У праскозорје од смиља сна

Гле! дашак понад језера тишине

Оносветовљује јасике разјасне

У чују нечуја прачујаном

Изван свих светова иних

У безмолвију прамолвија

Суштаством чуја у пречују

Човече, сети се себе. Сети се искре живота у себи и живи.

Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без страха

шта ће неко рећи јер волиш зато што си изабрао да волиш

јер ако нема Љубави у животу, нема ни живота а ако је има,

чудеса златоправа се указују свакодневно.

Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.

 

Мир. Можда сан или два. Можда ништа. Јутро сване и

ти се бавиш свим оним што смера твоје срце данас.

Да ли је баш тако увек? Да ли живиш свој живот или

наручене свакодневне појаве које називамо животом?

Да ли пијеш јутарњу кафу у миру зато јер уживаш у

мирису и укусу или ти она служи за брзо дејство

кофеина да се расаниш док јуриш да се спремиш за

посао и одјуриш хаотичном дану?

.

Нема човека нити бића које искуси живот а да се

једном не запита зашто. Који је разлог зашто баш ЈА

живим. Да ли је то због нечега невидљивог у ланцу

догађаја наметнутих системом или…? Превише је

људи који живе у страху од нечега или некога и кад их

питаш зашто, нема одговора једног нити јасног.

Искрено запитајте себе и своје срце, зашто ја живим.

.

Да ли је то страх од посла или губљења истог,

немаштине, одржавања стандарда, због тога што тако

треба, због тога што су родитељи нам рекли да је то

једини пут успеха, због система који страховладом

заводи ред због, жене која те уцењује љубављу, због

мушкарца који те не вреднује као особу и жену, због

парчета хлеба у старости, због религије, због партије,

због лажне историје, због осећаја надмоћи лажног,

због уверености да је неко ту да те убије, због на крају

крајева тамних менталних паразита који те нападају

док ти покушаваш да живиш???

.

Листа је подугачка. И надасве лична.

.

Али оно што је изнад свега си ти човече! Све је то

споља а ти си онај који јеси, изнутра. Да ли мислиш да

је величанственост живота и свемира играла свој плес

да би се ти родио на овој планети само да би ти сутра

се уплашио мрачног створа који би над тобом да

паразитира? Погледај у себе и види ватру живота која

те греје.

.

Крикни и преузми вољу своју назад! Ти живиш зато

што то хоћеш. Ја живим зато што волим и бирам да у

сваком смислу лепоту донесем и искусим. Није ме

брига шта мисле тамни. Није јер не живим за њихове

потребе. Нити њихове мисли. Нити њихову вољу.

.

Шта ће тамни да мисле је њихова ствар јер ја живим

зато што хоћу, не зато што они хоће. Не у страху од

њих. Човече, сети се себе. Сети се искре живота у

себи и живи. Ако паднеш, устани. Ако волиш, воли без

страха шта ће неко рећи јер волиш зато што си

изабрао да волиш јер ако нема Љубави у животу, нема

ни живота а ако је има, чудеса златоправа се указују

свакодневно.

.

Страху страх, животу живот, Љубави Љубав.

.

.

За ватру живота!

.

Сјаје се у даљини Сунца зраци

 очи сјакте исконским пламом 

 у духу мир – у души слава

 срце бије снагом златоправа! 

.

 Мисли ко бисери у ниски светле 

у једну живу сферу се стапају

 стихоречје израња из магле свести…

 живореч звук ствара смело…

.

 И све је цело!

.

 И све се у једном тону уздиже

да своју слику у миру свије

 и свете сиђиле у етру печати… 

 Нека буде што било није!

.

 Све што ми мисао хоће сада

 и дух што смера ватром живота

 чиним у моћи свелепоте 

 због Љубави Божјег дара.

.

 Ја не марим шта сни мрак сам 

нити страхом чиним своја дела

 Ја живим за свој живот сав, 

за ватру живота воља је смела!

 

 

„Лази лази Лазаре!
Наш силени Јарило!
Ој Јарило божило!
Наш престрашни рабрило!
Војска ти се готови:
У Грмове лугове.
У Грмове лугове,
У Драшкове ограње.
Силна војска велика:
Обучена црвено.
Обучена црвено,
Светлу боју Јарила.
Опасана зелено,
Тврдом ветком дубовом.
Тврдом граном и светом,
Да побједи душмана.
Огрнуто плаветно,
Да му буде стасито.
Тврдо јако стасито,
Свето красно и стално.
Пригрнуто пребело,
Да му буде невино.“

Јарилов дан некада је обележеван управо у пролеће у месецу лажитрави (априлу). Нетачност јулијанског календара и везивање Јарила за св. Ђорђа (Ђурђевдан) померају овај празник у месец цветањ (мај). Јарило је седмоглави бог рата, срџбе, јарости, љутње али и бог пролећа, лета и плодности. Реч “јар“ у основи његовог имена означава ватру, жестину и гнев. У јужнословенској митологији Јарило је представљен као младић изузетне лепоте који, обучен у бело, јаше белог коња. Јарилови дани су у пролеће, а Јарило је у нашим крајевима симбол пролећног буђења природе, лета и плодности уопште. Наши народни обичаји везани за Ђурђевдан немају много тога заједничког са хришћанством већ у њима видимо трагове некадашњег обележавања Јариловог празника.
-Старославци-

 

 

Све моје прамајке

имадоше по два

суштинска дара:месиља и ткаља.

Једне су ткаље шаром своје душе

платно шарале.

Друге су ткаље чаробне речи ткале

у пространство душа слале.

Сваким мојим рођењем

овај се множио дар.

Сада,

на крају времена

сабрала сам шаре

да их дарујем свима

и свему

за Живот Вечни.

„VERBUMLANDIART“ ИТАЛИЈА СРЕБРО

ВОДА ЛЕДИНАЧКОГ ЈЕЗЕРА, КОЈА ИЗДАНИМА СВОЈИМ, УМИВА РУДУ СРЕБРА,

ОКИТИЛА ЈЕ СРЕБРНОМ МЕДАЉОМ СВОЈУ ПЕСМУ:

Сребрном ноћи пра среброкопа

полете стена небу па прсну.

Разлучујући духа сребрног

ватрометно се у прах распрсну.

.

Змај од Змајевца намоли муњу

очињег творитељног праска

да заголица духа сребрног

у кикот радосног воденог пљуска.

.

Кад озорило и Сунце грануло

весело кијао Змај од Змајевца.

Свако „ћиха“ пламеном плануло

кад Веселић виде брата близанца.

.

Рупа за летећим каменом што оста

сад се срмом воденом таласа.

А брата нема већ одраз наста

на води која се сребром беласа.

.

Сјатише се виле подно Змајевца

зарад новог воденог витеза.

Колом својим да заведу младенца

и једна постане змајска принцеза.

.

Кад Луном сребрило коло виленило.

Кад златило зраком Радосника

Језеро свет лепотом веселило.

Змајево крило јатило намерника.

.

У скуту Змајевом блажени пирови.

Услад и Лада их љубују Љељом.

Да кћер јој Мокош снагом подвори

па да животвори својом Купалом.

.

Дунаву мутном оцрнила мисао

да поврати плаветнило своје:

Змајеве воде буде ли сркао

кроз козјега вимена подоје.

.

И опет рупа зјапи камена

над којом ноћу виле вилене.

Залутале из сфере без времена

у којој Језеро нестало није.

Једва чујан звон мојих корака, галебов

крик и шум таласа чине тишину још

дубљом. Један рачић бежи од моје

сенке и склања се иза камена.

Седам на прастару полусрушену

камену клупу испод великог

чемпреса и ослушкујем.

.

Испод чемпреса

Ослушкујем тишину

Шум таласа

Под месецом берем траве – лекове за душе загубљене!
Под сунцем берем траве – лекове за душе забрављене!
Месец зрак спусти – путоказ ми прави ка месту
Где вода жива цветове залива а
Сунце шуму светли тамо, где душа снива!
Берем траве под звездама, где Вилин река пева
Где грле се јутром Вилани са својим Вилама
Берем траве кад дан таму свлада
Кад отворе се капије наших светова
Као жене Рода мога што радиле су некада!

 

По близаначкој мапи света лутала је својом чежњом до почетка који је заправо био крај њене пловидбе до Робинзонових далеких трагова. Чекала је Блиставу Тачку Укрштаја – да пронађе свој знак у њему, па потом да продужи тихим корацима ка пространим пустињама, тек слутећи капи његових пољубаца.

.

