Стаза се завршава крај рушевина храма.

Остаци његових зидова изграђених од

масивних камених блокова обрасли су

маховином и шибљем, а од стубова

само још један стоји усправно.

.

Зидине храма

Птице уместо звона

Призивају небо

Зароних у океан, провидани,  
и на дну, где песак бели сни, угледах
изгубљен давно, поклоњени пламен!
Заплака душа, и срце устрепта,
кад приближи му се рука, јер
засја на њој пронађени знамен!

 

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог

Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања

Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости

Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата

Уфркљестило те са свијуг страна. Шћео би то д-уљудиш, ал не вреди. Проуја живот. Кувет издаде. Празна не пуца, мој брајко. Дође ти да цркнеш. Да закукаш изгласа. Пођеш штали, зврји празна. Од наког газдинлука. Увати ме туга нека. Неш веровати да ми пођекад ударе сузе на-очи. Како и не би. Колко е тујнак брава бивало. Сад једва д-одржим ови пешес гуља, колко да штипкају ококуће да се не запарложи баш до прага. Спремим им за-зиму мено дрмезине и то ти је. Осто и један прељетак, лањски.

Ништа не вреди што е година понјела, немаш с ким д-обереш, натовариш, превучеш, д-истовариш… Па после велим сам себе: Можда е тако морало да бидне. Веруј да смо и заслужили да вако стрвињамо.

Знај да е то казна Божја што смо се обезбожили. Што смо дозволили да нам ђеца у-цркву не иду. Што смо шућели кад су се безбожници ругали слави и прекади. Што смо се торњали куд нас ћерају коекаке пошушњаре мешто да смо ишли Божјим путом ко ђедови наши. Па ако треба д-иде глава, нек-иде.

И готова ствар. Јок. Ми се уванџали и ућутали. Кукавци.

.

Наиђе јампут вође онај калуђер Јован што живи горнак у пећини на Црној стјени и дадне ми неку песмарицу. Сузе су ми точиле неш ми веровати кад тамо каже: Нису, вели, Срби кано што су били.

На зло су се, каже, свако измјенили. Па кад почне да броји, све нако каконо и јес: Одрекли се српскога имена, Одрекли се својих крсних слава – па каже:

Не поштуе млађи старијега,

Но се млађи паметнији гради – па вели:

Свештеници Вером ослабили, Нит ђевојке држе ђевојаштво,

Свилу носе греом се поносе – па ондак каже:

Нити народ за неђељу мари,

Ни за празник ни обичај стари,

Нит празником цркве испуњује,

Празне цркве ка пећине пусте,

Празне душе, па празне и цркве;

Свуд се црни црно безакоње – па наводи како

пишти Свети Сава:

Волио би и у паклу бити,

Само Срби да сe Богу врате.

Ту песмарицу би требо да прочита свако ко е србског рода и порода.

(страница 40)

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

 

Ја нисам  Кострома, ти ниси Јарило,

па да нас спаљују, да нас сахрањују,

да нас на ситне делове растављају,

да наричу за нама и оплакују,

па да из воде изнова се родимо,

да оживимо, да земљу оплодимо,

благодан нероткињама учинимо,

кроз лековитост бољке да целивамо,

да залечимо ране, наду створимо.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

не носим беле хаље, нисам сламасто,

у мојим рукама није храст – гранчица,

ти ниси коњаник гвозденог оклопа,

ал истим стазама стопа ти корача.

Као и Јарило гонићеш аждаје,

твоја су недра понос Србије,

твој глас одјекује, са громом завија,

твој поглед лечи, али и убија.

Ми нисмо митови, а блиски јесмо им,

од њихових жила, корен смо постали,

нама су Свети борови и храстови,

ране лечимо на зеленој пољани,

путем густе шуме наши су трагови,

ја сам Горска вила, ти Тотем Србији.

Ја нисам Кострома, ти ниси Јарило,

али ми смо Срби, наше је кормило

и брод што плови ноћима кроз облаке…

Ти син си Месеца, пратим ти кораке

и под бистрим извором мијем образе,

док росна зора буди села, петлове

и светли жар ватра из србских огњишта,

ја талас воде сам, ти ватра – буктиња.

.

-15.10.2019. година-

(1929-2009).

Ако би ми опет купила

Свеску празних листова без црта

Можда бих најзад могао

Да ти напишем љубавно писмо

Последње место првог

*

Био сам срећан, а нисам знао,

Била си несрећна, а ниси знала.

