Ко је свестан, осетио је. Тиха вода брег рони.

.

.

Погледао Соко тица чистим видом својим оком

 и видео сад дубоко, све што бива под небесјем.

.

 Те позвао песмом на висини 

Орла светог рода краља, да заједно сагледају. Кроза

срца свег што хода дал је човек или злоба. Кроз тмину

и помрчину црних руку гар велова.

.

 Жар’ли негде искра животница 

сред Србља под небеском капом целом.

 Погледали – закликтали! 

.

 Нит’ је хладна нити угаснула! Већ је она свесно

утихнула. У трен вечни смирај нашла, да сагледа

величину и разуме позадину свег’ што род звездани

сада дави. 

.

 Мир вечити у трену без трена. 

.

 Ван времена и спознаја сваког који светла нема.

Бљесну искра сред свег рода Звезданога!

 Те разгори ватре свете, те помаче мреже клете!

.

 Јара ватре пламена живота разигра се сред лепота,

свих сад срца Звездорода, свега Србља које земљом

хода! Раса света зове јасно! 

.

 Све што није а хтеде да јесте – запали се живот-

пламом… Нечист плану и све тамно сажеже се свуд на

јави и отправи црној јами.  Јара Јари, Род се слави,

песма наде запева се. Ода једна расна света одјекује

васељеном. 

.

 Све то виде Соко тица и Орао род му свети. 

Како расте и долази сред свих који живе свето. Време

дође, на висини песма!

.

 Неко чу кликтаје и уклони очи уплашене. Засјакташе

бљеском древним друге очи васељене. Очи свих што

носе жар живота.

Овлаплотио си се у Јаву ратниче

светлосни сноп те у тело спустио

Рожданице су те на груди привиле

пре но што си гласа изустио!

.

Чекао си да ме Богови у тело оваплоте

одредише број Свети од дана твога Јава

послаше по мене бестелесне виле

да тело ми спусте крај тебе да спава!

.

И од тад се тражисмо у целом постојању

да оваплотимо запис у етру што си писао

Богови су знали и чували од тамних

јер само наша љубав има прави смисао!

.

Сва наша искуства у Јаву земаљском

ојачаше душу да стамена буде

да плам се оваплоти и нечисте сагори

Светли су нас зато послали међ људе!

.

И од првог трена физичког сусрета

у загрљају поновном после много лета

препознасмо душу у два наша тела

што се раздвојена у Јаву до сад шета!

.

Тог дана је небо од силине пукло

сноп светла је покренуо запис из веда

муње сунцем синуле из суштине наше

неуморних ратника Праисконог реда!

Потка Ванвремена

из Оносвета

пресликава се

у наше битисање.

 .

У душама ткаља записан је

к о д  шаре  –  ЗАШАРАК.

 .

Оне су посвећене да изазову

вибрацију дивоте.

 .

Оне су градитељи лепоте

ликом подобија.

 .

Покољењима преносе

радост живота

подсећањем

на Љубав…

 

 

Лутам, још, витак, са осмехом мутним,

прекрстим руке, над облацима белим,

али, полако, сад већ јасно слутим

да умирем и ја, да духом потамнелим,

тешким, невеселим.

 .

И овде, реку једну

видим, под својим телом,

да хлади лаку, сребрну, земљу, непрегледну.

А, кад ми проспе трешње по духу оболелом,

и, крај Месеца, и овде, звезда заблиста,

видим да је, у раном умирању,

мојa, и туђа, младост, горка и једна иста.

 .

И, место моје судбе, са ужасом новим,

сусрећем давни живот, болан и прозрачан.

А, кроз ову земљу, свилену и прозирну

чим, уплашено, спустим девојачко тело,

кроз маслину мирну,

видим, далеко, опет, лишће свело

и завичај облачан.

 .

И, тако, без кретње,

туђину, пољупцем, дижем, у ветрове пролетње.

И, тако, без знака,

дозивам голу драгу, из меког, тосканског, мрака.

Седим над празним листом папира
И зарањам у мисли сопствене
А душу кријем иза немира
Док стихови ћуте у дну мене.
.
Како песму без речи да срочим
Док тишина ми утробу кида
И како из себе да искочим
А оставим осећање стида?
.
Како да будем песник и човек
И који од њих двојице по души
Прекопава – у стиху тражи лек
А оног другог у себи гуши?
.
И по сву ноћ седимо ја и он
И ћутањем се свађамо гласно
Чије речи тишини дају тон
Ко сам ја а ко он – није ми јасно.

.

-Извор. Поезија суштине-

 

 

Заборављам песму,
заборављам име,
заустављам сат…
испод високих борова,
окупана Сунцем,
у одјеку дечјих гласова
ја живим.

Човеково тајинствено путовање

у просторвремену и у вечности

Човек, словесно биће, истовремено дејствено живи Живот  (дејствено живљење, подразумева Живот у стваралачкој пунини и пуноћи!), како у просторвремену тако и у вечности, како по Обзорници (Хоризонтали) тако и по Сварожници (Вертикали), чиме потврђује своје Божанско порекло и Надсуштаствено суштаство.

.Посланство Човеково се управо у томе и огледа и препознаје – да, у исти мах, корачајући Обзорницом следи Сварожницу, илити још сликовитије: крећући се и дејствујући у просторвремену, успиње се и дејствује у вечности.

Што значи, да је Човек само онда Човек (божанско биће и битије!), кад дејствује из Духа, односно кад ствара узвишена дела, дела лепоте и дивоте душевне и духовне, дела усаображена са Надсуштаством Бога Створитеља.

Без Сварожнице, без повезаности са Духом Стварања, Човек устини престаје бити Човек Који Ствара, престаје бити Божанство, и низводи се на ступањ и раван човека као несувислог и несловесног бића, штавише човека као животиње, а то и јесте савремени човек потрошач, човек истодобно и роб и роба!

