Шта су митови и легенде?
 Само нека врста забаве у доконим часима или ипак

нешто више…Сваки народ има своје сачуване приче,

митове и легенде. Такође постоје приче о митским

бићима. Чак и сам термин „митска бића“ говори пуно о

потреби данашњег света илити владајуће клике да

створи додатак „митско“ свему што се не разуме.

.
.
 Пре него наставим даље, хајде да видимо како

уопште настаје прича која касније прерасте у мит и

легенду. Да би нешто постало пословица, изрека или

народна умотворина, једноставно и по правилу мора

неизоставно да има једноставну, јединствену и трајну

вредност.

.
.
 Испеци па реци – прва изрека што ми дође на ум

сада је стара колико и Срби. Говори о томе да се нешто

прво смисли и уради добро у уму па онда се искаже.

Ето. Врло једноставно и безвремено.

.
.
 Просто није могуће да неко седне и смисли причу која

ће постати изрека или касније мит. Немогуће је.

Замисли сада како пријатељу кренеш са причом „Био

једном један Јован који је живео у селу…“… Шта

мислиш да ли ћеш ти први запамтити ту причу? Да ли

ће твој пријатељ? Да ли ће то после твој пријатељ

пренети својој деци? Да ли ће то деца запамтити па

пренети својој деци? О једном Јовану измишљеном…

.
.
 Неће. Никада.

.
.
 Не зато што си ти лош приповедач него зато што та

прича нема основ и корен у стварном животу и

 времену. Ми одмах препознамо ако нешто нема

дубину и сходно томе поступамо. Тако и приче о

нашим старим јунацима или било шта друго из

прошлости живе као митови и легенде и епске песме

једино и само зато што су се збили.

.
.
 Данашње разумевање прошлог је другачије због

помереног схватања околине. Некада, врло смо јасно

све разумели. Временом, преношењем са колена на

колено додавано је и одузимано али никада се нит

није изгубила.

.
.
 Приповедање. При-По-Ведање. Све је јасно кад се

разложи реч, да је у ствари говор истине кроз причу –

 ведање. Срби као прастари народ имају толико

митова и легенди да се треба позабавити њима ради

разумевања прошлости и садашњости. Милош

Милојевић наш сјајни академик који је сакупљао много

архивске грађе стваралаштва нашег рода је скупио

песме наше које говоре о нашим сеобама од Индије

назад и тамо.

.
.
 Срби Лужичани имају песму о томе где је наша

отаџбина – од Камчатке до Лисабона. Приче о Марку

Краљевићу и Вилинском свету, затим приче о

сусретима са натприродним и другим световима и

бићима кроз Његоша и Теслу… изузетно пуно има

овога.

.
.
 Митови и легенде су начин чувања истине у роду.

Чувања њене сржи са неким детаљима мало

измењеним. Прича о Јасном Соколу рода нашег

Руског је такође одлична сетилица. Косовски бој и све

око њега. Приче о Ахилу и Троји. Приче о Одину и

Тору. Один – кажите на данашњем Руском број један…

Баш је Нордијски… Преводилац такође ову реч

преводи са „један, први, једини“… Сваки народ је

сачувао митове из прошлих времена а тиме и

информације.

 

Ако вам неко каже да је нешто мит или легенда и у то

не треба веровати, тачно су рекли. У то не треба

веровати јер то је пренесена истина а у истину се не

верује, она се зна.

.
.
 „Благо оном ко довијека живи, имао се рашта и

родити“ Вечни стих, изрека. Једноставна и уписана

трајно у живот-књигу. На крају када се каже мит зна се

на шта се мисли, додао бих само да је лепша реч за

то „Предање“.

.
.
Нешто се некоме дало и предало. Запис из времена,

стих, знање. Ко год да је имао ту част да икада лично

разговара са Теслом је научио више него за цео свој

живот. Зато што је Тесла говорио истине, он је при-по-

ведао. Чувајмо предања и уђимо смислено у њихову

срж. Очистимо мисаоно све нелогичности и

погледајмо шта предања казују. Немој се чудити ако

схватиш једног дана да је много речено у једној причи,

више него у годину дана факултета испразних наука…

 

На Путу Љубави,

Љубав све побеђује.

Ко Путем Љубави путује,

Љубав ће на Путу жњети.

Љубав увек рађа Љубав,

а свака следећа Љубав,

из Љубави рођена,

бива све већа и моћнија.

Све што је рођено у Љубави,

за Вечан Живот је рођено.

 

Време је да се сетиш
оних стаза по којима корачао ти си,
оних подвига које душа твоја заувек памти
сети се онога што свестан био ниси!
.
Србине, брате, Српкињо, сестро
у крв упиши
искуства предака што тобом теку,
јер ти си стабло прастарог Рода
оваплоти се у Богињу, Бога!
.
Засијај поносно и таму збриши
јер зло у стварности не постоји
онај ко је зао у бити је незнаник
у генима Закон Рода носиш
да се незнаник пред тобом боји!
.
О, боји, боји у сфере беле
очисти корење од прадавнина
буди поносан и правду носи,
време је Србине,
сети се ко си!

 

На почетку беше стварања

Васиону лепотом  обасјала

Руке људима раширила

ЉубавМати Род изродила!- В.С.

Лада је богиња лепоте, плодности и лета. Настављала је

све оно што је Весна започела –

што Весна учини цветним, Лада плодним.

У њену част се младеж окупљала у кућама или на

излетима у природи. Ладин обред је било и момачко

плетење венаца, који су се, на излетима, стављали

девојкама на главе, а касније су их момци преузимали,

носили кући и качили изнад кућних врата или

на зидове у својим собама.

