ХЛАДНО!

Сећања извиру као вода испод камена.

ВРУЋЕ!

Дочекујем их погачом од зрелог жита.

.

ЛЕВО!

Чује се хук сове.

ДЕСНО!

Лешинар крешти.

.

ПРАВО!

Кос умилно пева испред капије.

.

Журим.

Пролазим кроз порту, хладна.

Огрнем топлоту.

Не гледам ни лево, ни десно,

трчим право.

Топло, топло… топло ми је.

 

 

 

Учила је мене бака
да не цвета ружа свака,
да не сија само сунце
да не воли свако срце.
Учила је мене бака
нема тако доброг ђака,
који живот изучава
и све уме да решава.
Рекла ми је да се пазим,
да не мрзим већ да волим,
кад обећам да испуним
и за правду да се борим.
Рекла ми је да и камен
уме бити права знамен,
да у њему мудрост блиста
већ година милион и триста.
Учила је мене бака
да је Вера наша јака,
али да су и сви исти,
ако су под небом чисти.
Учила је мене бака
да је душа чиста лака,
да поштујем сваког свога,
да не брукам свога рода.
Рекла ми је још и ово
да долази време ново,
да газим пут поштено
и верујем у проверено.

За све на свету довољне су речи,
тугу да донесу или обрадују,
могу да трују ал њима се и лечи,
позив на борбу или мир поручују.

.

Зато мисли своје за језик увежи,
траг оставља оно што је изречено,
без разлога крупне речи не потежи,
не врати се назад копље избачено.

.

Кад коме причаш увек буди јасан,
говор као поток бистар да хитро тече,
увек одмерен никад превише гласан,
и смисао без вике довољно опече.

.

У тебе кад гледају очи молећиве,
надају се чути што срце им слути,
у теби ако иста осећања не живе,
удахни дубоко и само прећути!!!!

Сећање

у мени, око мене…

Од свих Прамајки

призивам знања

која беху тајна.

Сабирам их

у једну тачку светлости,

у себе уводим,

преко душе преводим,

ширим на све,

свукуд и свагда.

Задобијам

срећу истинског давања.

-руком писана и осликана књига Песника- објављује се у целости-

(Луча Микрокозма-одломак)

О невини синови природе,

о мудрости проста најсјајнија!

До рођења св’јета истинога,

ви пресретни поклоници сунца!

Ви сте вјерни небесни синови,

вас свјетила луче животворне

носе к Творцу, лучах источнику;

луч је сјајна богословија вам,

луч вам жертву у небо уводи,

луч вам Творца освјетљава душу!

.

Гле дивнога сада виђенија!

Сунце правде и земљу огрија,

храм се мрачни засја заточниках,

робовима олакшаше ланци:

син достојни оца превјечнога

обука се у человјечество,

наоружан оружијем правде

и стр’јелама светог просвјештења,

попирући злобу и тирјанство,

добродјетељ у храм освештава.

Ево где језде поново

Кобиле јалове

.

Док омице приплодне њиште

Тапкајући у месту

Ати чистокрвни рзају

Сапети узенгијама

.

Ждребе понеко ритне се

Не хајући на све то

.

А излаз из коњушнице

Гавран окрилатио

 

Кад надвладам себе

потражит ћу те

у капљици росе

у мјесецу пуном

у праскозорју Вида

у слободном орлу

у пространству мора

у врлети гора

у мистици ноћи

у одсјају сунца

у плесу и ватри

у вјетру и звуку

Ти само ћути

тишином ме дотакни

… Ал’ не, ја ником не бих
на свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
мој заштитник до гроба буди…

У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио.
Твој поглед ме је свуд прогањ’о,
у души давно глас одзвањ’о…
Не, није ми се сан то снио,
јер чим си ушо, ја сам знала,
сва премрла и успламсала,
и рекла: он је ово био!…

…Ко си Ти? Чувар душе младе
ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње сто ме гуше.
Можда су све то сање моје,
заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! Што да кријем?
Милости Твојој дајем себе,
пред Тобом сузе бола лијем
и молим заштиту од тебе…

…Заврших! Да прочитам, стрепим…
Од стида немам више даха…
Ал’ Ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха…