Моји преци, отац, мајка, деда, баба, прадеда, прабаба,

чукундеда, чукунбаба и тако редом уназад негде до

неке године средњег века, били су сви хришћани православци.

И ја сам то, крштена сам, идем у цркву, испод њиховог окриља

не могу и нећу. Поносна сам на наше дивне манастире, свете храмове

које подигоше српски владари. Поштујем и славим свој Род,

а друге вере и атеисте поштујем и не презирем ако служе добру

и врлини..Вернике и верске вође који проповедају, подстичу

и чине насиље и злочине у име вере видим као најгори сој

и суштинско зло, те их и не сматрам верницима. Али и ја, као

и сав наш Род, имам претке и пре рођења Христовог, и пре

примања хришћанске вере.Они су веровали у Вида (коме је

посвећен Видовдан), у Перуна, Дајбога, Велеса, Јарила,Морану,

Мокошу. Живу и друге богове јер беху многобошци, али

вероваху да сви потичу од једног бога Сварога, да су његови

различити ликови.Наши српски преци су их славили,

молили им се, приносили им дарове и до данашњег дана

сачували неке обичаје и обреде које су припојили православљу.

Њихови богови нису били демони и наши преци из тих давних

времена имали су своју родну веру. То су моји преци и ја их

поштујем и славим, не називам их паганима, речју којој многи

дају погрдно значење. Не одричем се тих својих некрштених

предака јер су нам корени веома, веома стари, а без бога се никад

није могло живети. И зато, слава им, скупа са њиховим боговима,

заштитницима Рода!

 

 

Узми, раздели, нафору подели

Нека свако поједе залогај.

Зар није доста овакве жњетве?

Пшеницу газе.

Нема више српа.

Нити струк, прво руком да помилују,

Нити на првом откосу да се прекрсте,

ни последњи цвећем да оките,

плодницом Богомбрадом

.

Да му пева да се догодине пресипа.

Да се не растура!

Да га кокоши, по буњишту не чепркају,

да има струка да га јаче затегну црвеним концем

.

Кад улицом прође

сви је успут благосиљају…

Богомбрада нестала,

искочила из свог заокруга жњелачке мобе.

Песме, младалачког кикота, када Звезда

као Сунце пече

.

-Не ваљајте жито! Пазите на свако зрно,

јер је ХЛЕБ! – довикну неко.

 Забучи мотор, прхну птица пуним кљуном,

 и оде, далеко.

Од буке се не чује запопевање жњетварa

.

-прво објављивање песме-

 

 

Када пресуше све реке живота и ватре попале и

разоре, онда ни часа не часи већ брзином мисли

полети ка извору живота. Окрепи себе и свет. Не чекај.

Време је.

Смирај у трену без времена
очи су затворене док дух бди,
дах промене и мирис свежине
јутро је донело наду што носише сни…
.
 Дишем звезданим грудима…
ваздух што је од светла Етра ткан.
Очи ми бакље од белог пламена
јер биће зна да дође дан.
.
 Извор у твојим очима ври!
Вијори се пламен у облику стега
који држе руке од светла.
На њему симбол Живота сам…
.
 Не усуђујем се рећи ишта…
Јер нема тих звукова људи
да обоје ваграма небеским
Осећај душе, духа кроз овај час.
.
 Ипак; чује се изнад попут еха глас,
који ти сушт греје и храбри смело
који страхове развеје у звездано бело
као искре што првој ватри се враћају све…
.
 Извор у теби је…
Водоскок чисте воде од духа.
Што поји све душе.
Што свемиром лута…
.
 А вазда сред тебе сни…

 

Јутрос је моја душа чистуница поносница
Изашла на реку која се дообро оштипала
Обасјавам свесност где сам на своме Путу
Осећам кроз себе моћно живљење живота

.

Срдито је и тврдо ово место идем на Извор
Гледаћу у њега помно да му угледам Срце
Високо изнад планине кроз плаветно небо
Сто орлова клизи по силницама невидним

.

Из неутро вертикале нечворујем осећања
Рашчињујем прошлост и правим збирове
Миран сам одавно немам згуснуте болове
Збирови су исправни а болови разређени

.

