сваке болести.

Нека ваша љубав буде јача од сваке смрти.

Љубав је јача од смрти!

Нека ваша љубав васкрсава оне које љубите.

Нека ваша љубав буде вечан живот за оне које љубите.

Када љубите, онда љубите свим бићем и суштаством својим – ви сами будите љубав!

Нека муж жени буде бог љубави који спасава и чува жену своју; и нека жена мужу буде богиња љубави која васкрсава мужа својега љубављу својом.

Откријте тајну љубави, јер љубав и јесте тајна над тајнама.

Нико вам до сада није говорио о тајнама и моћима љубави, зато што ни сами нису познали моћи и тајне љубави.

Причали су вам само о чулима и страстима, о пожуди и похоти, причали су вам само о нечем површном и пролазном, о нечем што је тек од данас до сутра, али вам љубав никада спомињали нису.

Љубав нису спомињали, јер љубав нису ни знали.

Ми смо се родили у овај свет, да бисмо познали тајне и моћи љубави, и да бисмо с тим тајнама и моћима љубави наставили да путујемо кроз будућа царства, кроз будуће светове, и кроз будућа звездана јата.

Због љубави сте дошли – не заборавите!

Ако заборавите зашто сте дошли, све ћете у овоме свету промашити!

Има оних који вазда и увек све изнова промаше – из живота у живот, из једног животног тока у други животни ток, и тако стотинама и тисућама векова, у бескрајном нису звезданих и космичких прстенова.

По ко зна који пут се изнова рађају, и вазда снова забораве зашто се рађају!

Запишите у својему срцу, у језгру своје душе: рођени смо због љубави!

Када то запишете, и живите то што сте записали, онда су ваши сви светове и, све будућности у свим световима.

.

 

 

Јутрос је мој отеловљени дух-скитач

Пошао коритом отеклог Панонског мора

Трагајући тајне коцкице које слику граде

Посебну мустру за свако биће

Неба Земље Ваздуха и Воде

Посебну за сваког ал једну за све 

.

Како је снажно дејство овог пространства!

Можда је баш овде Творац на Почетку

Бацио клице Пакла Чистилишта и Раја

И пустио многобројна бића свих боја

Да сакупљају ноте његовог плана 

.

Видим негдашње море и бога Пана

Видим врбаке густе где се крију виле

Видим ратнике са шајкачом и копљем

Видим бродове витке на таласима сненим

Видим бога Вида који све види и све вида

.

Причам са камењем и биљем и орлом

Причам са змијом лептиром и лавом

Причам са пропланком ливадом и горјем

Причам са шкољком песком и белутком

Причам са уснулом жабом на ушћу

А она се у Девушку прелепу претвара