Живела нека сиромашна удовица и имала кћер јединицу, необичну лепотицу, по имену Љупка. Мајка је била тиха жена, покорна а кћи ни издалека није личила на њу. Лепоту свако воли и зато су из оближњих и удаљених места долазили многи људи да просе Љупку. Мајка је поздрављала свакога ко би дошао у њену кућу, али Љупка је просиоцима давала такве одговоре да се ниједан од њих није усуђивао да још једном прекорачи праг удовичине куће.
– Зашто то чиниш? – питала је мајка. – Зашто си тако горда? Шта желиш? Бираш просиоце као малину.
Све што јој је мајка говорила, Љупка је примала на једно уво, а испуштала на друго, па што се више око ње отимало младића, она је била све охолија.
Једне ноћи, беше месечина, мајка није могла око да склопи; једнако је мислила зашто јој је кћи тако горда. Притом погледа Љупку и примети како се смеши у сну. Зацело је нешто весело сањала.
Ујутру мајка упита Љупку:
– Шта си то ноћас сањала, па си се тако смешила?
– Кад би само знала, мајко, какав је то сан био! Сањала сам да је дошао да ме проси млад и леп пан, а крај врата му стоје бакарне, сребрне и златне  каруце. Он ми поклони златан прстен с драгим камењем што је сијало као звезде и златан венац за главу који је сијао као месец, и  златан вео што је сијао као сунце на небу.А кад смо пошли на венчање, сви су само у мене гледали и завидели ми.

Мајка на то ништа не рече.
Тог дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб. Мајка их љубазно дочека.
Али Љупка се обрецну на мајку овим речима:
– Губи ми се с тим сеоским хлебом. Нека твој сељак дође по мене у бакарним, сребрним и златним  каруцама и нека ме вери златним прстеном са драгим камењем што ће сијати као звезде на небу. Тад ћу поћи за њега.
Мајка ништа не рече, само заплака. А Љупка отвори прозор који је гледао у башту и стаде размишљати какво цвеће да поклони том пану кад буде дошао да је проси.
Тога дана дођоше сватови да просе Љупку на сеоски хлеб.

Мајка се обрадова, али Љупка ни да чује.
– Губите се с тим вашим хлебом! – повика Љупка. – Нека тај ваш господар дође по мене у сребрним и златним каруцама да ме украси златним венцем који ће сијати као месец на небу. Тек тад ћу поћи за њега.
Те ноћи мајка опет није спавала; бринула је за охолу Љупку која се опет смејала у сну.

Тада, мајка само удари дланом о длан.
Тог тренутка нешто загрме, затутња на улици. Љупка појури према прозору. Има шта видети. Пред њиховом кућом стоје троје каруца пуних нагиздане господе – једне бакарне, друге сребрне, а треће златне. Из златних каруца изађе прекрасан млади пан у зеленој долами, у црвеним чизмама и са белим шлемом.
На њему се све пресијава од злата, сребра и драгог камења. Љупка покри очи рукама.
Млади пан ступи напред, а остали гости пођоше за њим па сви заједно уђоше у кућу. Сви се поклонише удовици и Љупки. Мајка занеме од чуда. Али зато је Љупка цвркутала као ластавица. Брзо је обрисала марамицом беле клупе около стола па све позвала да седну.
– Шта желе панови? – тихо упита мајка. – Нека нареде!
– Ми не можемо да наређујемо – одговори један од њих. – Ми смо дошли да молимо. У вашем врту, мајко, расте један цвет. Ти не знаш какав је то цвет. И ето, ми смо дошли да нам дозволиш да пресадимо тај цвет у нашу башту,
– Али ја сам само сиромашна удовица – одговори мајка. – И моја башта је сиромашна. У њему нема цвета за тако угледне госте.
– Имаш такав цвет – опет ће један од сватова. – То је твоја кћи; њу хоћемо да просимо за нашег пана.
Удовица није знала шта да одговори.
– Молим да ми опростите, али као што је обичај, дозволите ми да вас упитам. На какав хлеб зовете моју кћер?
– На какав хлеб! – осмехну се млади пан. – На какав хоћете: ја сам Кововлад, господар свих рудника.
Удовица никад није чула за таквог пана. А Љупка и не сачека да мајка одговори, већ отрча у башту, набра најлепше цвеће и даде га Кововладу.