Сањала је често, у магновењима, како је само њена звер грли, нежно а до пуцања свих грана и плодова, до покрета ветрова који разносе зрна свих времена, изван отужног живота. Пробудила би се, сва уплашена, па је њене страхове увек грлио један посебан ноћни зрак, и један го маслачак који би баш тада васкрсао на хладној постељи. Онда би је маслачак гледнуо, да умилније не може бити, тек да покуша да разуме зашто је он тако, ето… најдостојанственије биће међу људима. Иако је добро знала све своје првобитне страхове, увек су јој нови, и упркос вери, надолазили… а посебно тај један – највећи, а страшно њен – да ли ће напокон разумети суштину једног жутог маслачка. Али, гласови су тада замолили тишину да пусти њене мисли близу сита… па можда буде… једне… која неће остати на мудрој површини са рупицама која држи глупости, стрпљиво чекајући да добро буде пропуштено – или их, једноставно, врло лако проспе са себе – као нечист прах.

.

… Говорила је, а у вечитом страху да не погреши… да је маслачак биће које не осећа бол свачијег даха и да га је сваки, откидајући му спољашњу лепоту до огољености, чинио лепшим – те он мора бити достојанствен, тако го, тврдила је то непрестано. Записивала је и исту мисао, да не заборави, стварајући себи нове доказе да је баш тако. Тик до те, само њене истине, још је нешто било, али и на свим другим њеним списковима мисли по жутим хартијама – увек велика а скромна реч – „млеко“… па јој је једино она могла бити утеха, кад год погреши. Знала је одавно да јој је само та реч смиривала први плач, и све потоње…

.

Дакле, тај маслачак, као сама жеља, волео је да, несебично дајући делове себе, услиши свачије… па нека их и ветар разноси по плавој бескрајној нади, али собом жеља – није умео другачије. Волео је, а једноставно, и сувише, сувише лако – оно сувише људско. Али увек је у својој тишини знао да нико и никада неће моћи бити, јер такав апсолут није дат људској природи, достојан његове „више“ лепоте. Таква лепота била је заправо у само једном, у сувише једноставном покрету – да дарујући целог себе Другом – а ради њега самог – маслачак „мисли, дакле, постојиш“ – шшшш… благослов је потом лагано падао са свих грана својим најлепшим цветовима, једновремено…

.

Лутала је она, и даље, својом чежњом – и по мапама далеких, непознатих светова, ходала је и по океанима, и по пустињама, и по најудаљенијим острвима… само да би некада можда пронашла свој знак у њему који је био – сама жеља…

.

Потом би јој се на постељи, а сасвим очекивано, тај маслачак чинио и лепом звери која уме да љуби. Да, и та њена дивља а далека, измаштана и сањана звер, питомо је тада гледала, крајичком… Онда би надрастала и њу саму и постајала би у њеним очима одистинско људско биће које у својим ушима чува све звукове откинуте лепоте маслачка.

.

Био је на њеном жутом списку исписан и један љубавни женски савет, који је као само обећање увек лебдео над њом, кад год би клонула духом –

.

„Писмо из прошлости које говори својим сном, овог дана … месеца… и године:

.

Кад прогутам олује, нема ничег вреднијег него да верујем у пролећну благу кишу која ће танке власи жељне стварног миловања учинити таласима плаве ливаде која је близу неба… а сасвим у пољу Твог блиставог ока – које ми се сада, изнова, чини излазећим сунцем које би могло угрејати моје већ сувише мокро биће… док са њега ситне капи оцртавају облик дуге чежње за Тобом…“

.

Чекала је Блиставу Тачку Укрштаја – да пронађе свој знак у њему, а тамо негде, на неком далеком острву, лежао је нечији осмех…

Слика – Слободана Матић

Тамо где је срце распето и свето,

Где су бедеми чемпреси са Хиландара,

А на капели Воила фреске мозаиком слика,

Надомак Солуна, међу спомењем Зејтинлика,

Још мермером одзвањају кораци чувара.

.

Оно што је од Бога на дар даровано,

Што се сећањем и шајкачом чува,

На бранику историје, на темељу вере,

Небеско је царство за браника царовано,

Ако се на њега светим лествама узвере.

.

За нашу слободу гинули су преци,

За сећање на њих Ђорђе одвек живи,

Сети се, барем, ти не мораш да гинеш,

Ако међу плочама свога претка нађеш

„Незнани туђинче, кад случајно минеш…“

.

Н. М. „Хвала једном дивном дечку за идеју да напишем песму Чика Ђорђу за рођендан

и захвалност што је читав живот посветио чувању спомен-поља и наше историје.“