Камена земља тла освештаног

стопама светих походника.

Сребрна колевка рода Савиног.

Олтар светих великомученика.

.

 Са тла светога лак је узнос

свему што у вис небески стреми.

Највеће благо овде је понос

и људи чојством племењени.

.

Мајка га родила на камену повила

кроз који га светост прамајке дирну.

Свету му хаљу стена одену.

Судбу му светачку одредила.

.

Ка судби својој кроз стење Завале

мали је дечак храбро пошао.

У Светилишту Бож’је хвале

у пећини кушној дом је нашао.

.

Светлошћу својом Тврдош укрепи

да златним светлом сјаји.

Стеном Острога себе посвети

да отуд мистичним тајанством таји.

 

 

 

Титрајући водњикаво, пихтијасто

Преплавише сој надумни плавно

Поплавише језгро семењака

.

Угушише јеедно малодушност

Нахушкаше браћу на сабраћу

Огадише залогај огњишта

.

Изветрише крвну добродушност

Упљуваше љуску човечности

Уцвелише осмеј благобожни

.

Присвојише надумље безумљем

Угнаше смелне међу гневне

Празноверјем распршише верне

.

Угаснуше

Искру правдољубља

 

 

 

Вилин цитат  9

.

Изаткала сам душу у своје књиге,

сваку реч од светлости оваплотила

из сфера у којима живот вечни пламти

из сећања давних које душа памти!

 

 

.

Вилин цитат  10

.

Даруј постојању дела душе ретка

догађаје давне где учесник ти си

јер душа се сећа самог прапочетка

изведај нам тајне што слутио их ниси!

 

Опколили смо сопствене мисли
У два логора
Два стецишта угаслих
Очекивања.
Седимо са две стране
Исте арене
А на попришту
Без смењивања
Слутње само
Још се као
Лавови
Са гладијаторима боре.
Отворимо наше усне
Нека нам уђе кроз поре
И меке учврсле боре
Макар трачак
Неразумевања.
Макар привид
Узајамног исмевања.
Раскрсти прсте камене
У чвор свезане
За сваки случај.
Не гаси пламене
Из груди што букте
Па врата закључај
Од тешког храста
Што за нама хукте.
И као да смо сами
На овом свету
Начини потез први
И на овом рулету
Ми
Играмо до задње
Капи крви
Игру престола,
Без мрве кајања
До задњег прага
Неиздрживог бола
И ко победи
̶  Нека слави пораз!

.

-извор: Поезија суштине-

Чекам да сванеш.

Чекам да огрејеш.

Чекам да планеш,

заталасаш,

опхрвеш.

.

Чекам да стасаш,

да згранеш,

да брзо и јако

грунеш и зданеш.

.

Да ме погледаш.

.

Чекам да сечеш,

да режеш,

да гранеш

Да настанеш.

Да пропланеш.

.

Да се винеш и завек постанеш.

.

Чекам, о чекам

да крај мене станеш.

 

 

 

 

.

– књига  „Песме уснуле звезде“ 2005. (збирка песама награђена – Првом наградом за рукопис на међународном конкурсу 2004.)-

Свако јутро гледам дуго у Јарило сунце

Дишем четири ритма опонашам Свемир

У моје очи теку фотони зрнце по зрнце

У души духу свести телу нестаје немир

.

Када зурим природно се отвара треће око

Посматрам бића невидна двооком гледу

Њихов свет је нама брз и трепери високо

За њих – ходати а не летети – није у реду!

.

Ни мени спороходни корак – није у реду

Стога помно зурим у сунце без трептања

И управљам за доскок на Лиру или Меду

Од Аватара и Аса – предака изучих Знања

.

Намерио сам одавно да скокнем далеко

Превазиђох кораке по врховима планина

Да видим физичким очима удаљена бића

И гледам прародину и сунца других боја

.

Преко Јарила – уз технику – доскочих меко

Загрлих прарођаке – бића божански фина

Обли ме Љуб Творца – моћ Самооткрића

Причам разгледам и пратим осећања своја

.

Хоћеш ли остати овде снама – са својима?

Враћам се да обавим задатак па бих пош’о

Дошао сам на Мидгард – радим са многима

Рамха! Али што си дош’о када ниси дош’о?!

 

Опет ће плећа стараца да озелене.

Под кожом, чујеш: потоци – живота јавке;

Пољаном белом на сунцу болесник језди.

Из неба самог, видиш, дрхтаве ничу травке.

 ..

Јединства вечног из свега ниче трава:

То седам небеса ноћас неко откључава.