И Кововлад јој поклони златан прстен са драгим камењем, златан венац и златан вео. Они се верише и Љупка уђе у своју собу да обуче свечане хаљине. Не позва другарице да дођу да је прате и да је хвале, не позва ни сусетке да је спреме за венчање. Сама се обуче и кад се тако обучена појави у соби, рођена мајка је једва препознаде, а панови беху очарани њеном необичном лепотом.
Љупка и не погледа мајку, чак јој не рече ни једну лепу реч. Тако изађе из куће.
Младенци затим седоше у златне каруце, а кад су пролазили поред удовичиног дома, Љупка нареди да брже потерају коње. Мајка истрча на улицу, али свадбена поворка беше већ промакла. Видевши то, мајку обузе туга.
А свадбена поворка је за то време јурила кроз горе све даље и даље. Љупка није могла да се надиви своме мужу и није ни примећивала куда је воде. А водили су је по уском кланцу; унаоколо су се дизале само голе стене и горе се видело мало парче неба. Они се затим приближише високим вратима; коњи стадоше рзати; врата се отворише, коњи улетеше као стрела; врата се поново затворише.
Пред њима се тад појави висока и густа шума, па чим уђоше у њу, наиђе Вихор и стаде за њима с треском ломити столетно дрвеће све дотле док од пута не оста ни трага. Прошли су шуму и пред њима се показа долина између високих планина, а насред долине, на гвозденој стени, заблиста Кововладов замак, направљен од чистог кристала.
Љупку заболеше очи од блеска.
У дворцу је приређен свадбени пир. Сви гости седоше за дугачке столове, јели су, пили и веселили се. И Љупка се веселила, али није ни јела ни пила. На столовима беше много онога што Љупкине очи никад нису виделе, што никада није окусила, али не беше ничег од оног што ми на нашим столовима имамо.
Љупка не издржа па затражи хлеба.
Патуљци јој за трен ока донесоше три хлеба и да између њих изабере који хоће: један беше бакарни, други сребрни, трећи златни. Али Љупка не могаше да их једе, а другог хлеба овде не беше.
Љупка је хтела да буде господарица. То јој се испунило. Хтела је богатство -добила га је.
Сад би се она радо вратила својој мајци, али како!

Мајка је већ умрла и лежала у влажној земљи, а пут којим би се вратила натраг био је затрпан и разрушен.
Љупку су пуштали само једном годишње да иде кући. Али ни тад није излазила у свет. Само су је ноћу чули како тугује на гробу своје мајке, причајући јој о својој несрећи.
Ту она проводи три дана, а затим се враћа у свој богати дворац, где се настављала њена и несрећа

.

(скраћена верзија бајке)

МАЈА ЗЛАТОГОРКА

.

„Небо је душом обојила,

срцем звезде створила!

Богиња  у бојама злата,

Жена  Краљица на Земљи била је

  у време љубави, и време рата!“-В.С.

О Маји Залтогорки, која је други лик Злате Маје,

нема писаних трагова – оба се ова божанства помињу у

новијој литератури. Александар Асов и Јуриј Мирољубов, 

први уздижу Злату Мају и Мају Златогорку  – сматрају,

да су обе део словенске духовне традиције и да се то

очитује у њиховом појављивању у словенским бајкама.

Под именом Злате Маје крије се сама богиња мајка,

која ствара свет, по узору на идеје које је замислио

Творац света- Свевишњи. Она ствара  небески свод

посут звездама. А Маја Златогорка је некад заиста

постојала и она је, по њему, била последња владарка легендарне

Атлантиде. Маја Златогорка замишљена је као ратничка

Краљица, која влада Атлантидом, пре њеног потонућа.

