Текле су све наде престајања,

жеђ, жеђ…

.
Киши!

.
Упија земља снагу

све се одједном боље види.

Море до у бескрај од истих покушаја

подиже се

да пређе обалу.

Нит обала плови,

нит се море диже,

само замља пије.

Моји преци, отац, мајка, деда, баба, прадеда, прабаба,

чукундеда, чукунбаба и тако редом уназад негде до неке

године средњег века били су сви хришћани православци.

И ја сам то, крштена сам, идем у цркву, испод њиховог окриља

и њихове вере не могу и нећу.

Поносна сам на наше дивне манастире, свете храмове

које подигоше српски владари.

Поштујем и славим Род православни.

И верник сам.

Али ја, као и сав српски Род, имам претке и

пре рођења Христовог, и пре примања хришћанске вере.

Они су веровали у Вида (коме је посвећен Видовдан),

у Перуна, Дајбога, Велеса, Јарила,Морану,

Мокошу, Живу и друге богове јер беху многобошци,

али вероваху да сви потичу од једног бога Сварога,

да су његови различити ликови.

Наши српски преци су их славили, молили им се,

приносили им дарове и до данашњег дана сачували

неке обичаје и обреде које су припојили православљу.

Њихови богови нису били демони и наши преци из тих

давних времена имали су своју

родну веру.

То су моји преци и ја их поштујем и славим,

не називам их паганима, речју којој многи дају погрдно значење.

Не одричем се тих својих некрштених предака јер

су нам корени веома, веома стари, а без бога се

никад није могло живети.

И зато, слава им, скупа са њиховим боговима,

заштитницима Рода!

 

(Сонетни венац)

Р ањено птиче светли у жбуну

О сица сише гроздове кише

С тоји грм у сваком жутом зубуну

И слуша како стари грм дише.

 .

Р ода, цвет барских вода, у лету

О креће цело небо над долом

С ад у подводном сеоцету

И гра обесно световско коло.

 .

П љуште зреле кокице жира

О рњаш у купа звезда у капи

К идај, о кнеже, опасач вреже!

 .

О бад кроз дољу просвира

С лете на крупну купину капи

И паук стеже свилене мреже.

 

 

Дубоко удишем мирис шуме и мора. На

небу је неколико облака. Један од њих

изненада заклања сунце.

 .

Додирују се

Сенка белог облака

И сенка бора 

Кад се срце чинило вуком

рањеним под ветровима

држала сам пламен

над гробом женске косе

.

Кад се чинило

да је срећа лахор иза уха,

топла кошава

била је уздах издаје

.

Сузе су куцкале из мрака

и уклесале се у покров

онда кад се мислило

да је стање један облик

и да је човек

диск са сводом куполе

.

Вавилонска мапа

одавно ми показује

да је женска коса моја

и чини се да дуго већ

не познајем себе над мраком

док сузе куцају по смрти.

.

Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“

 

 

-Из песничког рукописа, ван збирке „Паун на недрима“-

(Сонетни венац)

Е, ту је софра с чашом мака

Ту још помало жамори пир

О шишан чаир прелете сврака

Прскају звезде ко зрео жир.

 .

Р оса се гаси на бледом лицу

Х лада и пада под божје дрвце

Н абоде бик на рог лубеницу

У којој копни румено срце.

 .

И нежност је као трава

В оле све косе да је покосе

Еј, златна жишко у росном руну!

 .

Течура танки поточић мрава

А влију ветра почишћа ветар

Р ањено птиче светли у жбуну.