Ја, која се у тебе преобразим

рођена из црвеног цвета,

златне косе с крилима нежним…

Ја, која видам и ране лечим,

верна и смерна, ал стреле носим,

раниш ли ме, жањем и косим.

Ја, опевана, спомињана,

посестрима, ничија љуба ни жена,

без крила твоја бих била.

Ја, којој влас косе не смеш да дираш,

јер умрећу ти без златне свиле,

уз прве зраке сунца као да ме било није.

Ја, што вечно те пратим за пар корака,

да те упозорим, да те чувам и храбрим,

да те спасим од зала.

Ја, која се у тебе преобразим

носећи стрелу и лук у руци,

ја којој су веровали Срби

и уз чију су помоћ побеђени Турци.

Ја, вила траварка, планинка, изворка,

ја, с тобом шетам испод месеца.

Ја, ничија… А Твоја!

*

Владан Пантелић: Радица Матушки

.

Радица је рођена у селу Висока код Куршумлије, а сада живи

и ствара – песме, приче и цитате, у селу Алабана код Блаца.

Мајка је четворо деце што јој не смета да буде плодан стваралац.

Организовала је реализацију два међународна зборника – Трептај

времена и Плави сафир. Тренутно ради на трећем зборнику –

Сунце живота. Објавила је самосталну збирку поезије – Лет сокола

изнад Пожаревца, а припрема и другу збирку

.

Члан је седам књижевних удружења и добитних многобројних

 повеља и признања, домаћих и међународних. Издвајам,

добитница је медаље светског шампионата најбољих песника света

 за 2018. годину на коме је представљала Србију, а налази се у ужем

избору за 2019. годину.

.

За срећу и успех неопходни су храброст и предан рад. Радица је вредна,

пуна стваралачких снова, и има јасан циљ. Њен животни мото, мото

ратнице, је – “Борац се не предаје, чак и када сви одустану“. Онај који

се не предаје

сигурно ће успети у свему што науми.

.

Србски Журнал отвара врата Радици Матушки, а наши читаоци,

широм света, имају прилику да упознају интересантну песникињу

са занимљивим темама и да уживају у њеној поезији и другим радовима.

У овој соби од тишине, од тишине горке,
Не цветају кактуси зелени, тамно зелени,
Као они вољени код Лорке, оног Лорке,
Где све је обојено као снени, поглед снени.

.

У овој соби од љутње, оне љутње мукле,
Љубе се плашљиво зидови, зидови таме,
Њихове сенке плахе, сенке од нас устукле,
Крваре ноћас са нама, крваре као цикламе.

.

У овој соби од бола, бола одвећ дремљивог,
Фењери жедне за уљем, фењери прегорели,
С умирућег пламена гледа нас Бог, наш Бог,
Завету сведок је, сведок да смо се волели.

.

У овој соби од срама, срама безочног,
Трепте уснуле комете, комете већ згасле,
Пред њима млечног пута, млечног је стог,
Посвуда просут је надама, просут у јасле.

.

У овој соби од кајања, тог силног кајања,
Склапа се времеплов, од суза времеплов,
Кад дође туга, та вечита туга растајања,
Нека нам дође бољи почетак, почетак нов.

Ти си ветар што милује ми лице

Ти си ово Сунце што ме купа Светлом

Твоји прсти плешу у мојој коси

На уснама ми је осмех

.

Ту си, знам, простиреш предамном

Своја најфинија ткања

И нижеш један за другим сарије

Све лепши ог лепшега

И бљешти богатство боја свиленога сјаја

Златни и сребрни вез цвета

Каквог само машта измашта,

А вешта рука везиље ствара…

.

У мени је Дивота!

.

Вучеш ме за рукав, гуркаш мој поглед –

да видим ово, да погледам оно,

Играш скривалице и мамиш мој уздах

Сваки пут кад заискри Твој несташни смешак

у оку дечака са бубуљицом,

у лептиру крај пута,

У огледалу рикше, којом обилазимо град.

.

Скриваш се и откриваш.

И знам да знаш:

Овде сам због Тебе!

(И Твоје игре скривалице падају на под

kао перле расуте огрлице,

a Ти без украса тако драгуљно сјаш!)