Асов ову богињу повезује са сазвежђем Девице а

еру у којој је постојала назива ером Девице.

.

.(Извор-Завештање предака)

Помало капка роса са горње латице

на доњу тик на ивици…

–

Помало мирис пољског цвећа освежи.

Долазак јутра одгонета питања од јуче

а вечери – ствара питања нова.

.

Лењо лешкари теле на сунцу ливаде.

Не мисли.

.

Дивно мачор своје шапе лиже…

кажу купа се…

све ми се чини да он просто јесте.

.

Коњ негде у даљини невидљив рже…

.

Моја Мара сија ко Сунце у уму мом.

Она је звезда знате, ако некога занима то…

.

Некада сам ходио пламењем њеним

и пливао кроз беле сени сребрних ватри.

.

Одбљесак бејах или већ нешто треће

али оно што вазда испуњава срце

су живота светла ватра и сни

и многа обличја светла духова свих.

.

Ех да…

Ох да….

Ал’ гледам у травку на левом длану што одмара…

.

У себи носи записе богиње Живе и Весне.

Тих ватрених душа живота

што негују све попут нежне песме…

.

Било је време да се буде.

И време да јеси и бићеш.

И био – сушт живота славио.

.

А онда ми Вилин коњиц слети на длан десни.

Помало трепне крилима ко да су му тесни…

сви простори овога света…не.

.

Ништа у ствари њему не смета…

.

А ту је Огњебог и Јарило весела браћа.

Ухватише, Одина и Велеса сада па у коло!

Коло коло наоколо,

Перуника наша дика…

.

Сварог смеху одушка сад даје, док

Перун стрелицама белим гађа плазмене облаке…

.

Тутњи свуда одасвуд!

.

Ту се Дажд са Радгостом заприч’о,

потекли су потоци са јаком кишом

коњ зањишта и у галоп стаде!

.

Под копитом искра паде…

На Алатир он ту тихо ста.

.

Сија, сјакти искри мноштво,

рој се роји звезда братство…

И сестринство материнство,

где се многа Земљица роди.

.

Буба Мара тиха сама…

на рамену мирно спава.

Сан њен види душа…

Црвен цвет се помакао

од тежине мале пчеле..

.биће меда сад одреда!

.

Мокоша певуши меко.

Златан вез јој сад попреко

и уздуж и низа страну…

.

Везе она живот причу,

не и драму…

.

Вид ми види што год жели.

А кад неће – ето среће!

Огрнула звездан ћурак

изгледа ко девојчурак…

Она вазда сва се смеје…

.

Ластавицо птицо!

Ево узми ти семена

из чудесне торбе времена,

те однеси тићу свом.

.

Знам, знам…крушка ће ускоро да слети

на мој капут од зелене чоје…

Исткала ми Вилин Дјева, срце моје.

Да не зебем док Свемиром лутам…

.

Ех да…

Ох да…

.

Бели је мермер на подовима мојим

а златни прах у судовима свим.

Њиме се посоли свака земља

и Земљицом постане родна она.

.

Једна од милиона…

.

Може и мало праха на чело,

онда се види све бело и беље…

и дубље и даље…

.

До Права где извор живота је…

.

Славуј ми саопшти да време је вечери.

Кораком лаганим тркнух.

Уз скок ил’ три, бејах у својој шумској колиби…

.

Уз поток бели што душу вазда весели…

.

Вратнице јој беле од дрвета једног старог.

А унутра звездани круг.

.

Време је.

Зелени капут од чоје облачим меко.

Њега ми Вилин Дјева моја истка лако…

Као да је песме стих…

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

 

РАСПРЕТАЊЕ ПРОЧЕВЉА

Завичај запомаже да распретеш прочевље прађедовско.

Завичај те призивље вери твојој прађедовској.

Озовни се, роде.

Не дај душу, роде

.

З авичај је топли грумен угњежђен у дубини срца.

