*ВЕЧНА  СЛАВА   НАШЕМ  ПЕСНИКУ*

 

 

Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.
.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
.
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
.
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
.
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
.
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
.
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници, Срби су ко и моји Преци.
.
Благолики, мекодушни тврдоглавци
И груборечићи, али светосавци.
.
Ако ову дугу зиму зла презиме
Сачуваће своје име и презиме.
.
Хвала им што бране Гробове од траве
А кућни праг и славски колач од троглаве.
.
Благосиљам им софре и колевке
Захвалан што смем изаћи пред Претке.
.
Нек им се димљаци на кућама диме
Све док укућани славе Крсно име!
.
А ја, њин предак, слуга без ајлука
И без газде, песмољубац и ђак Хромог Вука.
.
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем Грумен
.
Ове земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах наших Предака!

-1993-

 

 

 

Задивљен лепотом

Велике Душе

Мајке Земље
.

Снег је гле још девичански бео

И плаветан у сутон

Као негда давно

..
И још ме сетом радује

Тишина нежна у свитање

Као негда давно

..
И још рси прта у пољу

И још светли белина снежна

И још ждралови лете у ноћи

Подно Вечерњаче и младог Месеца

..
Као негда

.
.
Гле! ко некад давно

Када са Јелице планине угледам Тијанију

У мени заиграју и заспалице и дрхталице

Одједном је у мом бићу све на свом месту

Око се отвори – и видим да је свет – склад

.

Птице ронопролећнице распростиру гнезда

И непрекидно певају песме богоузносице

Стара лија се прикрада тетребу занесеном

Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме

.

Гавран – стражар будно на јастребе мотри

Да му не покраду гнездо на електро стубу

Гуштери се јурцају по осунчаним стенама

Чобан тера овце и козе –покретни акварел

.

У мом дому стали и заспали кућни сатови

Заспали у времену али су будни у вечности

Нећу да их из вечности дирам нити навијам

Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Лежим са змијом под главом
Ту, где сам се у године скрио
И покривен оном љутом травом,
Друкчију сам збиљу уснио
Ту, где сам се у године скрио.
.
Тако ми је лепо! Не буди ме,
Ти што одоцнели навијаш сат,
Ма умро! Ако си, Смри, црно име,
То што сним – ја ти узваник и сват!
Тако ми је лепо! Не буди ме!
.
Милост за оног с даљином
Преко чела који овде издише,
А на небу спи дубоким сном;
Благост му на лицу, гле! Тише!
Милост за оног с даљином.
.
Кад дођем свему враћен
Што ме иза угла чека и отима,
Помислићу у неверици, снен,
Да то змија зове урок-очима,
Што ме иза угла чека и отима!

 

Да, риђокоса ми је на уму
лешнике што скупља на старом путу
осим музикалности своје
можда је она и моја негдашња драга
– пасторална.
..
Ал’ од свег најважније је да у врт
иза старог пута сврати кад се зима
у пролеће преобраћа
и ту увијати косе стане
о крошње дрвећа тако вешто.
..
Сам тај призор скоро да гледати не смем
али пратим је као чувши сонату,
док све жиреве не покупи престати неће
у дрвеће огромно ударати.
.
Понекад јој, чини ми се, приђем,
у заносу њеном непримећена
само да кору са дрвета мало изгулим
лешнике у џепове покупим
да што краће траје сурова игра њена
= псалм мисе у д-дуру.

 

Развијам у себи отачаствољубље,
Род волим као родољубље,
Истину гледам кроз истинољубље,
Правду делам уз правдољубље.
.
Љубим звезде кроз звездољубље,
Сунчев календар уз Винчољубље,
Све лепоте света лепотољубље,
Историју своју, Лазарољубље,
.
Волим другаре, Дружељубље,
Сваког човека, човекољубље,
Древне Србе кроз Србољубље.
И сагледавање себе дубље,
Душељубље.
.
Наш Слав кроз славољубље,
Светле силе кроз светлољубље,
Волим Ко-смос кроз космољубље,
И најмањи квант кроз квантољубље.
.
Може ли се волети вишље?
Може ли се волети дубље?

 

 

 

Усуд је
или хир природни.
Бестрагом нестаје време
у коме смо жигосани
на кожи дивље звери
и на ветрометини сушени.
Умире тиркизно и лилаво,
урокљиво и ћораво,
бљутаво и сласно.
Умиру генијалци и лудаци,
цареви и пајаци,
слабићи и јунаци.
Умиру под истим кишобраном
очајници и заљубљеници,
калуђерице и блуднице,
зечице и отровнице.
Умире ко у зору први кукурикне,
у поноћ ако не чује звона,
ко у огледалу не види двојника
а у потоку види једнорога.
Умиру браћа и јединци,
копилци и мезимци.
силни и јадници
и они охоли и за душу мелеми.
Умиру пастири и јагањци,
кађени и испоштени,
кадије и тужени
и они укаљани и ко чаршав чисти.
Усуд је
или хир природни.
У тој књизи добитника
ни моји греси нису заборављени.
И свe време ми изнад ћубе
један бели, неисписани облак прше.

