Девет је стотина сутона желело једну радост,

Док сам живео

Заборављен, напуштен, презрен,

Гажен као мост над водом.

.
Тек – једне вечери 

Кроз блесак последњег зрака

Младог месеца, сокова и вода,

Угледа дух занесен

Како вечерњи облак добија облик и свест,

Како се огромно небо отвара и сјајем

Неслућеним 

Одузима једном заувек несрећан дах.

А Спас, коме се гоњена звер као и човек нада,

Говори светлошћу, непролазном хармонијом:

Да нико није заборављен и сам.

.

-Извор- Поезија суштине-

Волим да седим уз ватру и тихујем, не због топлоте, већ зарад

топлине, што и јесте душа ватре, дух и дах Огња живога.Ватра ме

вазда подсећа на правасељени и на Праискон, јер је битије од

Прабитија, јер је сушти од Прасуштаства. Уистину, ја и душу живу

осећам и видим као Огањ живи у Правасељени, као пут успења на

деветсто деведесет и девевет ступњева (у овај ступањ је уведен и

Владан, на Светог Михаила 1996. године, на једном од Неба

у Васељени уз девет пламених језика), као посвећеничко путовање

без почела и кончелаа – од праискони све до праискони.

***

Певачева молитва благодарна

 .

Боже Надједини

Твој са и Тобом

И Ти Сам

Од праискони

Све до праискони

И спаси ме

И саклони

Од света у опсени

И од иних гле!

Који нису Твоји

И у теби

Боже Надједини

Девет првих дана и ноћи од срп младог месеца
Тихујем и постим – прочишћавам и чула и свест
Без гласа – брбљивка и без мисли – љуте авети
Чистим и окрећем спирале избељујем јаснице
Окренут истоку убрзавам жив-вире у смеру сата
И ходам мрачним тунелима – лавиринтима ума

.

Ох како пред тишином пада безбожје зрикаво!
Пада неодлучност – бразда и пукотина у личности
Тишина прочишћава грло и уста – пећину зубату
Тишина прочишћава и васцртава сјајне видике
Тишина – као водеан дубине – тишином казује
Тишина – када проговори – шаље речи медоносне

.

Хајде да сви сви будемо вође – тихи и незнани!
И да владамо са љубављу – врх силом Универзума!

.

А ти – моја друга половино – ткаш ли Вечност?
Немој душо да пољутиш наше нерве језике и очи
Хајде моја друго – врзину посеци запали прескочи!
У центру свих раскрсница попни се на кам кремен
Пропо-ведај мудрост и преокрећи усијане главе
Словољубве људе усмери ка врху високе планине

.

И ја ћу доћи тамо где две реке траже и налазе ушће
И исплести ти венац од расцветалих лек – биљака
Слушаћу твоју проповед док ти Тијанадо мрси косу
Онда ћемо се загледати у златно овално огледало
Нећемо се уздати у очни вид – невид већ осећај
И изабрати најбољу будућност – једну од милион!

Наш несвесни народе,
никако да се пробудиш…
Опсенама те разним заводе,
да блиску пропаст и не слутиш…
.
Мој народе потпуно опкољени,
хоће да сврше с тобом, да узму последњи данак
од тебе…
Ах, народе мој вољени,
устани, брани своје, погледај око себе…
.
Пробуди се, погледај, у блистави зрак,
у сунце, које је већ на небу високо
и које те опомиње: живи и буди јак…!
а у исто време чуди: зар још увек спаваш дубоко!?

.

Мина Виткојц (1883-1976) велика песникиња Лужичких Срба. Писала је углавном родољубиву и социјалну лирику која одише топлином и женским сензибилитетом. Посебно су познате њене песничке збирке Српске песме и Венчић блотског цвећа. Уређивала је недељник Српски гласник док га немачке власти нису забраниле 1933. године.

Извор:.  ПОЕЗИЈА ЛУЖИЧКИХ СРБА – СРБСКИ

 

 

Забрањивали су прецима мojим
да славе Бoга крoз сунце и ватру,
ал’ jа, њихoв унук, евo, joш пoстojим.
Нису успjели вjеру да им затру.

.

Бранили су мojим пра-прадjедoвима
да пoштуjу небo, вjетар, земљу, вoду…
али, хвала Бoгу, евo, joш нас има.
Ми ћемo траjати и кад oни oду.

.

Oни су мислили да сунце пoстojи,
и вoда и земља…, да пoслуже њима,
пoслушнo и пoнизнo, њих jаднике, кojи
сад кукаjу, у страху, да се миjења клима…

.