Завичај милује ђедовом причом.

Завичај мирише бабиним закајмаченим румено-гаравим колачом.

Завичај пјевуши појем славуја, зриком зрикавца, ду-катањем мисирке.

Завичај светлуца меком месечином, звезданим не-бом, трептањем свитаца.

Завичај одзвања кукурикањем петлова, блеком ста-да, брујањем меденица, галопом коња.

Завичај шапуће пуцкетањем бадњака, догоревањем свеће, ујањем развигорца, благородним капима кише.

Завичај рани жуљном очевом руком.

Завичај те буди, у разасвит, мајчиним пољубом.

Завичај те украшава плавим јоргованом и мајчином душицом, балученим ћилимом и нецаном завесом, везе-ним чарапама и јелеком.

Завичај ти дарује дуњу и мушмулу, караманку и бе-росавку.

Завичај те грије ватром испод лампека и зрном пше-ничним у златном класу.

Завичај те враћа песми орачкој и копачкој, ра-баџијској и косачкој, жетелачкој и сватовској.

Завичај те позивље на мобу, на прело и посјело, на комишање, у коло око рогоџе на којој жмирка карбитуша, ђе јермоникаш растеже дугметару.

.

Завичај ти остави у аманет Крсну славу. И прекаду. И молитву.

Завичај те зове гробовима предака који се ужељеше светлости воштанице, мириса тамљана и Оченаша.

Завичај запомаже да распретеш прочевље прађедов-ско.

Завичај те призивље вери твојој прађедовској.

.

Озовни се, роде.Не дај да ти из срца отму завичај.

Без завичаја смо окрњени. Недосањани. Сетни.

Ако ти из срца ишчупају завичај – искорјениће ти веру отаца твојијег!

Отеће ти душу!Не дај душу, роде!

..

Милосав Славко Пешић: Милоје Стевановић

Може се писати и овако и онако, може се писати свакојако, мешањем екавце и ијекавице, начина је много, избор је на каламару, граматику, а Милоје Стевановић је нашао свој пут и одлучио да књиге озбиљно, критички и аналитички испише с историјском, или, бар, људском мером стварности и језиком предака

Том одлуком, која је кључ за писање, откључао је шкрињу у којој се љеска непатворени српски језик. Ипак, треба га само мало, нежно, као када лептир слети на читаоца, таћи, као што Аладин лампу и блистаће и топло ће бити око срца и руке неће зепсти и неће бити устава попут Вавилонске куле од мнозине језика када грешни Милоје стане испитивати синаксар.Милоје Стевановић исписао је документаристичку и, да опет кажем, сочним језиком предака, стотинак реалистичких приповести, које су истините, и спадају у прворазредну, несвагдању, ванвременску поетску стварносну прозу, с тим што је аутор искорачио из свих историјских, временских оквира стварајући, обликујући тај ретки жанр и подастирући га читатељству.

Приче Милоја Стевановића су као гатке. Све је на виделу, али се не види. Више би се видело да је скривено. Зато је Милоје, при концу књиге записао Словар србски на србском, низ слова у речи, а реч је незнана, српска, забатаљена.

На читаоцу је да о прочитаном промишља. Живи били, грешног праведника књиге разбирали, над њима се замислили, радости се наносили!

.

Владан Пантелић: О Милоју из треће руке

О делима Милоја Стевановића сазнао сам од врлог пријатеља Радована Божовића из Гуче.  Једном приликом, знајући моја сањања и трагања, Радован ми је дао у руке књигу – Спомени дужи од живота. Тада сам први пут чуо за Милоја Стевановића. Иако смо земљаци Милоје и ја, као да смо живели у паралелним световима. Пустио сам да се књига отвори тамо где се отвори, а отворила се на причи – Сеча пупка. Као да је описана моја баба Обренија, бабица,  јасновидац и исцелитељ тијањски. Све ми је у тој причи и другим причама било лепо и питко, посебно језик који сам и сам у својој младости говорио, и који и сада одлично разумем. Нећу дужити. Дата је и скраћена верзија Милојеве биографије коју је написао Милосав Пешић.