20.08.2016.

.

Милорад Куљић: Милан Бадњар је рођен у Врбасу, 15.09.1955. године, од оца Бранка и мајке Терезије. Основну школу је учио у Бачком Добром Пољу и Врбасу. Средњу економску школу је завршио у Кули. Током средњошколског образовања и, неколико година по окончању, био је активни члан аматерског позоришта из Куле. Поезијом се бавио од средњошколских дана. Иако је још тада, као ученик, за своје песме награђиван, нема објављених књижевних радова, осим пар песама штампаних на књижевним страницама часописа, а учесник је и у неколико књижевних Зборника. Једно време је радио као ангажовани дописник Политике из Београда, за регион средње Бачке. Транзиционо невреме, са временом међуетничких ратова, узрокује његово исељење у Шведску, где и сада живи, повремено гостујући у завичају.

 

 

* НАГРАЂЕНА ПЕСМА ХИЛАНДАРУ

На Расковниковом Петом међународном фестивалу ХИЛАНДАР – СИЛАН БОЖЈИ ДАР,

одржаном у Центру за културу, у Смедереву, (субота 23. 03. 2019. година)

учествовало је 110 песника. Песма – Српски светионик, песника Милорада Куљића,

 даривана је избором у десет награђених за најлепшу песму Хиландару.

 .

Уредништво Србског Журнала, поносно и радосно због успеха песника Куљића,

успеха у великој конкуренцији, награђује га објавом још једне његове песме

на истој страници.

Избор је песма – Буђење Помпеје.

 

Над плавет Егеја се узнео дар
да сфери небеској стреми.
Хелен Ђорђе би монашки нејмар
који Атос светошћу оплемени.
.
Гусарски пир му појео дар
но нови се ктитор појави.
Хеленов дар поста Хиландар
осијан у Немањића слави.
.
У бедем опасан тврђавски
сазда се безбедни монашки стан
молитвени дом богословски
постаде божији храм радостан.
.
Сваки је потомак рода славнога
и владар српски множио дар
светлећи себе светлом од Бога
узносио собом Вишњем Хиландар.
.
Слава је српскога правослвља
врила из свете кошнице знања
где монах је сваки пчела марљива
у светионику светог спознања.

.

Буђење Помпеје

.

Живи се рингишпил у Фрушку слио.
Уместо седала стих врти речи.
Умном народу још више је мио
јер летач речју у Богу је јачи.
.
Поета један па за њим други
и тако се речима обрће круг.
Песма се растегла у дан дуги.
Не губи снагу песнички здруг.
.
Попушта саркофаг петослојни
ватреним огњем од пепела сливен.
Ту је похрањен живот престижни
фрушкогорском Спартом чувен.
.
Из феникса овог буђењем силе
песмом Свемира душе се разносе.
Поје се речи радосне и миле
звездане ноте што их доносе.
.
Ватра моћи испуни тела
а од ње песнике језа стреса.
Оживело пет лединачких села
духом снажног поетског земљотреса.

 

 

Чари ванвремена пламте!

Звездани осмех краси лице

Тајне се читају – писанице

Видом их пише твоје срце

.

И лете речи реком сјајном

Од извора – извору звезданом

Рука у руци – нежности плам

Корак уз корак – вечности знан!

 

У почетку беше РЕЧ.

Упрљасмо је.

Одузеше нам светлост

Горске виле у сновима мојим.

Бауљамо у мраку као ничији свеци.

Тама нам је свеће и тамјан погасила.

О, Господе!

У вечитом краху вапимо за милост

Дигни нас из мрака

да Ново царство у славу Твоју

поново створимо.

*

.

Моја реч

.

Далеки су божански скути Твоји.

Стидим се пред Небом,

Стидим се пред Сунцем

Прљав ка Твом лицу светлом ходим

Ни час смрти убити ме неће

јер треба ми Истина

ходочасника Твојих.

Реч моја са усана

молитву створи

пред раскошним лицем Твојим.

*

Владан Пантелић: Стеван С. Лакатош

.

Стева Лакатош је један од Песникових пријатеља

из Панчева. Збиркa – Изгубљено царство, из које су

узета Стевина размишљања, настала је 2014.године,

у Грчкој, за десет дана. Ову поетику покренуо је један

мистични облак изнад Свете Горе. Нешто заспало се

покренуло у Стеви и јасно су му се указали путеви ка

остварењу чистоте срца. Чисто срце је златни кључ

који отвара врата за повратак човека на пут Творца.

Стевина збирка је, заправо, његов напор да нам предочи

да пут није лак, да можда треба пуно времена, али је

врло јасно указао на два основна постулата Речи Божје,

а то су Љубав и Вечни живот. На нама је да се излечимо

од вируса ума који производе старост, болест и смрт.