Кад надвладам себе

потражит ћу те

у капљици росе

у мјесецу пуном

у праскозорју Вида

у слободном орлу

у пространству мора

у врлети гора

у мистици ноћи

у одсјају сунца

у плесу и ватри

у вјетру и звуку

Ти само ћути

тишином ме дотакни

… Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!…

…Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…

…Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…

 

Увенуше цветови
И зелени гаји:
На земљи су широкој
Свуда издисаји.

.

Једна ружа цвати тек —
То је моја дика;
Једна тица пева тек
Срце у меника.

.

Ал’ седидер до мене,
Лепо моје цвеће,
Да створимо себи сад
Ново прамалеће.

.

Млада зора румена
Биће твоја уста,
Мирисава дубрава
Коса твоја густа.

.

Зрачно небо биће нам
Ведре очи твоје,
Месечина мекана
Бледо лице моје.

.

Звездице у очима
Биће твоји сјаји,
А лаори тијани
Лаки уздисаји.

.

Сузе моје биће нам
Киша из облака,
А пољупци сићани
Песма славујака.

.

Није л’ лепо, реци ми,
Нежно моје цвеће?
Цео живот биће нам
Навек прамалеће!

.

Мита Поповић  – (1841-1888.)

 

 

Човек је номад по срцу свом,

по мисли својој, по идеалима својим.

Он је номад по вољи божијој,

која га је ставила међу огромна пространства неба и земље.

Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и

станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Воља божија:

то су стазе и реке,

путовања и сретања и

низови живота и другова;

а не државе и границе,

коље и бајонети,

паланке-тамнице

у којима слободног човека као миша

дави господар, сусед, обичај, критика.

Тристан од множине жеља није могао да умре;

а сваки човек има крик оног песника који је записао:

Или аскетство или путовања, јер ништа друго нема!…

„Од сунца све је боје упила!

Дубоко у срцу Винче се скрила!

Род нам изродила, Велика Рода,

 Мајка снежно бела!“ – В.С.

Аутори, као што су Александра Бајић и Љубивоје

Јовановић, сматрају да родоначалник Словена

није биће мушког пола, већ женског, и да је то богиња Рода.

Доласком патријахата, словенска прамајка Рода, била

је замењена својим мушким корелатом  Родом, а овај бог

је касније, за време периода, ткз. двоверја, био

проглашен и самим створитељем Универзума.

Поменути аутори сматрају да је прамајка Словена

имала птичји облик, наиме, облик роде

и да је легендарна Матер Сва,

коју спомиње Велесова књига, нико други

до  Рода – прародитељка.

За ову теорију постоје и материјални

докази. Наиме, Дунавска стела, споменик који потиче из

првог миленијума нове ере, приказује управо роду као

божанску птицу која стоји између

Сварога и Перуна.

Прву децу је, ипак, чини се донела рода,

како народ наш и зна изреком да каже!

.

 (Извор –Стари Словени.. и..)

Песма се пише

кад из нашег срца

побегну славуји

и ноћ ћутањем

даљине дише

кад увело лишће

тражи своје хумке

а јасмин из твоје баште

не мирише више.

Песма се пише

и кад љубави давне

умиру у нама

а душа болно јеца

и уздише

кад сећања ћуте

на капији твојој

док падају тихо

јесење кише.

Песма се пише

кад цвеће плаче

на камену љутом

а ветар му тугом

вреле сузе брише

и кад тебе драга

и мириса жутих дуња

у твоме сокаку

нема више.

Погођени шутњом и

Голотињом камена,

Конзервисаном истином,

Костурима ријечи,

Јучерашњим јутрима,

Плакатима са сликама

Непознатих људи и

Уоченог недостатка смијеха

На костурима ријечи –

Одлазе соколови…

 

Стаза се завршава крај рушевина храма.

Остаци његових зидова изграђених од

масивних камених блокова обрасли су

маховином и шибљем, а од стубова

само још један стоји усправно.

.

Зидине храма

Птице уместо звона

Призивају небо

Зароних у океан, провидани,  
и на дну, где песак бели сни, угледах
изгубљен давно, поклоњени пламен!
Заплака душа, и срце устрепта,
кад приближи му се рука, јер
засја на њој пронађени знамен!

 

Лепота је потка испод и видног и невидног
Најгушћа је у Чојку који циља небо високо
А тако је – тврдим – густа и у Тијанији милој

Брдо Орлова – пењем се ка Кругу посвећења
Јасновидо гледам танано лепототреперење

Човек згрчен и непосвећен у тајносана Знања
Лута ко сеоска самсара животом и светом жеља
Самокажњен – самозаробљен – мислима везан

Мудрољубац дугим рукама разкриљује облаке
Цеди кишу – оживљава и оњивљује пустињу

У среди Круга посвећења подижем обе руке
Повезујем се са Душом и са тачком стварања
Силницама мудрим призивам пламени вртлог

Енергију Свеспасења поливам на свест света
Да се у Души појача и покрене извор осећања

Светлоплодовито учовечење силне благодети
Осећам Творац спушта кроз мене на наше Душе
Кроз њену средину као реку златне светлости

Светлило – златило развејава силу смути-проспи
Унутарње јединство са свиме испуњава груди
Рад за свест света – отвара сва закриљена врата