Објављена дела: Казивања (2005), Чаша Обрадова (2007), Не помичи старе међе (2008), Ко продаје веру за вечеру (коауторса „Уредништвом сајта Борба за веру” 2009), Родословље

Стеваново (2011) (коаутор са Момчилом Стевановићем), Сине мој, не пристај (2011), Тајна безакоња (2012), Не дај душу, роде (2013), Сагрешења у Србској православној цркви (2014), Чувари вере предачке (2014), Разговор са академиком Јованом Деретићем о стању у СПЦ (2014), Тајна дедине фиоке (2015), Изгубљено јагње (2016), Аршин (2017).

 Право благо чека читаоца који буде пратио приказе у Србском Журналу или читао књиге овог интересантног писца

„У миру свуда мило гледа

њена лепа плава глава,

но у боју, Прва је!

Песмом, мачем  – Род спашава!“ В.С.

Богиња Слава је заштитница, водитељица

и родоначелница Срба. Кроз обред предачке Славе  ми,

уистини и данас славимо Славу. Она је неустрашива, храбра,

одважна, одлучна, часна, мудра…

Матер Сва или Матер Слава је, по предању,

наше претке позивала у бој, соколила их и певала

о њиховој ратничкој слави. Имала је и пророчке моћи,

па је старе Словене упозоравала на долазак непријатеља,

дајући им истовремено разне стратешке савете.

Поштујући њене савете, наши стари су односили многе победе,

а када би губили, она је јачала њихов дух и обнављала

у њима ратничку страст.

 Пале у боју, одводила је у ратнички рај – на Перунову звезду,

која  је  заправо ништа друго до планета Марс.

Њен муж је Перун, па се по њему звала и Перуницом.

Међутим, Матер Сва или Матер Слава, како је њено

друго име,  није само ратничка богиња.

Током борбе она поји ратнике „живом водом“,

односно  сурицом – необичним пићем, које су

Словени справљали од ферментисаног млека

и разноразних биљака.

.

 (изводи из текстова В. Какашевски и Д. Симовића)

Постоје царства у земаљском свету
која људском оку невидљива беху
само чисти срцем да их виде могу
када год пожеле!
.
Тајновита врлет у дубини мира
бесмртнике слави што живот јој дају
песму звезда белих, дубина свемира
спуштају на кончаном звезданоме крају!
.
У полулук урезују магију на концу
од звезда саздану и земаљског тела
у природи постављене капије на звонцу
арија што стварају сва бесмртна дела!
.
Не може се проћи ко не чује звоно
само чистим душама огласиће се оно
а нечисти вилин капију приметити неће
уместо лепоте, све ружно видеће!

 

 

„Бежећи од конзументског Духа времена, испражњеног од смисла, упутио сам се на Шумес – тродневни фестивал, на планини Рудник, код Божидара Мандића – Породица бистрих потока – у најстарију еколошку комуну на Балкану. Са врећеом за спавање на леђима и ранцем,  као у стара хипијевска времена, изашао сам из буса, и кренуо кроз шуму…

Након три проведена дана, толико различита, од свега што се може доживети у урбаној машини за млевење људскости, осећао сам се, као да сам на неком далеком, дуготрајном путу. Свакодневне представе, заједничко спремање обеда, од онога што је свако од нас понео, пуно нових познанастава и прича са људима са којима можете разменити нешто више него утиске из градског превоза, много више од тема испражњених од смисла којима људи само потврђују своју дистанцираност…

У природном окружењу, где време не претрчава само себе, но нас упућује једне на друге,  је и домаћин, оснивач најстарије комуне, (од 1977 године) Божидар Мандић.