Када смо схватили било је касно

Заувек за мене, али не и за тебе

Но ни то ниси знала

*

Код „Љубића“ смо јели

Телетину са печеним поврћем

Ти си седела несрећна и здрава

А ја срећан и болестан

У огледалу иза тебе

Кола и људи што иду низ улицу

Ишли су уз улицу

*

За рођендан купила си ми књигу

Читам је твојим очима

И вребам оно што би се у њој

Могло теби свидети

За мене књиге више нема

*

Неки нас непојамно мрзе

Други нас много воле

Ја сам навикао на то, ти не

Ја рачунам само оне друге

Ти само оне прве

*

Ти си видовита, боље видиш будућност

Ја не, ја боље видим прошлост

Ти само мислиш о прошлом

Ја само маштам о будућности

Можда свак жели што нема

*

Једна жена нам је прорекла

Будућност неће личити на прошлост

Ја не верујем у то пророчанство

На твој сунцобран уписао сам

Све лепе дане наше прошлости

Све црне дане наше прошлости

Ти си уписала на мој кишобран

Ни ти не верујеш у то пророчанство

*

Један древни човек је написао

Не могу живети ни с тобом ни без тебе

Када сам то прочитао рекох

Како је ствар лепо речена

Данас ме боли уво да ли је ствар лепо речена

Сад знам да је то истина

*

У младости тело је испред духа

У старости дух је испред тела

Знам да сам у послу и у љубави

Искористио тренутак

Када су дух и тело били равноправни

Сада је како мора бити

*

Била си млада, лепа и талентована

Био сам срећан због твог талента

Била си несрећна због мог талента

Од којег није остало времена за нас

А ја сам мислио да таленат нема године

*

Говорио сам књиге су наша деца

Чим се осамостале прхнуће у свет

Чим то би наша деца прхнуше у свет

Чим то би наше књиге прхнуше у свет

Сад нам је кућа без малтера што спаја

*

Један Рус каже да се време

Зауставља у материји а тече у енергији

Ја мислим да наше Сада, наш живот

Настаје на пресеку вечности и времена

Ти кажеш да ћеш још само четири године

Моћи да носиш лепе хаљине.

.

Извор: Noizz.rs 

 

 

Жир је оплодио папском лозом.
Дела Роверама храст био предак.
Леонардо се коренио Винчом.
Чудни научник и уметник редак.

.

Николи што са Космосом општио
из личког храстовља био је предак.
Силу Бога човеку подарио
чудни научник и уметник редак.

.

Михајло што жицом свет је смрежио
банатских шора витешки изданак.
Умношћу Нови свет је покорио.
Чудни научник и уметник редак.

.

Милутин је схватио Кола дар
док коло вртело игрен вртуљак.
Равнице славонске гласни поклисар
чудни научник и уметник редак.

.

Раде са гора надомак мора
Богом оуми космички поредак
к’о славни потомак дубових гора.
Чудни научник и уметник редак.

.

У шуми храстовој Коло играло
да жреци расенски муње призову.
Коло дубово кроз Космос гледало.
Њиме се богови на гозбу зову.

 

„Уснулима куца на врата!
Из далеких светова, душе у Јав врати!
Међу звездама красним, најпрекраснија је,
светло дана, нежним праском најављује!“ –В.С.

Богиња Праскозорја.

Стари Славени од давнина су

обожавали  Венеру, и њене вечерње појаве

прозвали именом Даница, а јутарње именом Зора.

Обе су кћери Бога Даждбога. Зореница је светла богиња

јутарњег сванућа. На измаку ноћи, појављује се

звездана богиња, на источном небеском своду,

где се јутарња врата отварају дањем светлу.

То је светлећа луч дањега праскозорја – Јутарња звезда – Зора.

Сматрана је светлом богињом мира и слоге.

.

(Извор- Свевлад – слика- Шишкин)

Кад су зорe пуцалe

слала си ми лахором

пeсмe птица

да ми пробудe сновe

којe ћу грeјати грудима

…да нe буду пeпeо.

.

Знала си

да спустиш Мeсeц

на моју бeлу постeљу

да тражи жутим зрацима

изгубљeнe пољупцe

расутe по трави

у сeнкама

заборављeних загрљаја

…знала си.

.

Доводила си

тишинe

кад су ми највишe трeбалe

којe сe нe могу

поклонити никомe

тишинe којe ћутe

…и говорe.

.

Умeла си

да плачeш

и у данима бeз киша

који нису били за плакањe

ни за бол и кајањe

ни за посeбнe трeнуткe

…и уздисајe.

.

Волeла си

да сe радујeш

као дeтe

малим поклонима

волeла си

јeдну јeдину моју рeч

и пола осмeха

и мојe пeсмe

…волeла си.

.

Пусти мe

да ћутим уз тeбe

у сeнкама мојих сeћања

да тe чувам у сликама

лeпшим од Гогeнових

…знам…била си права.