Пљусак плача

Прели по породу

.

Проја пресна

Пепео постаде

.

Парнице погане

Порушише прагове

.

Плам племена

Помрачи похлепа

.

Пој причешћа

Попљуваше погани

.

Пород предака

Потону

Потпуно.

 

Дао бих све

да ноћас будеш

у мојим сновима

да се играмо

на оним истим брзацима

које смо волели као деца

да будеш лептир

немирних путања

а ја бели камен

који чека твоје додире

да туга нема

своје звукове

који убијају наше кораке

али све је прошло

наше су птице

давно одлетеле

у нека далека неба

да чекају нова сретања

…како ћу преживети

истину

да те ноћас нема.

 

Љубави моја,

у мојим сновима рођена,

ти што си створила мене

пре Света и Времена,

на Почетку Свих Почетака,

преведи ме преко Велике Воде,

проведи ме кроз Тамне Светове,

и поведи ме Дому својему,

где Твоја Велика

Душа Љубави

одувек рађа

све љубави.

Уздахом шапућем твом осмеху

док смишљам име детињем времену у срцу…

Све од жеље, име ти је жеља.

Именом те зовем на свитање,

да јутром се са длана твог

напојим првом срећом.

 

 

-Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“-

Усамљен,

Искапаним очима

Ишчекујем јутро,

Сломљеним рукама

Дозивам сунце,

Уморним ногама

Звијездама ходим,

Истрошеним ушима

Зов самоће слушам,

Отвореног срца

Истину љубим

 

„Родница свега,  у  свету Јава!

У заборав да не би пала,

из љубави, Влажна Земља Мати,

И Земуну ће име своје дати!“ – В.С.

Божанска Земља –  Мати Влажна Земља, само је једно

од имена богиње мајке. Мајка Влажна Земља је једна

од најстаријих србских богиња.  У Пољској је била

позната као Matka Ziemia, а у Литванији као Zemyna,

односно Земља сама. У Велесовој књизи, спомиње се,

 крава Земун, небеска крава, повезана са сазвежђем Бика

(град Земун вероватно је добио име по овој богињи мајци).

Мајка земља, била је једино божанство, коме

су се Словени директно обраћали, без посредовања

и коришћења услуга свештеника. Јав је био свет

везан за Маку Влажну Земљу –  свет који ми можемо

спознати својим чулима..

(Извор/Стари Словени и Моја Србија)

 

Шта је пред нама?
Нестали снови
Азурно блиставо небо.
Огроман океан бесни
Кроз таласе
Чује се дрвета пуцкетање.
Брод долази
Судбину не знам
Наду тајно чувам
У свој сан слепо верујем
Стварно, у тој земљи, љубав је жива!

.
28.12.2005

Главо мудра,
ко још данас пише,
ко се култУРом надахњује,
ко истински дише,
ко тихује тише за светове вишње.

.

Главо луда,
што не гледаш своја посла,
што ти то треба, погаче преко леба,
што не пригрлиш своје парче неба,
што се не покријеш капом због назеба.

.

Главо неглаво,
немаш на то ПРАВо,
немаш сто ногу на сто страна стићи,
немаш снаге због свих СЛАВу дићи,
немаш залеђину и душман ћете престићи.

.

Сад ја зборим својој глави,
од муња и громова све се плави,
све што усних нек буде на ЈАВи,
вукови завијају старој СЛАВи,
чопор се окупља, сви спремни и ЗДРАВи,
у равни са Боговима стоје будни, ПРАВи.

.

За РОД за чопор за СЛАВУ,
мудрост браћи и ДушкоСЛАВУ!

 

На престолу надвечног жртвеника
У порти стамене Раванице,
Покров је васкрслог мртвеника
И на њем’ гоблење божура

.

Он се шеће кроз Горњак,
У царском орнату од мирисног биља,
Из леве руке му Његова глава фењеруша
Обасјава путе и скривене куте Лазарице

.

Крст му водилац, прародилац вере,
Устројство изабраног царства небеског,
Он је црква српска, православна,
Књига заветништва, старославна

.

Он је јутарња литургија, богослужење
И причешће грачаничко, звона дечанска,
Призренски Архангели, Кориша речанска,
Пећка патријаршија и Зочиште

.

И његов завет наше је ноћиште
А његове стопе где год да стану,
Нетрулежне, непатворене и свете
Отисци нас њини воде Газиместану

.

Тамо где су забрани смрека,
Усековани камен и разгранати лан,
С првим зраком јутрос, Црна Река
Дочекује благодатни Видовдан

.

На престолу надвечног жртвеника,
У порти стамене Раванице,
Глава је васкрслог мртвеника
И на њој небеска круна

Драгољуб Јовичић, академски сликар, писац, песник и мр. театрологије.

Идејни творац и један од организатора Магичних вечери.

Једне вечери сам, као нежну биљчицу, посадио пре годину дана, у срцу Београда, као травку која треба да никне у пукотинама асфалта, заливену давнашњом ми жељом,  да створим азил за „људе од духа“, који би се окупљали око камина  духовне топлине.

Након многих искушења,  са људима који су били део ове приче, остали смо Нада Караџић, песник и афористичар,  и ја, као организатори вечери.

То, што нам се приближава 20 – то Магично вече,  наговештава,  да је биљчица пустила  дубоко корење и да су изданци дали прве цветове и плодове.

Овај наш азил, „отворена  врата“, за духовне избеглице и креативно гладне, даје наду,  да сами можемо много тога остварити,  уз велико одрицање и борбу са људским егом, похлепом и инерцијом, које спутавају РАСТ.

Чини се да су Магичне вечери  постале  „институција“,   која својим примером инспирише многе друге да крену сами својим путем, не чекајући милост бирократизованих институција културе.  да им задовоље креативну глад.

Вечери трају и по 4 часа, и улица Ulica Bar,  Балканска,  где се и одржавају, постаје  „прихватни центар“  – центар који је  до сада примио близу  2000 уметника и публике која често и сама  постаје учесник програма.

Када се нађе у Београду, Божидар Мандић често сврати на “ Магичне вечери“ поезије, музике, представе, које се сваке три недеље одржавају недалеко од хотела Москва, у Балканској, бр. 13. Он је први донео загрљај кроз представу, чиме  нестаје разлика између извођача и гледалаца.

 И ето, можда ћемо као урбани „илегалци“,   Магичним вечерима,  направити једну оазу, из које ће се ширити  оплемењујући дух, дух који, зближава људе на здравим основама, оазу која неће бити сама себи довољна, него ће несебично помагати у „оживљавању“ успаваних.