Божидар Мандић је прихватио више „избеглица“ него многе хуманитарне организације.  То је духовно избеглиштво оних, који не пристају да буду униформисана духа, оних, који траже смисао и креативност у изворном смислу, оних који беже од конвенција и популизма. Свима њима, Божидар Мандић пружа кров над главом, свима који су у бегу од потрошачке цивилизације.

Па како?

Како је могуће да из велеграда, у коме је највише образованих људи и уметника, духовно испуњење налазимо у шуми ?

Зашто, као избеглице од духовне глади, бежимо у шуму, на планину?

Чинило се, као да су наши кораци, тако ужурбани током радних година, ето, тек ту,  испред његове (и наше) куће, застали, да се напију изворске воде и надишу чистог ваздуха за тело и дух. Тек ту, застасмо, да засадимо семе нашег спокоја, заједништва и упућености једних на друге.

БрЕзовица је као шумска пумпа, на којој урбани путник може наточити гориво смисла, којим ће се неко време кретати „Пустом земљом“.

Извод из текста „ Утисци са фестивала Шумес, Божидара Мандића“

Драгољуб Јовичић, академски је сликар, писац, песник и мр. театрологије. Идејни је творац и један од организатора Магичних вечери – оазе  за „људе од духа“,

 

Целокупно постојање може се обухватити са само две речи: „нешто“ и „ништа“.

„Сабрано Све нешто“ је Бог, мушки принцип, „Сабрано Све ништа“ је Творац, женски принцип.

На крају пута Сазревања не можемо постати ништа друго него „Бог и Творац“.

.

За Ништа је сасвим сигурно да није нешто, а није ни ништа, Лао Це каже да је то „Тао.

„Тао“ је реч која се не може наћи у речнику.

 .

Огромно је наше незнање, а „Ништа“ је комплетно у њему.

Сада можемо „ући“ у „Ништа“ јер сада знамо чаробне речи које отварају Њена врата.

.

Пре него што изговоримо чаробне речи, треба рећи да се може „ући“ и другим речима, али значење мора бити исто.

Избачени смо из Раја, али не заувек. Сада се враћамо.

„Улазимо“ силом Значења.

 .

Апсолутни мир,

апсолутно без покрета.

Апсолутно мали,

мањи од свега што постоји.

Апсолутно тешки,

тежи од свега што постоји.

 .

„Ништа“ је празнина. „Нешто“ је пуноћа.

Празан простор између реченица је „Ништа“. Реченице су „Нешто“.

Празан простор између реченица ствара реченице.

„Бог је све створио из Ништа.“ Нешто и Ништа, Отац и Мајка.

Немојте прескакати празан простор између реченица, читајте и између редова.

 .

Владан Пантелић: Момчило Игић

Упознао сам Момчила пре око 30 година. Окупљали смо се око једне интересантне особе и врло интересантног учења. Омањи растом, бистра погледа, лагана хода – као што ходају џудисти, одавао је утисак као да је много виши. Тада ми је поклонио своју прву књигу – „Концерт уметничке психологије“. Већ после првих прочитаних страница, и неких других, насумице, схватио сам, зашто сам га увек замишљао, и у духу видео, високог неколико метара, колико су били високи Ури, наши преци и духовни учитељи. Отицале су године, као што отиче река Тијана у мом родном и светом Тијању, и многи људи из мог живота су нетрагом нестајали, а неки су се поново појављивали. Пратио сам и пратим скоро све људе које познајем, тражећи их у унутарњем простору своје свети. Оне које су у проблему или који су болесни налазио сам и посматрао испод светлосне линије коју јасно видим када затворим очи, а оне који су добро, налазио сам изнад линије. Тако смо се некада налазили и видели Песник и ја, у том простору мира, знања и јасног виђења, и размењивали кратке и језгровите поруке, или, једноставно тиховали.

Једног дана, високо изнад моје унутарње линије, у облику иконице, појавио се Момчило Игић. Он је природно врло скроман, не лажно скроман; и никада није имао посебну потребу да се истиче, нити да буде посебан. Он једноставно – постоји. Осетио сам да је време, да се он много више прикаже јавности са својим мислицама, мудрицама, силницама, поезијом, и својим језгровитим размишљањима. Сви смо ми једно и сви путујемо ка једном циљу који је Вечност, и који је Безкрај, и који је Лепота.