Човек се само преко Стварања и кроз Стварање богоостварује и потврђује, уистини успиње у духовне светове Сварога Створитеља.

Србски  је божански језик и по томе што свака реч тог Језика садржи и проноси Божје Дејство, како у просторвремену тако и у вечности. Зацело, србски језик преко праисконог, правасељенског србског писма – србице илити влесовице – предаје Божје Науме!

Надасве, да заокружимо овај проискон. Човек је истовремено и смртан и бесмртан, и пролазан и вечан, и Човек и Бог, и Сушти и Надсушти. Уистини, биће и битије вечно распето на крсту правасељенском!

Та крила Анђела

воде их невидљиве

 да лете по свету

и  помажу људима.

.

А Лептири сјајни и златни

 имају скакутава крила

која воде Лептире

по природама и ливадама.

.

Та светлост Анђеоских крила

помаже свим људима,

биљкама и животињама

 у неким несрећама.

.

А Лептирова крила

доносе свима срећу.

А Бог нас благодари

и спасава од злог.

 

.

Ленка Симовић je  ученица другог разреда  Основне школе „Дринка Павловић“ у Београду.

Увод          Преслица се налази у мојој породици четири генерације. Првобитно је припадала мојој прабаки по деди, Јелени, која је живела у Банату у селу које се зове Велики Гај. Она је ту преслицу добила када се удала и на њој је радила до краја свог живота. Како је Јелена ту преслицу добила, нико од живих рођака не зна, а они који имају одговор на то питање, више нису са нама… Када се моја бака, Моравка, удала за Јелениног сина, Ђуру, Јелена јој је поклонила преслицу. Међутим, преслица није коришћена само у бакиној кући, већ ју је она користила заједно са Јеленом. Преслицу су, по потреби, преносили од једне до друге куће, како је којем домаћинству била потребна.

 

Дескрипција артефакта    У то време, ова преслица је била једна од многих које су постојале у готово сваком домаћинству. Под утицајем све веће индустријализације смањивале су се потребе за овим предметом, док временом није потпуно избачен из употребе. Преслица је била ускладиштена на тавану, где је остављена на милост и немилост зубу времена и где су црвоточина и пауци изградили своје царство. Приликом једног сређивања тавана, бака је решила да преслицу поново стави у употребу, али овог пута са другом функцијом-да као украс представља симбол једног времена које је прошло. Она ју је офарбала у зелену боју и поставила да стоји у конку. Временом је преслица променила многа места, премештана је тамо-амо, сметала новом намештају, „гурала се“ , сметала на пролазима и на крају је опет враћена на таван. Тамо је стајала годинама и никоме није сметала, толико је била неприметна да је била већ и заборављена. Тако би и остала тамо и вероватно иструлила да се није моја мајка сетила да она постоји и решила да је узме. Она је рестаурирана, донета у Београд и заузела место у дневној соби.

Преслица је направљена од дрвета.  Висине је једног метра и ширине пола метра. На себи нема пуно орнаментација. Једино где је декорисана је при самом врху, где су урезбарене криве линије. Дрво је нагрижено црвоточином. Папучица која покреће точак преслице је замењена, јер је оригинална папучица потпуно иструлила.

 

Културна биографија   Ова преслица, као и свака друга, била је ознака рода. Искључиво су жене користиле овај предмет, како за рад тако и као симбол женске солидарности. Конкретно у овом случају – моја бака и њена свекрва су користиле рад на преслици као једну од ретких ситуација када њих две могу отворено да комуницирају, да се посаветују, поделе бриге и проблеме…

 

Интерпретација културне биографије   Друштвене групе које се окупљају око овог предмета, како сам већ навела, јесу жене. Овај предмет се најактивније користи у периоду мануфактуре, када је индустрија биа на самом почетку и када су се домаћинства ослањала искључиво на сопствену радиност. То је био период када су мушкарци привређивали, радили на њиви…а жене су остајале код куће и водиле домаћинство – чистиле, кувале, преле итд. Умеће рада на овом предмету се преносило по женској линији, мајке би показивале ћеркама како да раде на преслици и то би сем пуког подучавања био и моменат дружења мајке и ћерке.

 

Закључак   Данас преслица у мом дому има разне улоге, али најважнија је она која je латентна али врло присутна – буди разна осећања, знатижељу о прошлим временима, носталгију за истим, за неким људима које смо волели и којих се радо сећамо. Више нема функцију због које је направљена, не може се прести вуна на њој, јер су време и немар узели свој данак, али ипак заузима веома важно место у мојој породици као сведочанство прошлости и једног потпуно другачијег начина живота од овог какав сви ми данас живимо.

 

 

Пун месец овог јула виси над Тијанијом

Прорадило неко ломно ломило у мени

И заштокрилне мисли пред непознатим

Гледам у бели облак који плови небом

Видим како поприма многолике облике

И раствара се али не брине и срећан је

Не брине срећан је – он је оно што јесте!

.

Благо оном човеку који нема непријатеља

Они су заувек отишли из његове подсвести

Јер им тај човек није признао моћ над њиме

И није дозволио да испољавају своју силу

Ојутрило магла пијуцка воду речице Тијане

Пун месец убледео спушта се ка хоризонту

Праискони мир потпуно испуњава моје биће

.

Јул пун месец – недеља није отишла од мене

Сећам се прошлих лета и стене за тиховање

Колико дубоких тајни носе мора и водеани!

И у плими и осеци и бонаци почива Једно!

А толико брзих потока и река носе у себи!

Ох! Ко је жеднији – ја Воде или Вода мене!?

Човек је леп као цвет а цвет је леп као Човек