Ослушкујем – меки ритам је пришао мени
Осећам Присуство и осећам Његову снагу
Правим многе изборе и одлуке бирам путеве
Живот је безброј начина наших испољавања

.

Долазимо на овај свет изнова много пута
Долазимо да прођемо све Сциле и Харибде
Да прозремо кроз демоне богиње и богове
Враћамо се да досањавамо недосањани сан

 

 

Лагано

посрће лето

убијају га бела

магличаста јутра

долази септембар

као прва јутарња мисао

и разгрће облаке

који су дуго спавали

у хладовима

огрнутим Сунцем.

 .

Пао је и један лист

и лута на ветру

коли ломи моје вреле снови

и јури сенке

које беже и крију се

за нека друга лета.

 .

Крадем задњи лептиров лет

и чекам те

на обали језера

које спава

да се угнездимо

у још зеленим травама

које чекају

наше задње летње пољупце

у комаду свемира

који сам изабрао за нас.

 .

Ти и не знаш

да се у мени

све румени

и да падају топле кише

да те волим све више

и желим да поделим

све чежње и туге

трагање и трајање

живот и умирање

узми бар нешто од свега

остаће и мени доста

будимо једнако жедни.

 .

Долази септембар

пун рајских мириса

и боја које се душом

разливају

које сам увек волео

и трагова испод којих

птице пакују кофере

за далека путовања

а ја желим због тебе

да украдем њихове одласке.

У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

.

 

Миришем и гледам гроздове пуне,
белих и тегетно црнкастих зрнаца,
тек што не препукну
и оросе земљу божанственим капљицама!
Крију се под листовима, као да желе да остану
неузбрана ту – на сунчаном брду!
.
У њима топлина и неба и земље и
радника сунчаног, што их водом светом заливао
и срцем миловао – као човек кад воли и
додирује своју жену – погледом, нежношћу
и речју помишљеном!
.
Узрело грожђе,
огледају се зрнца, унутар зрнаца,
сунца унутар сунаца!
Ноћ им зајми боју, Месец плиму,
Звезде искре и све стане
у зрну једном, у срцу његовом
док му душа плови кореном и листом!
.
Гледам га, зрело! Лепотом зрачи!
Душа пожелела, створила,
и зрна, љубави моја, узрела!

На сред куће огањ,

Около чељад села,

Крчкају древна јела,

Као код посела.

 .

Разговор тече ко река,

Не мере да стане,

Има мало и смеха

Да вида старе ране.

 .

Ој огњиште моје,

Кућо моја родна,

Светла и света,

До века благородна.

Све за собом оставићу чежње,
овом дану што се крају ближи,
боле дуго а нису неизбежне,
шта сам била данас прекрижи.

.

Ноћас ћу без мајке да се родим,
без успомена, мисли и жеља,
полако учим да светом ходим,
разлучим зле од пријатеља.

.

Кад ме душа некоме привуче,
несаницу донесу туђе очи,
волећу лудо јер не знам за јуче,
због љубави све ћу опет моћи.

.

Можда себе другачије назовем,
чудите се кад не отпоздрављам
новој себи нови усуд дозовем,
данас све минуло заборављам.

*

Тражи се слаткоречива кћер свештеникова

о срп сељана прободена, омражена,

на бину изведена као на пропланак бивши,

за потребе обреда овако обдарена да је жртвују

трагачима за спасом кад зором помахнитали

изговарају у заносу свете речи – преноснице

Ахлам б сахлам. Верују јој и разносачи пошиљки

и скрибомани док је одвојена сасвим од њих.

Личи на везувско небо, природом својом тежи

да расте као дан за даном бол и радо би је

ишибали у кругу чувари тајних соба за двоје.

Обрађивана душом по душом као педаљ по педаљ

по угловима се склањала скривајући усне од душмана

а телом тражећи да је нападају, насрћу, гњаве,

изгризу начисто и оборених очију примала је

прва и последња слова закона – таблице културе

на раскршћу њене збуњености и наде.

Коначно јој се и претврда утроба разли испуцана

од навале крви, убице своје по образима испрска

млазевима који говоре: И ви ћете од пламена

зазвездети као спремне жртве.