 

 

Драгомир Брајковић (1947 -2009. ),

Збирка – „Пролеће у Техерану“

Сањај, маштај, воли, праштај,

жели, дели, за срећом крени.

На пут се спремии и  опет срећу преокрени,

полети, прелети, љуби, срећу не изгуби.

Свирај, певај из свег гласа, нека љубав

буде део твога спаса.

 

 

Постоје две врсте љубави: једна, љубав роба; друга, која мора бити достигнута кроз рад. Прва нема вредност уопште; само друга има вредност, то јест, љубав достигнута кроз рад. То је љубав о којој говоре све религије.

Ако волите кад „то“ воли, то не зависи од вас и тако нема вредност. То је оно што зовемо љубављу роба. Волите чак и кад не би требало да волите. Околности чине да волите механички.

Стварна љубав је хришћанска, религиозна љубав; нико се не рађа са том љубављу. За ту љубав морате да радите. Неки је упознају у детињству, други само у старости. Ако неко поседује стварну љубав, стекао ју је током живота. Али је веома тешко научити је. И немогуће је почети је учити директно, на људима. Сваки човек дира другог у живац, омета вас и пружа вам врло мало шанси да покушате.

Постоје различите врсте љубави. Да бисмо разумели о којој љубави говоримо, неопходно је да је дефинишемо. Сад говоримо о љубави према животу. Где год је живот – почевши од биљака (пошто су и оне живе), животиња, укратко где год постоји живот, постоји љубав.

Сваки је живот представник Бога. Ко год може да види представника видеће Њега који представља. Сваки живот поседује осетљивост за љубав. Чак и неживе ствари као цвеће, које немају свесност, разумеју да ли их волите или не. Чак несвестан живот реагује на одговарајући начин на сваког човека и узвраћа му у складу са његовим реакцијама.

Како сејеш тако жањеш, не само у смислу ако сејес пшеницу добићеш пшеницу. Питање је како сејеш. То може дословно да се претвори у сламу. На истој земљи, различити људи могу сејати исто семе а резултати ће бити различити. Али то су само семена. Човек је сигурно осетљивији на то шта је посејано у њему него семе. Животиње су такође веома осетљиве, мада мање него човек. На пример, Х. је послат да брине о животињама. Многе су оболеле или умрле, кокошке су носиле мање јаја, итд. Чак ће и крава давати мање млека ако је не волите. Разлика је потпуно зачуђујућа.

 

Човек је осетљивији од краве, али несвесно. И тако ако осетите антипатију или мрзите другу особу, то је једино зато што је неко посејао семе зла у вама. Ко год жели да научи да воли свог суседа мора почети са покушајима љубави према биљкама и животињама. Ко год не воли живот не воли Бога. Почети одмах са покушајима љубави према човеку је немогуће, пошто је други човек као ви и удариће вас у леђа. Али животиња је нема и тужно ће се склонити. То је разлог зашто је лакше започети праксом на животињама.

Веома је важно за човека који ради на себи да разуме да се промена у њему може одиграти само ако промени став према спољашњем свету. Генерално ви не знате шта се мора волети а шта не сме, пошто је све релативно. Код вас, једна иста ствар је вољена и није вољена; али постоје објективне ствари које морамо волети или не смемо. Стога је продуктивније и практичније заборавити на оно шта зовете добрим и злим и почети да делате само кад сте научили да за себе изаберете.

Сада ако желите да радите на себи, морате да извежбате у себи различите врсте ставова. Изузев великих и очигледнијих ствари које су несумњиво лоше, морате да вежбате себе на овај начин: ако волите ружу покушајте да је не волите; ако је не волите покушајте да је волите. Најбоље је почети са светом биљака; покушајте од сутра да гледате биљке на начин на који их нисте гледали пре. Сваки је човек привучен ка одређеним биљкама а према другима не. Можда то нисмо приметили све до сада. Прво морате гледати, затим ставити неку другу на то место а затим приметити и покушати разумети зашто су то привлачење или одбојност присутни. Сигуран сам да свако осећа нешто. То је процес који се одиграва у подсвести и ум га не види, али ако почнете да посматрате свесно, видећете много ствари, открићете много Америка. Биљке, као човек, имају међусобне односе, а односи такође постоје између биљака и људи, али се мењају с времена на време. Све живе ствари су повезане. То укључује све што је живо. Све ствари зависе једна од друге.

Биљке делују на човекова расположења и расположење човека делује на расположење биљака. Док смо живи експериментисаћемо. Чак и живо цвеће у саксији живеће или умрети у складу са расположењем.

Из књиге – “Погледи из Стварног Света“; Превод – Артер Миоn