Драги читаоци, послушајте Момчила и читајте између редова, и послушајте мене и читајте и између речи све овде написано. Открићете да су ти простори испуњени оним што је Ништа или оним што је Све, и видећете како се Ништа и Све преплићу у вечном постојању.

 

БИОГРАФИЈА

Кажу да сам рођен 10. 03. 1960.г. у Смедереву, али ја се не сећам тог града. Преселили смо се у Београд када сам имао четири године.

Моји родитељи су изградили кућу у Смедереву без икаквог почетног капитала. Буквално су је сами градили, чак су и блокове од шљаке сами правили. Отац је водио послове а мајка га је у стопу пратила и није радила ништа мање од њега.

Једно од мојих најранијих сећања из детињства је било када смо сви заједно седели у тек завршеној кући и када је пао договор да се преселимо за Београд. Моји родитељи су били уверени да ће њихов син студирати, а са том чињеницом се није баш уклапала кућа у Смедереву. Продали су кућу, што је било довољно само за плац у Београду и опет су без почетног капитала кренули да граде велику кућу, јер по урбанистичком плану није могла бити мања од троспратнице. Наш први комшија који је са великим почетним капиталом градио породичну кућу, рекао је да ће појести циглу ако и ми успемо у томе.

Отац није имао новца да плаћа раднике који би урадили мали посао, зато је са њима радио за тројицу и они нису могли а да не ураде велики посао.

Моји су сваки динар поштено зарадили, а радили су на кући са таквим жаром да је изненада дошао један комшија, кога још нисмо упознали, да понуди помоћ у виду новчане позајмице. Тада смо постали велики пријатељи. Рад на кући је био нека врста чаролије, чак и причом о томе, моји родитељи су ширили чаролију.

На свему се могло штедети и штедело се, осим на храни. За храну је увек морало да буде новца. Али то није било најважније, за моје родитеље сам ја био најважнији. У свако доба сам могао добити шта сам хтео, а ја углавном нисам тражио ништа. Као онај комшија који је понудио новац, без камате, људима које не познаје, понесен оним што је видео, тако сам и ја желео да помогнем, понесен оним што сам гледао.

Све време детињства имао сам осећај потпуне слободе, нису ме контролисали, нити су ми ишта бранили. Отац ми је говорио: „Све ти верујем, али ако ме будеш једном слагао више нећу.“ Ипак, имао сам утисак потпуне заштићености. Шта год да су радили увек сам им био у пажњи. Слободан а заштићен, могао сам све да пробам али није било шансе да „паднем“.

Скоро од када знам за себе живим у истој кући у Београду, ако изузмемо пар кратких „излета“. Не морам познавати себе да бих на основу ове чињенице могао закључити да сам склон да изразим женски принцип, да изразим унутрашњи свет, мир, љубав, да у свему видим смисао, да ништа не гледам са висине.

Још једна чињеница потврђује овај закључак.Толико сам веровао у љубав да нисам успео да се уклопим у општи образац живота по коме је љубав између момка и девојке доминантна пре брака, а у браку доминира пословно-партнерски однос.

Због овог принципа се нисам сељакао, због њега  нисам са супругом сањао о новим заједничким пословним подухватима, а због мушког принципа упорно сам желео да сагледам живот до краја. Све је било, код мене, подређено једном питању: Шта је то живот?

Када сам ово питање поставио на најразговетнији начин, „целим телом“, небо се отворило. Нисам се кретао, а нашао сам се у потпуно новом свету у коме сам почео да добијам одговоре на своја питања.

„По јутру се дан познаје.“ Даљи ток мог живота може се наслутити, а пошто се време значајно убрзало, нећу вам га више одузимати и све ћу преточити у једну реч: СТАБИЛНОСТ.