Песма дође на папир

Кад је пустимо да слети из кавеза

Који у глави и око главе носимо

Глава је оловка а графит је срце света

.

Песма је увек ту у нама и око нас

Ми смо увек око песме –

око песме гледа нас

Уместо љубавника загрлите песме

Будите блудни у тој лепоти

Загрлите их …хиљаде…

и плешите плешите плешите

Певајте их… певајте им… певајте

.

Грцајте их док вас крцкају

Док вас не скрцкају на најситније умове

Што ће беспомоћно пливати у лепоти

У коју сте растопили овај свет – свој свет

Онај свет, оносвет, овосвет – тосвет

Свет светли – светли свет са друге стране

Певајте плешите кроз светове!

Душом сневам снове видовите,

срцем кројим песме даровите.

Да сво пламење живих вагри 

сред духа ми и свих ватри

огреје суштаство.

Замисао моја силна јесте 

да сад појим свете песме 

да свем светом Србу и Србкињи 

даре неба ко у златној шкрињи,

донесем у радости.

Харфом сад небеском појим

речима што здраве – бојим,

јер тако се срце моје

сред свега и у свему што је,

диви светом величанству.

Хеј хај даре дај

и у песми уживај!

Тако рече песник сад у јави.

вед-речити Вилењак плави.

.

-2018.година, новембар-

Није довољно само да верујеш у Бога;

 

Бога мораш и да упознаш,
да се дружиш
и да разговараш с Њим.

 

Морате да се договарате,
ти и Бог,
онако како се договараш
са пријатељима својим.

 

Страх од Бога
мора да прерасте
у Љубав према Богу.

Тиховање се у дубоком Тиху завршава
У Тиху су спојени старт и циљ и време и простор
У Тиху су спојени слано и слатко и љуто и оскорушасто
У Тиху су спојени сви одаслани витези
У Тиху су посвећени сви Витези Праисконог Реда

Вилин цитат – 13

.

„У чему је тајна твоје беле пти?“  упита Волх
„Сунчам се на месечини! “ одговори вила

.

.

Вилин цитат – 14

.

Старче, знаш ли како се земља сазда?
О, да,  осети кроз мирис ветра
семе живота се преноси вазда!
Пољуби дрво, помилуј траву
препознај своју звезду праву
са њоме полети кроз све животе,
иста је честица твоје лепоте!

Витез мој, око паса има катану
од листова и грана храстових,
тоболац стрела звезданих на рамену
и копље од цветова румених!…

 

Видео сам лава са шест ипо глава,

видео сам сеницу да носи лубеницу,

видео сам свињу да продаје дињу,

видео сам гусана намазаних усана,

сусрео сам патку, иде на Камчатку,

и једну ћурку где иде на журку,

видео сам миша да свира у флауту,

и једног слона у фићи ауту,

купио сам кућу за три дугмића,

видео сам дрво да кљуцка детлића,

шетао сам њивама и видео коње

да седе на гљивама и пију кафу,

у татином џепу нашао сам жирафу,

видео сам човечуљка ситног ко патуљка,

ко ми не верује баш ме брига –

прочитао сам све из књига.

.

Збирка – “Лет изнад детињства“

.

Перо Зубац о Пери Зупцу

(скраћено)

Родио сам се у Невесињу, у Херцеговини, 1945. године као шесто дете.

Првих четрнаест година детињства провео сам у родном граду, а онда

су ме школе позвале у Лиштицу, Мостар, Зрењанин, Београд, Загреб,

Нови Сад. Ту сам се скрасио 1963. године и ту сам и данас.

.

Најчешће пишем и објављујем песме. Све скупа,урачунавши и дванаест

антологија нашег и страног песништва, објавио сам педесет и осам књига

од кијих су за децу писане: Хоћу-нећу, Што се на ме Дарја љути, Тито је

наш друг, Писма поверљива, Дечје срце, Да не чује неко, Перо Зубац о…,

Душа дечја, А шта ћу ја, Буди пријатељ ветру, Деца расту као куће, Деца

могу немогуће, Ово сам ја, Змајевци, Башта…