Аеродром Сурчин кишни дан узлеће авион
Испод сиви тепих- облак из кога лије киша
Изнад у безкрај – пространство плавог неба
У мојој дубокој нутрини богослови Творац

.

Удубљујем се усе да видим Творчев разбој
На коме Он тка а и ми с Њим – потку света
Творац увек увек ради у садејству са чојком
Дубоко тонем у Творчев сан и сањам с Њим

.

Плове наши снови – нови светлосни светови
Вадвизвила прва чакра – услов расуђивања
Вадвизвила звирила и свој цвет расцветала
Онда се Дејство попело сасма на врх главе

.

Лети авион изнад облака – свет чисте свести
Испод облака уснули људи у подсвету живе
Пробуди се чојко!!! Громадо громаднцијата!
Одбаци лажа учења одбаци и лажа религије!

.

Надуправљај држи волан светлосне вајтмане!
Повежи се с Душом – суштином и са Творцем!
Отвори Срце исчупај му врата замандаљена!!!
Полети – надлети сиви облак у своју Слободу!

 

Благочестива браћо и сестре,

Дижем ову чашу, у славу Господа, у част благочестиве породице Милојка Стефановића, а у здравље женика нашега Благоја, сина Милошевог, сина Милојковог, сина Милутиновог, сина Драгутиновог, сина Миловановог, сина Стевановог, сина Јефтовог, сина Радојевог, сина Остојиног, и изабранице срца његовога, наше младе Љубице од честитога рода Танкосића. Сабра нас милост Господња на ову радованку данас, да испратимо момачке дане које одброја женик наш Благоје и који пристиже да испуни закон Господњи: да остави оца свога 1и матер своју и да се приљуби к жени својој и да њих двоје постану једно тело. Нека би Господ дао да нам се младенци сложе, још више обоже и умноже. Нека спојени данас Светом Тајном брака чувају мудро и будно брачну постељу своју чисту као планински извор. Нека се, спојени Духом Светим од данас воле још више и нека из те љубави њихове возрасте јато њихово еда би се лоза Стефановића, и преко њиховог изданка, продужила у векове 1векова.

 .

Драги мој куме Милоше и предобра кумо Драгана, Нека би Господ дао, да овај дан радосни буде камен међаш од кога почиње најлепша деоница вашег заједништва.

Дабогда и догодине свадбу свадбовали. Дабогда нас сваке године на бабине позивали.

Дабогда вам кућа и авлија постале тесне од вриске и смеха дечјега.

.

Дабогда вас ваши млађи поштовали онако како сте заслужили и онако како сте ви то чинили према својим старијима. Дабогда вам срећа певала, сада и свагда, и у векове векова. Дозволите ми још, драга браћо и сестре, да се обратим једном великом човеку, овде међу нама, човеку који је прогазио и за собом оставио осамдесет и пет љета, човеку који је осамдесет и пет година ходао усправно, не сагињући се пред шибама, ветровима и олујама живота. Човеку који је са Мицом својом, Бог да јој душу прости, изродио и у зноју лица свог подигао три сокола, три јунака, три српска домаћина Драгутина, Ђорђа и Милоша. И коме је Господ за благочешће његово узвратио даровима големијем, дарујући му осам унука и осам праунука.

 .

Драги чика Милојко,

Алал ти вера! Алал ти вера, србски домаћине! Нек се јато твоје прошири, нека потомака твојих буде ко на гори листа. Да благочешћем својим украсе земљу Србију. Да у срцима носе и чувају веру ђедова својих. Веру светоотачку. Веру светосавску, коју си и ти у срцу своме носио целога живота.

 .

Здрав си, домаћине!

Изговорено у Ариљу, 19. новембра 2011. љета Господњега

на свадби Благоја и Љубице Стефановић.

 

Уважавајуће ми писмо стиже
са узносом мога образовања.
Ја песник бедни што земљом гмиже
препадох се тамом свога незнања.

.

Филозоф млади „глупост“ презрео
у тексту своме општећи ружноћу.
Речју „бескрај“ у Свемир ме занео.
Пробудио страх нашом спутаношћу.

.

Просветли ме Боже да спознам оно
што никада смртник сазнао није.
На путу ка Теби не би ли дозн’о:
Шта се то иза бескраја крије?

.

Бескрај па бескрај а у недоглед
скучени ум човечији не мери.
Разбистри моме уму тај поглед
да ми се смисао бивства отвори.

.

Тесан је калуп од три димензије
кроз који се ум наш Твом Уму пружа.
Помилуј ме да угледам визије
до којих ме спутава људска кожа.

.

Духом Ти општости свеприсутне
уклони ми мрене скученог вида.
Одшкрини ми просторе апсолутне
прозорљивог Твога јасновида.

 .

На фестивалу ПОЕЗОФИЈА, Београд,

награђена као најлепше песма

Лист са дрвета, део је овога света.

Лист на забави, није више лист са дрвета

Човек са листом на забави, није више од овога света.

.

Изађем испред плазме своје забаве

И свакоме госту нудим по један лист са дрвета.

Први гост ми захваљује, али каже да није заинтересован за лишће.

Други гост каже да ће свој лист назвати листом судбине.

Трећи гост каже да ће свом листу поклонити слободу.

Четврти гост каже да ће свом листу опростити све.

Пети гост каже да ће већ некако изаћи на крај са својим листом

Шести гост каже да ће свој лист ставити у хербаријум.

Седми гост каже да његов лист није лист већ песма.

.

Само си ти свој лист запалила унутрашњом ватром и послала увис,

далеко изнад затвореног система.

Више није било листа на забави који није горео ватром којом не

сагорева.