Тело јој је било стасито а кожа мирисна.

Она је била заносна и привлачна, па су је Словени

призивали приликом склапања бракова.

Лади су припадали сунце, топла ноћ и киша.

На киповима представљана је као лепа, жена,

прекривена зрелим плодовима воћа,

са сунцем на грудима.

Жена огледало

Мужевљеве душе је!

Слика разума.

*

Муж огледало

Жениног разума је!

Слика промисли.

*

Делфин у скоку

На хоризонту плеше.

Маслина чека.

*

Утемељи се.

У једноставности.

Црвена зора.

*

И речна змија

Што се у руци увија

Има своје снове

*

Небо у ноћи.

Птице белих стомака

Причу казују

 

 

Ријечна струја
односи све осим патака
и врбових грана.

*

Шетах са ријеком
неко вријеме, а онда
се разиђосмо.

*

На пустој пољани
црно, осушено дрво
– полетје гавран.

*

Пијанац прича
– коњ само потврђује
климањем главом.

*

Испред врата
ђед отресе снијег
са мале јелке.

*

Нова година
– гледам нове честитке
старих пријатеља.

 

 

Када би само знала,
колико ти љубим стопала, мала!
Ногице твоје, скакале би од жеље
кроз росну башту у касно јесење.
(Тако је говорио.)

.

Врти укруг стопала нежна
по шареној трави ливаде,
покупи мирисе, све –
од кадифе, лепе кате и раде…
(Узео је мирисе све!)

.

Мала, ја дао бих све
за један додир нежан,
када би у моје крило,
мирисно стопало било!
(Не један, већ сто!)

.

А какав би тек био ужитак,
попити мирисни напитак
од разних цветовних споја,
што скупише стопала твоја.
(И испи све!)

 

„Дивљине богиња необуздана

На земљи беше света прва

Буди приРоду прекрасна,

Срцем љуби Бога и Човека!“В.С.

 

Девана –  словенска богиња чије су функције најсличније

грчкој Афродити и римској Дијани.

Њено дуго име Џевана, како су је звали Пољаци.

Само име Деване садржи у себи одлику деве, девице

или младе девојке. Богиња шуме свакако означава жену

која у себи још има нешто дивље и необуздано, будући

да се још увек није предала мушкарцу.

Њена света животиња била је кобила, а она сама

се сматра богињом-кобилом. На планини Девици,

која је очигледно повезана са Деваном, нађен је камен

на коме се налази слика кобиле.

 

(кратак извод из текста- Стари Словени)

 

Дуга коса у којој се преламала месечева светлост, спуштала се преко рамена. Наслоњена на ваздух који је треперио од летње жеге, гледала је у правцу из кога је долазио шум воде. Мирис босиљка био је знак да су суђаје ту. Дошле су и она ће кренути где је речено…

Ослушкивала је, не би ли им чула гласове, али ноћ је, за људски слух, била тиха. Изнедрила је звуке трава, пољског цвећа, зрикаваца и косу јој сплела у плетеницу којој је даровала боје ватре, ваздуха, земље, док се вода, од извора до набујале реке, преливала у њеним очима. За неверне, који су се у њима губили, било је то место страдања – хладно и опасно. Они други, могли су се напајати  исконским страстима и лепотом која окрепљује душу. Младо, једро, тело бујало је испод  хаљине која га није спутавала, већ се лагана, обавијала око ногу које су је носиле светом док је трагала за треном који би могла задржати до вечности.

Једна душа сачињена од много слојева који су се, временом, одвајали једни од других, цепали, премештали, будили, успављивали, радили све тежећи хармонији у свом поретку, чекала је онако како се чека доба бременито новим спознајама које дају тајне моћи; чекала је да се задато обистини; веровала је у магију мириса и трава и зато је одложила стреле, препуштајући се, раширених руку, женику чији знак јој се оцртавао на челу. Зна да су је суђаје походиле на рођењу, походиће је и сад!

– О, месечева невесто! Крени до зденца! Умиј се водом, окити се њеним жубором, огрни се топлином дома, намириши  лепотом рађања! Ако ти се прикаже звездани венац, знај да си достојна  да будеш господарица свему што стане између ока које види и руке која створи!

Да, то се заповест остварује! Ево, и земља подрхтава, облаци стају, дрвеће, птице, све што живи зауставило је дах чекајући да месечева невеста ступи на престо…

Направила је неколико корака гледајући ка небу и запевала песму о љубави, чији су се тонови проносили кроз ноћ. Била је то молитва за све усамљене душе које су покушавале да промене судбински наум.  Песма јој је показивала пут , а она се полако издизала ка месту које је чекало душу која ће бити ослонац небу и земљи; душу, која ће помирити сунце и лед, управљати војскама и ратовима…

Петлови су се огласили са првом тачком пурпура изнад планина. Иако свитање од памтивека изгледа исто, нешто се, ипак променило. О томе неће говорити људи, већ време којим ће она прекрити жедну, испуцалу земљу, жељну кише која ће њеним плодовима помоћи да нађу пут до горњег света.

Тиха ноћца наступила,
Поче благо ширити се,
Небо плаво, без облачка,
Стаде зв’јездам’ китити се.
.
Гледао сам како мило
Свака своје зраке даје,
Ал’ сам глед’о најрадије
Јато од њих, што ту сјаје.
.
Упоредо све су стале,
Вођа им је прва била,
Па су небом путовале
Ширећ’ своја златна крила.
.
Тад помислих: мили Боже,
Србадија кад ће тако,
Поћи скупа? А одговор:
– Кад неслогу спржи пак’о…