Ругали су нам се, да jе наша вjера
безбoжничка и да све нам jе прoклетo,
али Светoвида никo не истjера
из нас, ни сламу, бадњак – дрвo светo…

.

Ми joш увиjек бojимo и шарамo jаjа,
истo к’o и приjе хиљада гoдина…
Сваки стари детаљ нам jе oд значаjа,
да би се чувала вjера oд старина.

.

Наше старo знање, каo ватра света,
предаjе се oдувиjек, из руке у руку
и свакo се држи светoга завjета,
да пренoси знање сину, ил’ унуку…

.

Пренoсили смo га пjесмoм и гуслама,
кojима дjедoви joш унуке уче,
и нашим старим и мудрим бабама:
свака oд њих пренoси знање на унуче.

.

Акo Бoг да би’ће кoга да пренoси
oнo штo се, евo, дo сад сачувалo,
знаjућ’ да ће бити старац сjедoкoси,
jеднoм, штo сад слуша, oвo диjете малo.

.

Дoк нам jе jезика и старих пjесама,
кojе нам гoвoре o давним прецима,
би’ће части, храбрoсти и среће у нама…
Чуват’ име и jезик, завjет нам jе свима!

.

Збирка „Старе ватре опет пламте“

Само Душе из истог Рода имају мисли исте

телепатски коминицирају у трену

брзина и снага мисли су им чисте,

неухватљиве за друге,  као поток бистре

и печате извориште у речи кад крену!

.

Мир у себи носи, цветај у чистоти

Душо моја,која си ми у походе дошла

своју тајну пренеси камену у гори

где гавран на њу стаје у одређено доба

нек разгласи где је твоја душа пошла

и против чега живи свет треба да се бори!

.

Није све што хода и људску главу носи-живо

чувај се волшебника којих је све више

твоје мисли они читати не могу,

ту сам да те штитим кад ти приђу ближе

само ме позови именом по Богу!

.

Отправљам те даље на путеве Права

компромисе не прави са силама таме,

са непријатељем живим победу однеси

живот му поштеди, не дај да га ране

на светлост га управи да тамо остане!

.

У томе је храброст и победа твоја

Душо светла праисконог из великог боја!

 

Ја памтим говор тишине

и ветра у крилима птица

и снивам шапатом сунца

и одјеком камених литица…

.

Ја дишем мирисе земље

трава и другог биља

и испијам чист нектар

лаванде, босиљка, смиља…

.

И као да одлазио нисам

сред Природе безгласно стојим

без снаге да учиним покрет

дамаре среће бројим

дишем

         и тако

                  постојим.

 

www.ekologijasvesti.com

 

Под пазухом

Носиш мјесец,

У грудима

кријеш сунце,

у очима

носиш птице,

У срцу ти

Ћутња ћути –

Под ногама

Јутро спава

.

-Из збирке песама „Ако прећутим пјесму“-

 

Некад давно сањала сам чудан сан:У непознатом пределу, невидљивом оградом ограничен круг

у коме стоји мноштво људи.Изван тог невидљивог круга не могу да изађу.

Налазим  се у прстену људи који окружују ову скупину у кругу.

Ми смо посетиоци који радознало гледају људе заробљене у кругу. 

Призор је невероватан, узбудљив и упечатљув! Људи у кругу су обасјани благом светлошћу

као месечином, али лица су јасна и видљива.

Људи се нагињу ка нама који их посматрамо,машу рукама и нешто нам довикују.

Разазнајем једно лице које гледа у мене. Човек ми маше руком

и кад схвати да га видим. виче, непрестано понавља :

„Гледај ме, запамти ме,запамти ме!“ Јасно видим његов лик и памтим.

Обузима ме чудесно осећање судбоносног тренутка и долеће мисао:

Па ово је мој покојни деда Витор!Јесте то је Витор!

Сцена нестаје јер се будим.

.
Деду Витора једва је запамтио и мој отац јер је умро кад је он имао тек десет година.

А ја га видех у сну као на јави.

Његова порука се урезала у моју свест и није ме остављала на миру.

Веровала сам да јој није потребно тумачење. Од тада сам 

почела да истражујем родослов. Наместиле су се неке срећне околности

и стигла сам до предака из друге половине 18. века. 

Даље од Виторове прабабе се није могло. Мислим да је довољно.

Сви преци од досељења у Љуби ш су ту, записани.

Данас озбиљно мислим да човек није достојан својих предака

ако не зана свој родослов најмање до прадеде и прабабе.

Сан сам и јава

Делим топлину и мраз

У мени твоје око ко небо спава

Широким светлим и тамним дном.

.

 

Не вреди…

Остави ме, јер само тако

Љубав код мене обитава.