(страница 37)

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

Живео некад свирач. Свирао је још од малих ногу. Чува он тако волове, одреже врбову грану, направи свиралу и, кад засвира, волови престану да пасу, наћуле уши и слушају. Птице се у шуми стишају, чак ни жабе по барама не крекећу.
Истера он стадо на ноћну пашу, а тамо весеље: момци и девојке певају, шале збијају. Ноћ блага, топла. Красота!
Онда свирач у своју свиралу засвира. Сви момци и девојке за трен ока се смире. И сваком се чини као да му се неки слатки осећај по срцу разлива, као да га незнана нека сила понела и носи све више и више у плаво чисто небо, звездама јасним.
Седе у ноћи код стада пастири, и ни да се макну. Не осећају да их боле руке, ноге, преко дана изморене. Седе и слушају.

Опет свирала засвира, али сад нешто тужно. У позне сате враћају се с рада сељаци и снаше, зачују свирку, застану, слушају. И пред очима им искрсне сав њихов живот – чемер и беда, зли спахија и његови службеници и таква их обузме туга да им дође да закукају. Али, ево, свирач нешто весело засвира. Сељаци и снаше побацају косе, грабуље, виле, подбоче се и играју.

Играју људи, играју коњи, игра дрвеће у дубрави, играју звезде, играју облаци – све игра, весели се.
Такав је, ето, био чудотворни свирач, што год је хтео, могао је од људског срца да уради.
Кад је одрастао, направио је себи виолину и у свет кренуо. Кад дође, засвира, људи га нахране, напоје, као најмилијег госта, и још му и за пут понешто даду.
И спахије намислише да га у смрт отерају. Стадоше сад овог, сад оног наговарати да убије или утопи свирача. Али никог вољна за то не нађоше: прости људи волели свирача, а спахијски службеници чаробњаком га сматрали па га се бојали.
Онда се спахије са ђаволима договориле. А зна се: спахије и ђаволи од исте су врсте.
Ишао једном свирач шумом, а ђаволи дванаест гладних вукова на њега послалиА у свирача ништа осим виолине у торби нема. „Е“, мисли он, „дошао ми је крај.“
Узео виолину да пред смрт још једном засвира. На дрво се наслонио и гудалом преко струна превукао.
Као жива, проговорила виолина, затитрали шумом звуци. А вукови, како су разјапљених чељусти стали – тако и остали. У уво се претворили, глад заборавили.

Кад свирач виде то  престаде свирати, стави виолину у торбу и пође даље својим путем.
Иде он, тако, иде, и одједном види – трче к њему два господичића.
– У нас је данас забава – кажу.
– Дођи да нам свираш, свирачу. Богато ћемо те наградити.
Помислио свирач: ноћ пала, нема преноћишта, а и новца нема.
– Добро – рекао им – свираћу вам.
Довели они у дворац свирача. А тамо, тушта и тма младе господе И госпођица. На столу некаква велика, дубока здела стоји. Господа и госпођице јој притрчавају редом, замачу у њу прсте, па нечим очи мажу.
Пришао и свирач здели. Прст замочио и очи намазао. И како то учини, виде да то нису господа и госпођице, већ ђаволи и вештице и да се обрео у паклу, а не у дворцу.
„Аха“, мисли он, „ево на какву ме забаву господичићи довукоше! Па, добро. Сада ћу ја вама засвирати!“
Подесио он виолину, по живим струнама гудалом вукао – и све се у паклу у прах разлетело, а ђаволи вештице главом без обзира се разбежали.

.

(скраћена верзија бајке)

Екран је видик у свет

А човек кроз њега безплодно разапет,

Час му се нуде свила и козерија

А дугог трена блуд и мизерија.

.

Зато, кад имамо своју памет

Чему снага ума ако је шкрта,

Плаћамо данак да памет крпимо

А већ смо га стекли да лудорије не трпимо.

.

Па, добро, нека нас у јаду

Кад не знамо да живимо у складу

Са својом памећу, већ хоћемо у смећу

Да пркосимо изуму у премалећу.

.

Отворимо прозор други у бели свет

Још нам није далеко нити је отет

Књиге су отворене за ветрове ума

Проветримо устајалост да направимо узлет.

.

Обузеће нас песникове глорије,

Ускипеће праскозорја без олује

И ноћ ће да светли овога света

Па, то је радост, пустимо је да цвета.

 

 

 

 

 

 

 

Пењем се на стрму планину и највишу стену
У грудима крчи сужени дах и понестаје свежина
Упорно упорно настављам тисућвековни посао
Клесања и полирања свог вечног камена

.

О громадо-планино о висока стено!
Мој необрађени Камен дијамант скрива
Ни вукомишљак разљућених доњих органа
Неће ме спречити да исклешем д и в а!1

.

Ево ме седим на врху главом у облаку
Жарни вулкани кроз кичму сипају лаву
Кидају тело љути планински и кармички демони
Потом киша из небеског кабла лије на главу

.

Ја – путник ка трону и Камена клесач
Стварам за све и са љубављу светове светлости
Опијен божанским играм као Шива – плесач
Пун делатног саосећања и пун милости

 

Ено емисара

Европејских

.

Еруптивна

Елиптична

Елита

Екипно елиминише

Еликсир еванђеља

.

Ем европејци

Ем егзекутори

.

Ето ергеле

Евнуха

 

 

О, Господе наш драги!

Ти што мило гледаш творевину своју,

Ти што љубиш сваки камен, сваку реку,

Кап у језеру и океану!

Ти што љубиш облаке

и ветре што их над планинама,

долинама, цветним ливадама носе!

Ти што љубиш раширена птица крила

Дрвећа гране разигране, дугу у роси

И све трагове што их по прашумама,

Степама, пећинама, живи створови оставише!

О, Господе наш драги!

Нек свако биће осети  пољуб

Твога Светог плама!